PORODIČNO PRAVO

S K R I P T A

1.POJAM I PREDMET PORODIČNOG PRAVA

• Porodično pravo se uobičajeno posmatra u svoja dva vida: porodično pravo kao grana (deo)

pozitivnog prava i porodično pravo kao deo pravne nauke.

• Pravni sistem se sastoji od bezbroj pravnih normi kojima se uređuju različiti društveni

odnosi.

• Porodično pravo predstavlja skup pravnih normi kojima se reguliše porodica i odnosi

između članova porodice.

• Normama porodičnog prava regulišu se odnosi koji nastaju povodom formiranja porodice,

njenog trajanja i, eventualno, prestanka postojanja.

• Ovi odnosi se zasnivaju na vezi muškarca i žene, s jedne strane, i rađanju i oblicima

srodstva, s druge strane.

• Ovim, prvenstveno prirodnim vezama, pravo daje formu i određuje njihov obim i sadržinu.

• Porodično pravo je i posebna naučna disciplina. Ona se bavi sistematizovanjem pravnih

normi, njihovim uopštavanjem i grupisanjem u pravne institute, iznalaženjem zajedničkih

načela i kritičkim razmatranjem i promišljanjem novih i boljih rešenja.

• Bavi se i normama porodičnog prava iz prošlosti i predlaže nova rešenja za budućnost.

• Predmet interesovanja je i uporedno pravo.

• Predmet porodičnog prava su porodičnopravni odnosi u kojima se obezbeđuju životne

potrebe članova jedne porodice.

• Subjekti porodičnih odnosa, imaju različit položaj i ulogu (supružnik, roditelj, dete,

srodnik, usvojitelj, usvojenik). Jedno isto fizičko lice može imati tokom života različite

položaje. Ono može postati subjekt porodičnog odnosa samim rođenjem (npr. prava deteta u

odnosu na roditelje), dok se u drugim slučajevima zahteva određen uzrast ili sposobnost (npr.

za zaključenje braka ili usvojenje).

• Porodični odnosi su prvenstveno lične prirode - tiču se prava i dužnosti lične prirode

između supružnika, roditelja i dece, srodnika.

• U manjem obimu, predmet regulisanja su i imovinski odnosi (obaveza izdržavanja,

odgovornost za potrebe bračne zajednice, itd).

• Samo neki tipični imovinski odnosi spadaju u porodično pravo.

2. PODELA PORODIČNOG PRAVA

• Najčešća podela, prema načinu zasnivanja porodičnog odnosa, je na: bračno, roditeljsko i

starateljsko pravo.

1. Bračno pravo uređuje pitanja sklapanja, dejstva i prestanka braka. U poslednje vreme, ovde

spadaju i pitanja vezana za vanbračnu zajednicu.

2. Roditeljsko pravo uređuje pravne odnose između roditelja i njihove dece, rođene u braku ili

van braka, ili usvojene. Tu su i pitanja koja dotiču pravila utvrđivanja porekla deteta i prava

dece, kao i odnose između ostalih srodnika.

3. Starateljsko pravo uređuje pitanja zaštite nekih lica koja nisu u stanju da se staraju o sebi i

samostalno štite svoja prava i interese – deca bez roditeljskog staranja i punoletna lica koja

su nesposobna za rasuđivanje.

4. Druga podela porodičnog prava je na lično i imovinsko.

5. Lična prava su ona koja za svog titulara ne predstavljaju nikakvu materijalnu vrednost

(obaveza vođenja zajednice života, obaveze roditelja prema deci u vezi vaspitanja i

obrazovanja, pravo na poštovanje privatnog života).

6. Imovinska prava imaju novčanu sadržinu i predstavljaju za svoga titulara ekonomsku

vrednost. Ova prava su u prometu, jer ih titular može preneti na druga lica.

7. Prema nekima (Gams), lični odnosi čine predmet porodičnog prava u užem smislu reči.

8. Imovinski odnosi čine predmet porodičnog prava ali u širem smislu (porodično imovinsko

pravo).

9. Imovinski porodični odnosi predstavljaju sponu koja još uvek spaja porodično i građansko

običaja i morala, promena društvenih vrednosti, odrazili su se naročito na porodične

odnose.

• Ovo načelo doprinosi eliminaciji svih ostataka diskriminacije po bilo kom osnovu, koji su

posledica zadržanih patrijarhalnih običaja i morala.

• 2. Načelo posebne zaštite porodice – proizlazi iz Ustava (čl. 66), Porodičnog zakona (čl. 2

st. 1), i drugih izvora. Posebnu zaštitu uživa porodica, a ne brak, kao nekada – zaštitu uživa

svaka porodica, bez obzira na osnov nastanka.

• Posebna zaštita porodice ostvaruje se naročito u sudskom i upravnom postupku, ali i kroz

aktivnost drugih organa: organ starateljstva, bračna i porodična savetovališta itd.

• 3. Načelo posebne zaštite dece – Prema Ustavu, svi građani su pravno jednaki, ali deca zbog

svog uzrasta i upućenosti na pomoć drugih moraju uživati posebnu, dodatnu pomoć i zaštitu.

• U situaciji kada zaštita porodice nije dovoljna ili kada sasvim izostane, država je obavezna

da preko nadležnih organa pruži deci posebnu zaštitu (dužnost suda da se o interesima dece

stara po službenoj dužnosti, na primer)

• Posebna zaštita dece obezbeđuje se i na međunarodnom planu preko dokumenata UN ili

regionalnih izvora. Naročit značaj ima Konvencija o pravima deteta, čiji je osnovni sadržaj

utkan u porodično zakonodavstvo Republike Srbije.

