POJAM RADNOG PRAVA
Radno pravo je grana pozitivnog prava koja podrazumeva primenu
pravnih normi i nacela sadrzanih u radnom zakonodavstvu.Radni odnos
se uspostavlja radi zadovoljenja potreba vlasnika kapitala i vlasnika radne
snage.
POJAM RADNOG ODNOSA
To je odnos koji se zasniva na ugovoru o radu izmedju poslodavca i
zaposlenog.To je pravni odnos izmedju pravnih subjekata.Sadrzinu
pravnog odnosa cine prava i obaveze njegovih subjekata.Radni odnos
moze biti individualni i kolektivni.kolektivni je pravom uredjen odnos
izmedju poslodavca i vecine zaposlenih radi utvrdjivanja i ostvarenja
kolektivnih radnih prava.
SUBJEKTI RADNOG ODNOSA
Radni odnos uspostavljaju 2 pravnia subjekta: zaposleni i
poslodavac.Zaposleni je fizicko lice koje je u radnom odnosu.Status
zaposlenog se stice ispunjavanjem uslova utvrdjenih zakonom a gubi se
prestankom radnog odnosa.Poslodavac moze biti fizicko ili pravno lice i to
se stice na nacin prepisan zakonom .Poslodavac moze biti privredno
drustvo,poslovna banka itd. ili drzavni organ.Kao fizicko lice poslodavac
moze biti svaki preduzetnik koji za obavljanje svoje delatnosti mora imati
registraciju.
SADRZINA RADNOG ODNOSA
predstavljaju prava i obaveze zaposlenog i poslodavca propisani zakonom.
Ova prava i obaveze mogu biti individualna i kolektivna.Individualna su
rasporedjivanje poslova, radno vreme, odmori i odsustva itd.Kolektivna
prava su sindikalno i korporativno udruzivanje , kolektivno pregovaranje
itd.
2
zakljucuje za celu teritoriju R Srbije i primenjuje se na sve zaposlene i sve
poslodavce.Zakljucuju ga reprezentativni poslodavci ireprez. sindikati.On
ima najjacu pravnu snagu i svi ostali ugovori moraju biti u skladu sa
njim.Posebni kolektivni ugovoe se zakljucuje za odredjenu oblast rada,
odredjenu teritoriju itd.Zaklucuju ga reprez.sindikati i reprez. poslodavci
za pojedinu delatnost illi granu.Kolektivni ugovor kod poslodavca je
ugovor na
najnizem hijerarhijskom nivou.Njime se uskladjuju prava i obaveze iz
radnog odnosa i odnosi ucesnika kolektivnog ugovora.ucesnici su sindikat i
poslodavac.Ugovorom o radu se uredjuju prava i obaveze ako kod
poslodavca nema sindikat,ako se ne pokrene inicijativa za pocetak
pregovora o zaklucenju kolektivnog ugovoru,Ako sindikat ne prihvati
inicijativu poslodavca.
ZNACAJ RADNOG PRAVA
Radno pravo je jedna od najmladjig grana prava.Njegov znacaj proizilazi
iz posebne vaznosti i slozenosti radnnih odnosa.Njegov znacaj nije samo
pravne nego i ekonomske socijoloske politicke i dr. prirode.Pravni znacaj
se ogleda u uredjivanju normi iz oblasti radnih odnosa:zasnivanje radnog
odnosa,prava i obaveze prestanak radnog odnosa itd.Drustveno -
ekonomski se odnosi na tome da je rad izvor zarade i da se time
zadovoljavaju ljudske potrebe.
IZVORI RADNOG PRAVA
Pod pojmom izvora radnog prava
podrazumevaju se opšti pravni akti iz kojih
izviru prava, obaveze i odgovornosti.
U pravnoj teoriji razlikuju se
:
-Izvore prava u materijalnom smislu koji predstavljaju društveno-ekonomske
uzroke koji izazivaju nastajanje prava kao društvene pojave.
-Izvore prava u formalnom smislu koji predstavljaju opšte pravne akte, odn.
Pozitivno pravo.
Postoje razne klasifikacije izvora prava, od kojih je najprihvatljivija podela na:
-Izvore prava međunarodnog porekla i
-Izvore prava domaćeg porekla.
1.Izvori radnog prava međunarodnog porekla
Predstavljaju izvore:
1. Na međunarodnom nivou,
2. Na nivou regionalnih organizacija i
4
3. Bilateralne ugovore.
Akti organizacije Ujedinjenih nacija i akti Međunarodne organizacije rada
predstavljaju međunarodne izvore.
1.1.Akti organizacije ujedinjenih nacija
OUN je svetska organizacija koja je usvojena u San Francisku 26.juna
1945.godine, a nastala je na osnovu Povelje ujedinjenih nacija.Ova organizacija
ima nekoliko glavnih organa, a to su:
Generalna skupština,
Savet bezbednosti,
Ekonomski i socijalni savet,
Starateljski savet,
Međunarodni sud pravde i
Sekretarijat.
