Основни појмови о Европској унији

За   разлику   од   типичних   међународних   организација   које   представљају   форуме   за
преговарање, чији су органи састављени од представника држава чланица и где се доносе
одлуке   необавезујећег   карактера,   ЕУ   карактерише   наднационалност,   која   је   разликује   и
одваја   од   типичних   међународних   организација   и   даје   јој   карактеристике

sui generis

творевине (јединствене творевине). ЕУ је специфична међународна организација, без
преседана у историји, са елементом наднационалности, који омогућава процес интеграцијe.

Појам наднационалности -

подразумева да у ЕУ постоји власт која је изнад власти

националних држава, да ЕУ има више законодавних овлашћења у односу на државе, њено
право је директно примењиво у државама чланицама, одлуке доносе органи којe не чине
само представници држава чланица, већ и службеници који раде искључиво у интересу ЕУ
(Комисија).

Појам интеграције -

подразумева вид удруживања држава који укључује пренос значајних

овлашћења на организацију. Елемент интеграције ни у ком случају не угрожава суверенитет
држава. Уговором о приступању државе Европској унији прецизно је дефинисано у којим
питањима је право одлучивања пренето са државе на ЕУ, и каква су овлашћења Уније по
тим питањима.

Фазе интеграције:



Зона слободне трговине



Царинска унија



Заједнично/Јединствено тржиште



Економска и монетарна унија



Политичка унија

Начела на којима почива рад ЕУ

Начело међувладине сарадње

– наспрам начела интеграције, које је омогућило државама

да пренесу један део својих надлежности на Унију, јавља се начело међувладине сарадње,
које   одређује   заједничко   доношење   одлука   и   контролу   над   преносом   надлежности   са
држава на Унију. Начело интеграције и начело међувладине сарадње паралелно постоје у
ЕУ   и   омогућавају   баланс   између   пренетих   надлежности   са   државе   на   ЕУ   и   права
одлучивања држава чланица. Док су, с једне стране, начелом интеграције државе у јасно
дефинисаним питањима и јасно дефинисаном обиму пренеле део својих овлашћења на ЕУ,
начелом   међувладине   сарадње   су   задржале   право   одлучивања,   пре   свега   у   области
спољне политике, безбедности и осталим питањима од националног интереса. Национална
држава и њена сувереност нису ни издалека превазиђени.

Начело супсидијарности

– регулише поделу надлежности између Уније и држава чланица

и подразумева да не треба поверити једној великој јединици/вишем нивоу оно што се може
боље учинити у мањој/нижем нивоу. Унија преузима само оне задатке који се ефикасније
могу извести заједнички, на нивоу Уније, него на нивоу појединачне државе чланице,
регионалном или локалном нивоу.

Појава идеје интеграције

Идеје о стварању уједињење Европе као основе за успостављање мира јављају се још у 16
веку у плановима за светски мир Хенрија IV, као и у Кантовим списима о успостављању
трајног   мира.   Паневропски   покрет   основан   1923.   године   је   развио   идеју   о   Европској
федерацији, која подразумева стварање уједињене Европе на демократским основама, а не
ратом   и   освајањима.   На   седници   Лиге   народа   1929.   године   предложено   је   формирање
федерације   европских   држава,   а   конкретан   пројекат   је   представљен   у   Бријановом
меморандуму   1931.   године.   Успон   нацизма   прекинуо   је   даљи   развој   идеје   о   уједињеној
Европи, да би 1941. године у Манифесту из Вентотенеа, Алтијеро Спинели развио идеју о
Европи без националних граница. Овај манифест је прихватила већина покрета отпора, који
су се ширили Европом у том периоду, а чији ће чланови имати значајну улогу у владама
европских земаља после Другог светског рата.

Шуманова декларација

Идеје о стварању уједињене Европе су конкретизоване у документу француског министра
спољних послова Роберта Шумана, познатом као

Шуманова декларација

из

1950

. године.

Овом декларацијом је предвиђено стварање функционалне интеграције са заједничком,
наднационалном производњом угља и челика Француске и Немачке, која је отворена за
приступање и других држава Европе.

У декларацији су наведена

четири основна начела

на којима почивају циљеви који треба

да се остваре:



Ривалство између Француске и Немачке треба да нестане.



Подухват формирања наднационалне производње угља и челика је изузетно важан
за ове две земље, али је отворен за све европске народе који деле исте циљеве.
Производња угља и челика ће бити стављена под контролу заједничког органа Високе
власти.



Спајањем економских интереса држава чланица подићи ће се животни стандард
становништва.



Одлуке Високe власти су обавезујуће за све државе чланице.

Основни циљеви Шуманове декларације су били да се помоћу заједничке производње угља
и челика омогући повратак Немачке у међународну заједницу,

обнови тешка индустрија

Европи и омогући

снажан привредни развој

. У Декларацији је наведено да „обједињавање

производње угља и челика треба одмах да обезбеди успостављање заједничких основа
економског развоја као првог корака ка уједињавању тржишта и развоју производње“.