5. NEPOSREDNI (DIREKTNI) IZVORI PORODIČNOG PRAVA

• Osnovni neposredni izvori – regulišu prevashodno porodične odnose

• Dopunski neposredni izvori primarno regulišu neke druge društvene odnose.

• Ustavni principi koji se odnose na porodično pravo:

1. Princip posebne zaštite majke, samohranog roditelja i deteta (čl. 66. st. 1 Ustava)

2. Princip ravnopravnosti dece rođene izvan braka sa decom rođenom u braku (čl.64 st. 4).

3. Princip slobodnog roditeljstva (čl. 63). Prema stavu 2 istog člana, država treba da podstiče

roditelje na rađanje, pre svega merama populacione politike, kako bi se ostvarila politika

rađanja što većeg broja željene dece.

• Od 1. jula 2005. godine primenjuje se novi Porodični zakon (PZS).

• Korenita reforma bila je neophodna iz sledećih razloga:

1. Porodični život se promenio pojavom velikog broja novih nepotpunih porodica, čime je

doveden u pitanje model “nuklearne porodice”.

2. Evolucija biologije i medicine – na nov način se postavlja pitanje utvrđivanja porekla

deteta.

3. Prihvatanjem Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovinih sloboda i Konvencije

o pravima deteta naše pravo se moralo prilagoditi njihovim zahtevima i standardima.

4. Dopunski izvori porodičnog prava su oni zakoni koji regulišu neke druge društvene odnose

ali i dopunjuju osnovni izvor ili su značajni za ostvarivanje i zaštitu nekih posebnih prava

članova porodice.

5. Zakoni koji regulišu materiju ličnog imena, matične knjige, osnovne svojinskopravne odnose,

obligacione odnose, nasledne odnose, socijalnu zaštitu, uslove i postupak prekida trudnoće,

vanparnični postupak, parnični postupak, izvršni postupak, upravni postupak.

6. MEĐUNARODNI IZVORI PORODIČNOG PRAVA

• Akti međunarodnog prava postaju izvori prava ukoliko ih je ratifikovao zakonodavni organ, i

nakon stupanja na snagu.

• 1948. godine UN su usvojile Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka u kojoj se štiti i

pravo punoletnih muškaraca i žena da bez ikakvih ograničenja u pogledu pace, državljanstva

ili veroispovesti, zaključuju brak i zasnivaju porodicu (čl.16).

• Kasnije su usvojeni i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, koji uglavnom ponavljaju odredbe o

braku i porodici koje su već postojale u Deklaraciji, ali sada sa obavezujućim dejstvom za

države koje su ih ratifikovale.

• Pored ovih dokumenata, od strane Generalne skupštine UN, usvojeni su i drugi dokumenti

značajni za porodično pravo:

• Konvencija o zaštiti materinstva,

• Niži sudovi, po pravilu, slede stavove koje su zauzeli viši sudovi, izbegavajući rizik da im

odluka bude ukinuta ili preinačena, tako da oni faktički za njih postaju izvori prava.

• Sudska praksa naročiti značaj ima kod tumačenja zakonskih odredbi koje u sebi sadrže tzv.

pravne standarde – pravna pravila, čija sadržina nije unapred određena, već je određuje

sudija, uzimajući u obzir konkretne okolnosti svakog slučaja.

• Porodično pravo obiluje pravnim standardima koje sudovi moraju konkretizovati i

prilagoditi svakom slučaju prilikom donošenja pojedinačne norme.

• Tako sudovi odlučuju kada postoji “ozbiljan i trajan poremećaj” bračnih odnosa kod razvoda

braka, kada postoje “opravdani razlozi” za sklapanje braka maloletnika, ili šta će se

smatrati za “trajniju zajednicu života” kod vanbračne zajednice, a šta “očigledna nepravda”

kod odbijanja zahteva za izdržavanje.

• Običaj – društvena norma koja nastaje dugotrajnim ponavljanjem jednog istog ponašanja, tako

da se stvara svest kod pripadnika zajednice o obaveznosti takvog ponašanja.

• Običajno pravilo kod nas može biti samo posredan (supsidijaran) izvor porodičnog prava, a

nikako formalan izvor.

• U sadašnjem porodičnom zakonodavstvu Srbije nema ni jedne odredbe koja bi upućivala na

primenu običaja.

• Pravna nauka proučava i analizira veze između pojedinih pravnih normi, formuliše pravna

načela i zaključke i daje predloge de lege ferenda za usavršavanje prava i pravnog sistema.

• Ona nije izvor porodičnog prava, budući da mišljenja izneta od strane pojedinih teoretičara

nemaju obavezujuću snagu (za razliku od rimskog prava - ius publice respondendi).

• Međutim, pravna nauka ima veliki uticaj na zakonodavstvo i sudsku praksu. Teorijski stavovi

izneti povodom nekog pravnog pitanja često bivaju pretočeni u pravno pravilo.

11. POJAM PORODICE

• Definicije porodice – U zakonodavstvu kojim se regulišu porodični odnosi retke su

definicije porodice.

• Porodični zakon Srbije ne sadrži definiciju.

• Porodični zakon C.Gore navodi da je porodica “životna zajednica roditelja, djece i drugih

srodnika koji u smislu ovoga zakona imaju međusobna prava i obaveze, kao i druga osnovna

zajednica života u kojoj se njeguju i podižu djeca.”(čl. 2).

• Begović porodicu označava kao “krug, grupu srodnika koji imaju međusobna prava i obaveze”.