Za rad i radne odnose, najznačajniji je ekonomski i socijalni savet čija je
nadležnost da prati stanje, daje preporuke i usklađuje rad specijalizovanih
organizacija.
Od mnogobrojnoh akata koje je usvojila Organizacija ujedinjenih nacija
(OUN), dva najznačajnija su: Univerzalna deklaracija o pravima čoveka i
Međunarodni pakt o ekonoskim, socijalnim i kulturnim pravima.
1.1.1.Univerzalna deklaracija o pravima čoveka
Usvojena je 10. decembra 1948.godine, od strane Generalne skupštine
Ujedinjenih nacija. Ona predstavlja čitav jedan niz ljudskih prava od kojih se
kao najvažnija izdvajaju:
Pravo na rad,slobodan izbor zaposlenja, zadovoljavajuće uslove rada i
zaštitu za slučaj nezaposlenosti,
Pravo na jednaku zaradu za jednak rad,
Pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu za rad, kao i druge
prateće odlike socijalne zaštite,
Pravo na sindikalno udruživanje i delovanje,
Pravo na ograničeno radno vreme, odmor,raazonodu i povremeno
odsustvovanje sa posla,
Pravo na osiguranje za slučaj bolesti, starosti, invalidnosti,
nezaposlenosti i drugih socijalnih rizika.
I pored svog velikog značaja Univerzalna deklaracija o pravima čoveka ne
predstavlja formalan izvor prava, jer države koje su članice Ujedinjenih nacija
nemaju pravnu obavezu da svoje pravne akte usklade sa njom.
1.1.2.Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima
Usvojen je na sednici 16. decembra 1966. godine na sednici generalne skupštine,
a pihvaćen je od strane tadašnje Federativne Republike Jugoslavije, pri čemu se
ona obavezala na njegovu primenu.
5
Proširivanje prava na kolektivno pregovaranje i slično.
Filadelfijska deklaracija se može smatrati izvorom radnog prava jer su njeni
pojedini ciljevi u direktnoj vezi sa predmetom i sadržinom radnog prava.
1.2.3.Međunarodna konvencija rada
Konvencije međunarodne organizacije rada predstavljaju multilateralni
međunarodni ugovori
sui generis.
Prema pravnom dejstvu, konvencije
predstavljaju legislativne ugovore, odn.ugovore zakone traites lois.
Međunarodna konferencija rada predstavlja međunarodno zakonodavno telo, a
međunarodne konvencije rada predstavljaju međunarodne zakone u pravnom
smislu te reči.
Konvencija predstavlja međunarodnu zakonodavnu vrednost za čiju je
primenu potreban akt odn.uslov, tj. pristanak pravnih subjekata, a koji se
ogleda u aktu o ratifikaciji. Dostavljanje konvencije na ratifikaciju je obaveza
parlamenta. Kod nas dostavljanje konvencije na ratifikaciju obavlja Vlada
narodnoj skupštini Republike Srbije).
Država koja usvoji konvenciju, mora je ratifikovati u tekstu koji je identičan sa
tekstom koji je donela Međunarodna organizacija rada, pri čemu nisu moguće
nikakve izmene i dopune.
Ratifikacija može da bude usvojena delimično, uslovno ili sa rezervom.
Države članice MOR-a, dužne su da ratifikovanu konvenciju uvedu u pravni
sistem zemlje i obezbede uslove za njihovu primenu.
Sve usvojene konvencije i preporuke čine međunarodno radno zakonodavstvo.
Ustav MOR-a predviđa dva metoda nadzora nad implementacijom konvencije, a
to su: opšti i specijalni nadzor.
Međunarodna organizacija rada (MOR) je do kraja 1999. godine usvojila 182
konvencije. Neke od najznačajnijih koje je naša država ratifikovala i koje se
primenjuju su:
Konvencija br.2-O nezaposlenosti,
Konvencija br.122-O politici zapošljavanja,
Konvencija br.88-O službi za zapošljavanje,
Konvencija br.97-O migraciji u cilju zapošljavanja,
Konvencija br.111-O diskriminaciji pri zapošljavanju,
Konvencija br.102-O davanjima za slučaj nezaposlenosti.
1.2.3.1. Obaveze država prema usvojenim konvencijama
Usvojene konvencije dostavljaju se državama članicama MOR-a na razmatranje
radi primene, odn. na ratifikaciju. Svaka država članica, dužna je da u roku od
jedne godine ( u izuzetnim okolnostima (tj. kada su opšti izbori koji traju više
meseci ili neodržavanje parlamenta na duži period) na 18 meseci) . država članica
nije obavezna da podnesene konvencije i preporuke prihvati. Ona je obavezna da
usvojene konvencije i preporuke iznese pred nadležne organe.
7
