Misao o radu u starom veku
Prvi tragovi o začecima robne razmene u antičkoj Grčkoj mogu se naći u Homerovim Ilijadi i Odiseji (VIII-
VI vek p.n.e.). Solomon, jedan od 7 grčkih mudraca, zalagao se za olakšanje robne razmene. Sitnim
seljacima je ukinuo hipotekarne dugove na zemlju i ropstvo zbog duga, zaštitio je poljoprivredu, uveo
maksimum za zemljišni posed i zabranio luksuz. Perikle se, pak, zalagao za brži razvoj zanatstva i trgovine.
Dok je Ksenofon (Ekonomikos) bio za racionalniju eksploataciju robova, jačanje poljoprivrede, društvenu
podelu rada i razvoj tržišta. Platon se u svom delu Republika zalagao za jaču ulogu države u regulisanju
ekonomskih odnosa, podelu rada, takvu da se svako bavi samo jednom vrestom delatnosti. Osuđivao je
bogatstvo, težio tzv. idealnoj državi i bio protiv trgovine. Najznačajniji za ovo doba bio je Aristotel
(Politika) koji zastupa materijalističko gledište, zalaže se za zaštitu privatne svojine (ali bez preteranog
bogaćenja) i prvi uviđa razliku između upotrebne i prometne vrednosti, ali ne upotrebljava te termine.
Razlikuje ekonomiju (prirodna pojava koja ima za cilj sticanje različite upotrebne vrednosti R - N - R) od
hermanistike (vrsta razmene sa ciljem ostvarivanja profita - veće vrednosti od uložene N - R - N1).
Agrarno pitanje je bilo najznačajnije za stari Rim. Katon Stariji (O zemljoradnji) se zalaže za naturalnu
privredu na osnovu robovskog rada. Braća Tiberije i Gaj Grah zalagali su se za određivanje maksimuma
zemljišnog poseda i za ravnomerniju raspodelu zemlje i sredstava za poljoprivrednu proizvodnju
seljacima. Ciceron zastupa interese klase srupnih zemljovlasnika i vlasnika novca i zalaže se za krupnu
trgovinu. Tit Lukrecije Kar, filozof materijalista se zalaže za razvoj oruđa za rad.
MERKANTILIZAM I FIZIOKRATIZAM.
Merkantilizam (XV-XVII veka) je za glavni predmet ekonomske analize uzeo robno-novčani promet.
Osnovna ideja je bila da se bogatstvo jedne države ispolji u količini novca i da se kroz spoljnu trgovinu
uvećava. Zato, treba da se forsira razvoj spoljne trgovine i industrije manufakture jednim složenim i
veštačkim sistemom regulisanja (Antonio Sera, 1613. Kratka rasprava o uzrocima koji mogu izazvati obilje
zlata i srebra u kraljevinama u kojima nema rudnika, s primenom na kraljevinu Napulj). Merkantilizam se
deli na dve faze: rani merkantilizam (monetarni sistem ili bulionizam, XV i XVI vek), čija je suština da se
ostvari suficit novčanog bilansa, zalažući se za izvoz, a smanjivajući uvoz roba (izvoz - priliv; uvoz - odliv
bogatstva), i razvijeni merkantilizam (merkantiližam u užem smislu reči), koji se zalaže za pozitivan
trgovinski bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni jedne zemlje i nisu protiv uvoza. Predstavnici
merkantilizma su: Kolber (Pisma, instrukcije i memoari), forsira izvoz robe i Antoan de Monkretjen
(Traktat političke ekonomije posvećen kralju i majci kraljici) koji prvi upotrebljava naziv politička
ekonomija, 1615. u Francuskoj; Antonio Sera u Italiji; Tomas Man (Blago Engleske od spoljne trgovine ili
bilans spoljne trgovine kao regulator našeg bogatstva), koji se zalagao za razvoj spoljne trgovine - najbolji
način za stvaranje bogate države i akumulaciju novca, Džon Lok i Džems Stjuart u Engleskoj.