• Nešto šira definicija ističe brak i srodstvo, kao osnove porodice - “skup (zajednica) lica

vezanih brakom i srodstvom (krvnim, tazbinskim, po usvojenju), ili životna zajednica

roditelja, dece i bližih srodnika" (Popović).

• Još sveobuhvatnija definicija porodice, pored osnova na kojima počiva, ističe i postojanje

prava i dužnosti između njenih članova - “krug lica vezanih brakom (ili vanbračnom

zajednicom) i srodstvom, između kojih postoje zakonom utvrđena prava i obaveze, čije

nepoštovanje povlači za sobom određene pravne sankcije" (Mladenović).

• Međutim, porodica može postojati i bez braka.

• Pravnim priznanjem vanbračnih zajednica, i one postaju osnovi zasnivanja porodice, pa

postoje bračna i vanbračna porodica.

• Danas, porodica može postojati i bez braka i bez vanbračne zajednice. Sve je više

jednoroditeljskih (monoparentalnih) porodica sastavljenih od jednog roditelja i dece,

rođene ili usvojene.

• S obzirom na rečeno prihvatljiva je sledeća definicija porodice:

• “Porodica je životna zajednica lica vezanih brakom ili vanbračnom zajednicom i srodstvom,

ili samo srodstvom (krvnim ili građanskim), koja imaju međusobna prava i obaveze” (Komar –

Korać).

• Postojanje životne zajednice i srodstva su dva konstitutivna elementa porodice koja se

naglašavaju i u svim odlukama Suda u Strazburu, koji utvrđuje postojanje ili nepostojanje

povrede “prava na porodični život” iz člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i

osnovnih sloboda.

• Pored ovoga, između članova porodice postoje različita, zakonom predviđena prava i

• Povećava se broj razvoda, kao i broj žena koje žive same sa decom zato što tako hoće,

koristeći se, između ostalog, i tehnikom veštačke oplodnje.

• U praksi postoje različiti oblici – neudata (neoženjen) roditelj, roditelj faktički odvojen

od svog partnera, razveden(a), udovica (udovac), itd.

• Funkcije porodice – Porodica je, istorijski posmatrano, imala različite funkcije. Ona ih je

ispunjavala sa manjim ili većim uspehom, zavisno od različitih okolnosti.

• Stalne i nezamenljive funkcije porodice su:

1. Ekonomska – Kada je većina stanovništva živela od poljoprivrede, porodica je bila osnovna

proizvodna jedinica. I danas, sa usponom privatnog preduzetništva, ova funkcija porodice

ponovo dobija na značaju.

• Porodica je i potrošačka jedinica, premda je ova njena funkcija smanjena.

Socijalna funkcija se ispoljava kroz socijalizaciju, učenje i prenošenje pravila ponašanja i

vrednosti sa generacije na generaciju.

• Ispoljava se i kao funkcija zaštite – pre svega na ekonomskom, ali i na fizičkom planu.

• Izmenila se budući da je porodica dobila dve konkurentske institucije: školu i televiziju.

• Uprkos tome, porodica ostaje milje u kome se vrši osnovna socijalizacija, a kada je u pitanju

zaštita, porodica ostaje oaza mira i spokoja njenih članova.

Reproduktivna funkcija – Porodica je bila i ostala nezamenljiv milje za rađanje i podizanje dece.

Iako savremeni parovi imaju sve manje dece, i bez obzira što su mnoga od deca začeta van
braka, ova

funkcija neosporno postoji i danas.

• Ostvarivanjem ove vrlo važne funkcije omogućava se obnavljanje stanovništva i opstanak

ljudske vrste.

15. POJAM I VRSTE SRODSTVA

• Srodstvo je odnos između dva ili više lica zasnovan rađanjem (prirodnim) i pravnim putem.

• Vrlo složena društvena i pravna pojava, bez obzira na način nastanka (razlike u pogledu

pravnog i faktičkog, stvarnog i normativnog).

• Ono je uvek društveni odnos. I krvno srodstvo, kao prirodna veza, mora se društveno

potvrditi, inače nema nikakav pravni značaj. S druge strane, postojanje pravnog odnosa

srodstva između srodnika po krvi ne znači uvek i da su ta lica prirodno, po krvi vezana.

• U pravu se srodstvo definiše kao pravom priznata veza između dva ili više lica između

kojih postoje određena prava i obaveze.

• Vrste srodstva – podela se vrši s obzirom na osnov iz kojeg potiče.

• Ako je taj osnov prirodna činjenica – rađanje, tada je to krvno srodstvo.

• Ako je osnov postojanja pravni akt, govorimo o srodstvu po usvojenju.

• Zaključenjem braka nastaje tazbinsko srodstvo.

• Pravoslavno crkveno pravo poznaje i duhovno srodstvo (kumstvo), koje nastaje činom krštenja.

Zabrana zaključenja braka između kuma i kumčeta nalazi se još kod Justinijana, a ovo se

srodstvo nekad smatralo za važnijim od krvnog.

16. KRVNO SRODSTVO (UTVRĐIVANjE, RAČUNANjE I ZNAČAJ)

• Krvno srodstvo je veza koja postoji između lica za koje je utvrđeno, prema važećim pravnim

pravilima, da proističu jedno od drugog, ili da proističu od zajedničkog pretka.

• Prirodna veza jer se zasniva rađanjem.

• Ima i pravni značaj, ali samo onda ako pravo za njega vezuje određene pravne posledice.

• Utvrđivanje – Niz srodnika po krvi koji proističu jedan od drugog čine jednu zamišljenu

pravu liniju (linea recta).