Шумановом декларацијом је предвиђено оснивање Врховног органа власти задуженог за
француско-немачку производњу угља и челика „у оквиру отворене организације којој могу
да се придруже све европске државе“. Након договора ове две кључне државе,
организацији су се придружиле Италија, Холандија, Белгија и Луксембург, тако да је шест
држава закључило Уговор о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик (Париски уговор).

Уговор из Мастрихта

Уговором из Мастрихта је успостављена струкура ЕУ која почива на три стуба.



I стуб чине три постојеће Европске заједнице: Европска заједница за угаљ и челик,
Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију.



II стуб чини Заједничка спољна и безбедносна политика.



III стуб чини сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова.

Уговором из Мастрихта су у областима

I стуба

унете следеће новине и измене:



Извршена је ревизија Уговора о ЕЕЗ. Сада је то Уговор о оснивању Европске
заједнице.



ЕЕЗ је преименована у Европску заједницу .



Уведена су две новине у Уговор о оснивању Европске заједнице:

Начело субсидијарности

– У областима које нису у њеној искључивој надлежности

Заједница ће предузимати одређене кораке „једино ако применом одређене мере на нивоу
држава чланица не могу да се постигну зацртани циљеви, односно, ако се због обима и
дејства мера ти циљеви пре могу остварити на нивоу Заједнице”.

Право грађанства Уније

– Сваки држављанин државе чланице постаје грађанин Уније,

који има право да борави и да се запосли било где на територији Уније, право да бира и да
буде биран на изборима за ЕП и локалним изборима

II стуб

Основни циљеви који се желе постићи у областима из II стуба су: заштита заједничких
вредности, основних интереса и независности Уније, развој и јачање демократије и
владавине права и поштовање људских права и основних слобода.

Ови циљеви се остварују на следећи начин:

Успостављањем систематске сарадње између држава чланица у свим питањима спољне
политике и безбедности која су од општег интереса. Савет министар, увек када сматра да је
то неопходно, утврђује заједничке ставове (једногласно) и на основу општих смерница
Европског савета, одлучује да ли је неко питање предмет заједничке акције.

нституционалне промене

· Од јануара 1995. мандат чланова комисије продужен је са четири на пет година.

· Основан је Комитет региона, као саветодавно тело Савета и Комисије.

· Дато је право Eвропски парламент (ЕП ) да именује омбудсмана.

Предвиђено је да економска и монетарна унија буде остварена у три фазе, с тим што последња фаза мора да почне најкасније до 1.
јануара 1992. године за све државе чланице које су у стању да испуне неопходне услове (Британија и Данска су задржале право дане
улазе у трећу фазу док то саме не одлуче).

Област деловања ЕУ је проширена на образовање, јавно здравље, заштиту потрошача, трансевропске мреже.

Oд Западноевропске уније се тражи да "изграђује и спроводи одлуке и акције Уније које
имају одбрамбене импликације". Европска политичка сарадња уведена је у шире оквире
Заједничке спољне и безбедносне политике.

III стуб

Питања од заједничког интереса у областима III стуба су: политика азила, регулисање
преласка спољних граница и контрола преласка, имиграциона политика и права држављана
трећих држава који живе на територији држава чланица; правосудна сарадња у грађанским
и кривичним стварима.

Оснивањем Европола, дат је правни основ сарадњи у областима које су биле у искључивој
надлежности држава.

Заједничка спољна и безбедносна политика:



Уведена је „

заједничка стратегија

" као инструмент у областима у којима државе

чланице имају важне заједничке интересе, а такву стратегију консензусом утврђује
Европски савет.



Уведена је функција

Високог представника за спољну политику и безбедност

који је уједно и Генерални секретар Савета.



Савет има право да квалификованом већином одлучује о усвајању акција или ставова
којима се спроводи заједничка стратегија Европског савета.



Предвиђено је тзв. „конструктивно уздржавање" од гласања.



Предвиђена је тзв. „унапређена сарадња" између Европске уније и Западноевропске
уније у области припремања и реализације одлука и акција које су повезане са
питањима одбране – могућност

ad hoc

заједничког учешћа свих чланица Уније у

појединим војним акцијама у оквирима тзв. „Петерсбуршких задатака" (мировне
операције, хуманитарне и спасилачке мисије и акције спашавања и интервенције
ради "наметања мира").



Предвиђено је оснивање снага за "политичко планирање и рано упозоравање".

Деловање органа ЕУ



Јачање демократског легитимитета – јачање легислативне улоге ЕП – проширење
поступка саодлучивања на већи број области; јачање улоге у поступку консултација и
давања сагласности;



Реформа осталих органа остављена је за наредну ревизију Оснивачких уговора.

Остваривање циљева из ове области подразумева: утврђивање начела и општих смерница

за заједничку спољну и безбедносну политику, одлучивање о заједничким стратегијама,
усвајање заједничких акција, усвајање заједничких ставова, јачање систематске сарадње
између држава чланица у вођењу политике.

Ближа сарадња:



Нови наслов (VII; чл. 43–45) – регулише ближу или унапређену сарадњу држава чланица;
институционализациј у раније праксе појединих држава чланица које су сматрале да између
себе могу остварити још веће заједништво; прописани су услови под којима државе чланице
могу користити унапређену сарадњу.