Fiziokratizam (XVIII vek, Francuska) uvodi dve nove ekonomske ideje: veru u postojanje prirodnog reda i
suštine ljudskog društva i ideju ekonomske slobode po kojoj privreda treba da bude prepuštena samoj
sebi. Fiziokrati daju prednost poljoprivredi nad trgovinom i industrijom, jer samo zemlja daje čist
proizvod. Poljoprivreda je jedina izvor ekonomskog bogatstva društva, a društveno bogatstvo je količina
stvorenih poljoprivrednih proizvoda. Predstavnici su: Fransoa Kene (Ekonomske tablice, 1758.), prvi put
je društvenu proizvodnju prikazao kao jedinstvenu ekonomsku celinu, objasnio je društvenu
reprodukciju; An Rober Žak Tigro (Razmatranja o postanku i raspodeli bogatstva, 1776.); Mersije de la
Rivijera (Prirodni red i suština ljudskog društva). Glavna zamerka im je što su ignorisali industriju, uoči
njenog procvata, ali su ipak težište ekonomske analize stavili na sferu proizvodnje, a ne na sferu prometa,
kao merkantilisti.
KLASIČNA EKONOMSKA ANALIZA. SOCIJALISTI. XX VEK.
Adama Smita (Bogatstvo naroda = Istraživanja o prirodi i uzrocima bogatstva naroda, 1776., “ekonomska
biblija”) mnogi smatraju osnivačem klasične ekonomske nauke i ocem političke ekonomije. Suština
njegovog ekonomskog učenja je u uočavanju konačne potvrde kapitalističkog sistema proizvodnje i
prihvatanje pune ekonomske slobode i lične inicijative pojedinaca u privrednoj aktivnosti; proklamovao
je načelo ekonomskog liberalizma “laisser faire, laisser passer” (neka stvari idu slobodno svojim tokom);
ispituje faktore koji doprinose i koče razvoj bogatstva naroda; ističe rad uopšte; prihvata ideje Vilijama
Petija o novcu, najamnini, renti i Pjera Boagijbera o principu radne vrednosti; razvija teoriju troškova
proizvodnje (cena svake robe se svodi na najamninu, profit i rentu, vrednost dovodi u zavisnost od
dohodka, veličine koja se samostalno određuje); podelom rada se, po njemu, povećava spretnost
radnika, proizvodnja, produktivnost rada, povezuju se proizvođači => porast društvenog bogatstva. David
Rikardo (Načela političke ekonomije i oporezivanja, 1817. Engleska) se proslavio po teoriji i zakonu o
zemljišnoj renti, 1817.; dokazao je da je renta razultat delovanja zakona radne vrednosti (ne poznaje
apsolutnu rentu, to je teorija diferencijalne rente); razrađivao je Smitovo učenje o robi, vrednosti, novcu,
ceni, kapitalu, profitu, trgovini…; bavio se problemom podele rada sa međunarodnog aspekta; postavio
je teoriju komparativnih troškova, koja je potvrdila princip slobodne trgovine i načelo ekonomskog
liberalizma. Njega je nasledio Džon Stjuart Mil (Principi političke ekonomije, 1848., klasični udžbenik
političke ekonomije do 1890.). Tomas Robert Maltus (Esej o stanovništvu) se suprotstavlja Rikardovom
učenju; razvija teoriju stanovništva kojom želi da pokaže da beda i siromaštvo ne potiču od društvenog
uređenja, već od razmnožavanja stanovništva; predlaže preventivne i represivne mere. Njegovi
sledbenici su Simond de Sismondi i Žan Batist Sej.
Socijalisti su se svojim kritički orijentisanim učenjem suprotstavljali klasičnoj školi. Predstavnici: rani
socijalisti utopisti u Engleskoj je to Tomas Mor (Utopija), kritikuje metode prvobitne akumulacije kapitala
XV i XVI veka i daje utopističku viziju budućeg društva bez privatne svojine, trgovine i novca, u Italiji je to
Toma Kampanela (Grad sunca, 1623.), u Nemačkoj Tomas Mincer; kasniji socijalisti utopisti su Sen Simon,
Šarl Furije, Robert Oven. Karl Marks (Najamni rad i kapital, 1847. Komunistički manifest, 1848. Kritiku
političke ekonomije, 1859. Kapital I, 1867. II, 1885. i III, 1894. objavio je Fridrih Engels, a Teorije o višku
vrednosti tj. četvrti tom Kapitala, tek Karlo Kautski) se smatra osnivačem naučnog socijalizma. Njegovo