• Prava linija može biti ushodna, ako se posmatra od jednog lica ka njegovim precima (sin,

otac, deda, pradeda).

• Ova linija može biti i nishodna – niz srodnika od rodonačelnika ka potomcima (roditelji,

deca, unuci, praunuci).

• Ako niz srodnika ne proističe jedan od drugog, već od zajedničkog pretka (rodonačelnika),

onda su to krvni srodnici u pobočnoj liniji (linea colateralis) – braća od stričeva vezana su

krvnom vezom preko babe i dede, očevih roditelja, kao najbližih zajedničkih predaka.

• Pobočno srodstvo može biti punorodno, ako pobočni srodnici potiču od istog oca i majke,

• Ovakvo računanje ne pruža realnu sliku o blizini i udaljenosti srodstva – u istom stepenu

srodstva nalaze se stric i sinovac i deca rođene braće i sestara (drugi stepen pobočne

linije).

• Značaj krvnog srodstva je veliki – ono je najčešća vrsta srodstva na kome se zasniva porodica.

• Ono je izvor mnogih prava između srodnika, a najvažnija su:

1. prava roditelja prema ličnosti i imovini njihove dece;

2. pravo najbližih srodnika da dobiju izdržavanje, u pravoj liniji i u pobočnoj zaključno sa

drugim stepenom pod određenim uslovima;

3. pravo da se traži poništenje braka najbližih srodnika

u slučaju apsolutne ništavosti;

4. pravo na nastavljanje parnice za razvod i poništaj braka najbližeg srodnika.

5. u naslednom pravu krvno srodstvo predstavlja osnov za zakonski nasledni red.

• Krvno srodstvo je i izvor obaveza:

1. obaveza izdržavanja najbližih srodnika;

2. obaveze roditelja koje proističu iz roditeljskog prava (obaveza čuvanja, podizanja,

vaspitanja itd.);

3. obaveze dece prema roditeljima (pomaganja, izdržavanja);

• Krvno srodstvo izaziva sledeće smetnje:

1. smetnja je za zaključenje braka;

2. usvojenička smetnja između najbližih srodnika;

3. polno opštenje najbližih srodnika je sankcionisano kao krivično delo.

4. Sudija ili sudija porotnik, javni tužilac i veštak ne mogu vršiti svoju dužnost ako im je

okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njegov zakonski zastupnik ili punomoćnik

srodnik po krvi u pravoj liniji.

5. Krvni srodnici okrivljenog u pravoj liniji i u pobočnoj zaključno sa trećim stepenom

oslobođeni su dužnosti svedočenja.

• Krvno srodstvo može stvoriti i prava prema trećem licu:

1. Pravo da se traži naknada štete u slučaju povrede od strane trećeg lica na bliskom srodniku,

2. Pravo na penziju i druga prava iz socijalnog osiguranja vezana za smrt bliskog srodnika.

17. SRODSTVO PO USVOJENjU I TAZBINSKO SRODSTVO

• Srodstvo po usvojenju (adoptivno, veštačko srodstvo) nastaje pravnim aktom.

• Odnos vrlo sličan prirodnom koji postoji između roditelja i dece – usvojenje podražava

(imitira) prirodu („adoptio naturam imitatur").

• U našem pravu su doskora postojale dve vrste usvojenja: potpuno i nepotpuno, pa su postojale i

dve vrste srodstva po usvojenju.

• Danas postoji samo potpuno usvojenje.

• Značaj srodstva po usvojenju – nastaje porodica po usvojenju – između adoptivnih srodnika

nastaju određena prava i obaveze.

• Bračna smetnja u određenim linijama i stepenima.

• U naslednom pravu, kao i u pogledu prava na penzijsko i invalidsko osiguranje, prava

zdravstvene zaštite i sl, ono je u potpunosti izjednačeno sa krvnim srodstvom.

• Srodstvo po tazbini – nastaje zaključenjem braka – pravna, ali i moralna i društvena veza.

• To je odnos koji postoji između jednog supružnika i krvnih srodnika drugog supružnika (ne

samo krvnih, već i adoptivnih).

• Naše pravo, za razliku od crkvenog, ne poznaje tazbinsko srodstvo između srodnika jednog

supružnika i srodnika drugog supružnika („prijateljstvo”).

• Osnovu tazbinskog srodstva predstavlja brak (punovažan ili ništav), ali ne i vanbračna

zajednica.

• Ne prestaje sa prestankom braka. Svoj puni pravni značaj dobija tek po njegovom prestanku.

• Izračunavanje – princip je isti kao kod krvnog, po linijama i stepenima.

• Kvalitet i udaljenost krvnog srodstva u pogledu jednog supružnika određuje kvalitet i blizinu

tazbinskog srodstva u pogledu drugog supružnika.

• Bračno pravo je najvažniji deo porodičnog prava – brak je najvažniji osnov porodice.

• Danas to sve više postaje i vanbračna zajednica.

• Pravna pravila o njoj čine takođe deo bračnog prava.

• Predmet bračnog prava čine brak i bračni odnosi, kao i odnosi iz vanbračne zajednice.

• Prvenstveno su to lični odnosi supružnika koji čine suštinu braka (uslovi za zaključenje,

prava i obaveze supružnika, uslovi za prestanak).

• Mnogi lični odnosi ostaju van pravnog regulisanja jer nisu pogodni za pravno uobličavanje, te

stoga i ne čine predmet bračnog prava.

• Imovinski odnosi detaljnije su pravno regulisani u odnosu na one lične prirode – pogodniji

su, iako za brak nisu od primarnog značaja.

• Većina pravnih normi kojima se uređuju odnosi koji čine predmet bračnog prava su prinudnog

(imperativnog) karaktera.

• Međutim, sve je veći broj odnosa koje supružnici autonomno uređuju, čime se brak sve više

pretvara u ugovorni odnos

• Subjekti bračnog prava su supružnici, ali i vanbračni partneri.

• Izvori – Materijalnopravne norme bračnog prava sadržane su u Porodičnom zakonu RS.

• Procesnopravne norme su sadržane u PZS, ali i u odredbama procesnih zakona (ZPP, ZVP).

19. OSNOVNA NAČELA BRAČNOG PRAVA

1. Načelo ravnopravnosti – Istorijski, žena je tradicionalno bila potčinjena muškarcu. To je

važilo za sva stara društva (atinsko i rimsko, indijsko, pa i naše).

• Posle II svetskog rata u našoj zemlji čini se zaokret – Ustav FNRJ iz 1946. godine pravno

izjednačava muškarca i ženu.

• Odredbom čl.15. Ustava RS, izričito se jemči ravnopravnost žene i muškarca.

• Izuzetno, zakonodavac posebnu zaštitu pruža ženi trudnici i ženi majci.

• Nije zanemarljivo postojanje ostataka starog sistema vrednosti.

• Još uvek značajnu ulogu igraju ne pravne, već patrijarhalne moralne i običajne norme.

• Žena ostaje diskriminisana – ne samo u porodici, već i mnogim drugim oblastima društvenog

života.

2. Načelo laiciteta – nije danas izričito predviđeno, ali se smatra opšteprihvaćenim.

• Brak i bračni odnosi uređeni su normama laičkog, svetovnog prava.

• U suprotnom, za pripadnike jedne konfesije važila bi jedna pravila, a za pripadnike druge

druga, čime bi bio narušen princip pravne jednakosti građana.

• Ovom načelu ne protivreči mogućnost da se, pored građanskog braka, zaključi brak i po

verskim propisima.

• To više nije sankcionisano kao krivično delo.

3. Načelo institucionalnosti – Brak je najvažniji osnov porodice, zbog čega je država naročito

zainteresovana za njega.

• Ustanova od opšteg društvenog interesa.

• Norme putem kojih se ostvaruje državna intervencija u bračne odnose pretežno su

imperativnog karaktera.

• Ipak, ostvarivanje niza prava i obaveza subjekata bračnog prava zavisi sve više od njihove

volje (bračni ugovor).

• S druge strane, postoji i suprotna tendencija – proširivanje društvene intervencije

uvođenjem novih aktera – pored organa starateljstva, postoje bračna i porodična

savetovališta, i sl.

4. Načelo jednobračnosti – Jednobračnost je danas dominantna.

• Višebračnost se dugo zadržala kod nekih naroda.

• Ona postoji u dva vida: kao poliandrija (brak jedne žene sa više muškaraca) i poligamija

(brak jednog muškarca sa više žena).

• Zakon sprečava da jedno lice bude istovremeno u dva braka, ali ne zabranjuje sukcesivnu

višebračnost – jedno lice može tokom svog života zaključiti neograničen broj brakova, ali

samo ako je prethodni prestao na zakonom dozvoljen način.

• Ovo načelo se štiti porodičnopravnom i krivičnopravnom sankcijom.

5. Načelo potpunosti i trajnosti – Potpunost braka odnosi se na sadržinu (ukupnost ličnih i

• Srpski građanski zakonik (SGZ) u članu 60 ističe da se brak zasniva između dva lica različitog

pola koja se izjašnjavaju “da žele nerazrušno živeti, zavetujući se ujedno na vekovečitu

ljubav i nenarušimu vernost”.

• Porodični zakon Srbije brak definiše kao “zakonom uređenu zajednicu života žene i

muškarca".

• Uređenost braka zakonom, a ne običajem.

• Postojanje zajednice života je sadržina i cilj braka.

• Sadržina bračne zajednice života određena je odredbama o pravima i dužnostima

supružnika.

• I vanbračna zajednica, kao zajednica života, uređena je zakonom, pa je zakonska definicija

već prilično prevaziđena (nije dovoljno precizna).

• Definicija braka mora obuhvatiti i element zakonskog zaključenja.

• Teorija daje više definicija braka.

• Raynaud: “Svečani pravni akt pomoću kojeg muškarac i žena uspostavljaju zajednicu

sankcionisanu zakonom, koja se može raskinuti samo u slučajevima zakonom predviđenim”.

• Carbonnie: „Brak je zajednica dvaju lica različitog pola, zaključena u svečanoj formi”.

• Sverdlov: „Slobodni i dobrovoljni, monogamni savez muškarca i žene, koji obrazuje

porodicu, rađa prava i obaveze supružnika, zaključen s poštovanjem pravila ustanovljenih

zakonom”.

• Naša pravna teorija uglavnom, prihvata zakonsku definiciju.

• Bakić daje širu definiciju: „Brak je pravom priznata i uređena trajna zajednica života

jednog muškarca i jedne žene, zaključena u svečanoj formi, po njihovom slobodnom pristanku,

raskidiva samo u slučajevima predviđenim zakonom”.

• Prema autoru našeg udžbenika, “brak je svečani pravni akt kojim žena i muškarac stvaraju

zajednicu života uređenu zakonom, raskidivu samo u slučajevima predviđenim zakonom”.

21. SHVATANjA O PRAVNOJ PRIRODI BRAKA

• U uobičajenom govoru reč brak ima dva značenja:

1. Sporazum dva lica suprotnog pola o zajedničkom životu.

2. Sam zajednički život koji iz sporazuma proističe.

• U svom prvom vidu brak predstavlja pravni akt, ugovor između dva lica iz kojeg za njih nastaju

određena prava i obaveze (brak je zaključen, punovažan, ništav – kao i bilo koji drugi ugovor).

• U drugom smislu brak je stanje – zajednica života dva lica, između kojih postoje određena

prava i obaveze (brak je trajao, srećan je, nesrećan).

1. Shvatanje o braku kao ugovoru – suštinu braka čini saglasnost dveju osoba, koje slobodno

izjavljuju volju za zaključenje braka.

• Prema nekima, brak je trostrani pravni akt (ugovor). Pored supružnika, treća ugovorna strana

je država. Međutim, država ovde nije ugovorna strana, već posrednik pred kojim se zaključuje

ugovor – između nje i bilo kog supružnika ne nastaju prava i obaveze.

• Brak neke podseća na ugovor po pristupu. Voljom zakonodavca određeni su uslovi nastanka,

pravna dejstva i način raskida, a strane ništa od toga ne mogu menjati svojom voljom.

• Kritike:

• Prava i obaveze su zakonom unapred određeni i supružnici se o njima, uglavnom, ne mogu

sporazumevati.

• Sloboda ugovaranja strana je sužena i u pogledu mogućnosti razvoda braka – ograničena je

pravima i interesima dece, ali i društva.

• Međutim, postojanjem sporazumnog razvoda braka i bračnog ugovora, kao i uvođenjem
postupka

posredovanja u brakorazvodnim parnicama, pojačava se ugovorni karakter braka.

2. Shvatanje o braku kao pravnoj instituciji – Kritike upućene ugovornoj koncepciji braka

dovele su do nastanka institucionalnog shvatanja (Lefevr).

• Zaključenjem braka supružnici pristupaju jednoj instituciji, stvaraju zajednicu koja ima

sopstvene interese, različite od pojedinačnih interesa svakog supružnika.

• U prilog ovom shvatanju navodi se pretežno imperativni karakter pravila koja uređuju brak.

• Zbog posledica koje može izazvati zaključenje i razvod, brak ne može biti tretiran kao

• Pored toga, verenici često jedno drugom daju poklone koji mogu imati znatnu vrednost, pa se
po

raskidu veridbe postavlja pitanje sudbine poklona.

• Raskid veridbe i građanskopravna odgovornost – Pitanje građanskopravne odgovornosti

rešava se prema opštim pravilima o krivici i naknadi štete.

• Ako je iz okolnosti slučaja jasno da je obećanje braka učinjeno samo u nameri da se drugom

nanese šteta ili je raskid učinjen na brutalan i ponižavajući način iz čega je za drugu stranu

nastala šteta, onda se šteta mora nadoknaditi.

• Krivicu mora dokazati ona strana koja tvrdi da ona postoji, jer se ne pretpostavlja.

• Šteta može biti imovinska i neimovinska.

• Imovinska može biti stvarna (damnum emergens) i izmakla dobit (lucrum cessans).

• Stvarna šteta obično nastaje u vezi sa troškovima oko organizovanja očekivanog venčanja.

• Izmakla dobit je ona korist koja bi bila ostvarena da nije bilo veridbe.

• Neimovinska ili moralna šteta je povreda neimovinskih, subjektivnih prava (pravo na čast,

ugled i sl).

• Raskid veridbe i povraćaj poklona – U sudskoj praksi su česti zahtevi za povraćaj poklona

koji su povodom veridbe bili učinjeni – uzajamno ili od trećih lica.

• Povraćaj ili zadržavanje poklona zavisi od njihove prirode i načina prestanka veridbe.

• Vraćaju se samo pokloni veće vrednosti.

• Ako je veridba prestala raskidom, treba prihvatiti stav da se pokloni vraćaju bez obzira na

krivicu za raskid. Ovo proizlazi iz pravila o neosnovanom obogaćenju.

• Pokloni su dati c obzirom na budući osnov koji se nije ostvario.

• Ako je veridba prestala smrću jednog verenika pokloni se ne vraćaju.

24. USLOVI ZA SKLAPANjE BRAKA (POJAM I PODELA)

• Pravo i sloboda da se sklopi brak nisu apsolutni i neograničeni. Ograničeni su pravima

trećih, bilo da se radi o društvu, drugom supružniku ili detetu.

• Samo ako se ispune zakonom traženi uslovi, brak se može sklopiti i biti punovažan.

• Savremeno pravo je krajnje suzilo broj i obim uslova za sklapanje braka. Nestale su smetnje za

zaključenje braka verskog karaktera, ne traži se saglasnost roditelja budućih supružnika za

zaključenje braka, uprošćena je forma zaključenja braka.

• Podela uslova – U bivšem OZB-u uslovi za zaključenje braka su se delili na uslove za

postojanje braka i uslove za njegovu punovažnost. Ukoliko nisu bili ispunjeni bitni uslovi za

postojanje braka (različitost polova, saglasnost volja i forma zaključenja braka), brak se

smatrao nepostojećim. Ispunjenje bitnih uslova za postojanje braka još uvek nije značilo da će

taj brak biti i punovažan.

• U našem pozitivnom zakonodavstvu ne postoji kategorija uslova za postojanje braka – postoje

samo uslovi za punovažnost.

• Ovakvo rešenje se opravdava time što ne postoji pravna razlika u pogledu posledica

ništavih i nepostojećih brakova.

• Među materijalnim uslovima za punovažnost braka, razlikuju se oni koji su pozitivno

određeni u zakonu i oni koji su negativno određeni.

• Pozitivno određeni uslovi su: različitost polova, saglasna izjava volja, sklapanje braka u

cilju zajednice života.

• Negativno određeni uslovi za zaključenje punovažnog braka se nazivaju bračne smetnje.

• Prema Zakonu Srbije postoje sledeće bračne smetnje: bračnost, maloletstvo, nesposobnost za

rasuđivanje, srodstvo, nedostatak slobodne volje i starateljski odnos.

• Formalni uslov za zaključenje punovažnog braka je poštovanje zakonom propisane forme

(nadležnost i način).

25. MATERIJALNI USLOVI ZA SKLAPANjE PUNOVAŽNOG BRAKA POZITIVNO
ODREĐENI

1. Saglasna izjava volja – Saglasnost volja je jedan od osnovnih uslova za zaključenje
punovažnog

braka. U Zakonu Srbije (čl.15 PZS) kao uslov za zaključenje punovažnog braka se zahteva
davanje

izjava volja oba buduća supružnika.

roditelj ili staratelj, ako je već dobio dozvolu za prevremeno sklapanje braka. Lice koje je

delimično lišeno poslovne sposobnosti ne može zastupati njegov staratelj.

• Davanje izjave preko punomoćnika – Brak može biti zaključen preko punomoćnika jednog

budućeg supružnika. Ukoliko je jedan od verenika objektivno sprečen da prisustvuje

zaključenju braka, PZS dozvoljava zaključenje braka preko punomoćnika ako za to postoje

"naročito opravdani razlozi“ (ako je jedan od budućih supružnika u inostranstvu ili u

zarobljeništvu). Opravdanost razloga ceni matičar.

• Protiv rešenja kojim se zahtev odbija podnosioci mogu izjaviti žalbu ministarstvu

nadležnom za porodičnu zaštitu u roku od 15 dana od dana njegovog prijema.

• Ako matičar dozvoli zaključenje braka preko punomoćnika, budući supružnik izdaje
punomoćje

za sklapanje braka. Punomoćje mora overiti sud ili nadležni organ uprave.

• Punomoćje je specijalno, izdato samo radi zaključenja braka. U njemu moraju biti tačno

navedeni podaci o punomoćniku i licu sa kojim se preko punomoćnika sklapa brak, kao i

datum izdavanja punomoćja (punomoćje važi samo 90 dana od dana overavanja).

• Samo jednog od budućih supružnika može zastupati punomoćnik, u protivnom brak je ništav

2. Različitost polova – biološka, kulturna i civilizacijska pretpostavka i jedan je od

kriterijuma za razlikovanje braka od sličnih pravnih odnosa.

• Ovaj uslov se naglašava u svakoj definiciji braka, isticanjem da je to zajednica života

muškarca i žene. Naš Porodični zakon to čini izričito u čl.15.

• S druge strane, neka zakonodavstva dopuštaju mogućnost zaključenja braka između lica istog

pola (homoseksualaca), izjednačavajući ga sa heteroseksualnim brakom.

• To je učinjeno najpre u Holandiji nizom zakonodavnih izmena od 1998. do 2002. godine, i u

Belgiji u 2003. godini.

• Za razliku od Holandije, u Belgiji homoseksualni parovi nemaju pravo usvajanja dece.

• Švedska, Danska i Nemačka predviđaju mogućnost zaključenja homoseksualnih partnerstava,
ali

sa znatnim ograničenjima u odnosu na brak u pogledu vršenja roditeljskih prava.

• Zaključenje braka od strane dvopolaca – da li u konkretnom slučaju postoji dvopolnost stvar

je sudskog veštačenja, od koga zavisi i sudbina braka.

• Ukoliko se utvrdi da kod jednog od supružnika preovlađuju osobine pola koje ima i drugi

supružnik, brak bi bio ništav.

• Lica sa promenjenim polom – U praksi može doći do spora u pogledu ispunjenosti uslova

različitosti polova u slučaju promene pola.

• Pitanje je da li tim licima dozvoliti zaključenje braka ili, kao što se to čini u Francuskoj,

ne dozvoliti takav brak.

• Prihvatljiv je stav da je pravi pol, u odnosu na brak, biološki pol i da se stiče rođenjem, a da

psihološki aspekti ličnosti ne mogu biti odlučujući za procenu polnog identiteta.

• Ne spori se pravo jedne osobe da promeni pol, ali joj se, u sferi porodičnog prava, oduzima

mogućnost zaključenja braka

3. Sklapanje braka u cilju zajednice života

• Zajednica života čini sadržinu braka i predstavlja njegovu suštinu.

• Zajednica života se određuje kao ukupnost svih odnosa supružnika: polnih, socijalnih,

emocionalnih, imovinskih itd.

• Vođenje zajednice života je za supružnike osnovno pravo, ali i dužnost koju oni ne mogu

menjati izjavama svoje volje.

• Svaki brak mora biti zaključen upravo u ovom cilju, inače on postoji samo kao gola forma i ne

ispunjava svoju svrhu, pa je ništav (fiktivan).

26. BRAČNE SMETNjE (POJAM I VRSTE)

• Bračne smetnje (impedimenta matrimonii) se definišu kao zakonom predviđene činjenice ili

okolnosti koje ometaju zaključenje punovažnog braka.

• Propisivanjem bračnih smetnji, zakonodavac štiti važne društvene interese, ali i interese

svakog pojedinca.

• Propisi ne daju definiciju bračnih smetnji.

dejstvo smetnje može otkloniti davanjem dozvole od strane suda za zaključenje braka
(dispenzacija)

ili njegovim naknadnim odobrenjem.

Većina bračnih smetnji je neotklonjiva.

U grupu otklonjivih bračnih smetnji spadaju maloletstvo iznad šesnaest godina starosti i

srodstvo po tazbini.

Porodični zakon predviđa sledeće bračne smetnje:

maloletstvo,

bračnost,

srodstvo,

nesposobnost za rasuđivanje,

starateljski odnos i

mane volje.

27. MALOLETSTVO KAO BRAČNA SMETNjA

U bračnom pravu, maloletstvo predstavlja određen uzrast koji se po zakonu ne smatra

dovoljnim da bi se mogao zaključiti brak – 18 godina.

Naziv ove bračne smetnje proistekao je iz činjenice da se kod nas godine bračne sposobnosti

poklapaju sa punoletstvom.

Štiti se maloletno lice od svojih slabosti, neiskustva i neopreznosti.

Oslobođenje (dispenzacija) – Veliki broj zemalja, iako određuje godinu sticanja bračne

sposobnosti, dopušta u zakonom predviđenim slučajevima sniženje ove granice, do određene

mere.

Dozvolu za ovakav brak u većini zemalja daju sudski organi, a najčešće u slučaju bremenitosti

žene.

Oslobođenje od ove bračne smetnje predviđa i PZS

Minimalna granica za stupanje u brak je 16 godina za oba pola i ispod nje se neće dopustiti

zaključenje braka.

Uslovi i postupak dispenzacije – Pravo na podnošenje molbe za prevremeno sklapanje braka

isključivo je vezano za onoga ko traži oslobođenje (dokazuje se zrelost).

Ovo pravo nemaju roditelji (staratelji ili usvojitelji) ili punoletna osoba sa kojom se sklapa

brak.

Zaključenje ovakvih brakova sud će dozvoliti samo ako za to postoje opravdani razlozi i ako je

maloletnik dostigao telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.

Da bi se utvrdile ove okolnosti, opštinski sud je, po prijemu zahteva, dužan:

a) da sasluša molioca – podnosioca zahteva, njegove roditelje, odnosno staratelja, kao i lice

sa kojim se želi sklopiti brak,

b) da pribavi mišljenje organa starateljstva, i

v) da ispita sve okolnosti slučaja.

Izdavanje dozvole mora biti rezultat stvarnog napora suda da sagleda svaki slučaj u njegovoj

celokupnosti, a ne puka formalnost.

Protivljenje roditelja usmereno na to da se spreči zaključenje ovakvog braka nije odlučujuće

pošto sud ceni i druge okolnosti. Mišljenje roditelja može imati samo konsultativni

karakter.

Sudovi su u praksi uglavnom blagonakloni prema ovakvim zahtevima i vrlo retko ih odbijaju –

maloletnici su već stupili u intimne odnose i zasnovali vanbračnu zajednicu. Često je i dete

već rođeno, pa je sud doveden pred svršen čin tako da se ceo postupak tretira kao puka

formalnost, što ne bi smeo biti.

Emancipacija – Sklapanje braka na osnovu prethodno izdate dozvole dovodi do emancipacije

maloletnika, tj. on stiče potpunu poslovnu sposobnost.

Ako brak prestane pre njegovog punoletstva, prema pretežnom shvatanju izraženom u našoj

pravnoj teoriji, naredni se može zaključiti bez traženja nove saglasnosti.

Suprotno gledište je da se dozvola ne daje generalno, već za zaključenje braka samo sa

određenom osobom.

Sud je već utvrdio da je maloletnik pre osamnaeste godine stekao fizičku i psihičku zrelost

Što se tiče četvrtog stepena, pomenuta su samo deca rođene braće i sestara i braće i sestara

po ocu i majci. U četvrtom stepenu pobočne linije postoje i drugi srodnici koji nisu pomenuti

i između kojih bi bio dozvoljen brak (npr. unuka i dedin brat). Međutim, zbog velike razlike u

godinama teško da bi ova mogućnost mogla u praksi doći u obzir.

U Francuskoj se dozvoljava, po odluci predsednika Republike, ako postoje ozbiljni razlozi,

zaključenje braka između strica i sinovice, tetke i sestrića.

Brak zaključen između srodnika po krvi u linijama i stepenima u kojima to zakon zabranjuje je

apsolutno ništav – protivan je i javnim i privatnim interesima.

Ova smetnja je trajne prirode jer je trajan i osnov iz koga potiče.

Smetnja je relativna jer deluje samo između određenih lica (srodnika), a ne i prema trećim

licima.

Razlozi za opravdanje:

moralni (društveni) – između srodnika vlada ljubav i poštovanje koji su nespojivi sa

polnom ljubavi i osećanjima koji bi trebalo da postoje između supružnika;

biološki (eugenični) – uočeno je da se iz braka bliskih srodnika rađaju deca sa

fizičkim i duševnim nedostacima.

Srodstvo po tazbini – samo u prvom stepenu prave linije jeste bračna smetnja.

Brak ne mogu sklopiti: svekar i snaha, zet i tašta, očuh i pastorka, maćeha i pastorak, bez

obzira na to da li je brak usled čijeg zaključenja su oni došli u srodstvo prestao ili je

poništen.

Tazbinsko srodstvo dobija svoj puni značaj kao bračna smetnja tek po prestanku braka na
osnovu

koga je nastalo. Do ovog momenta postojala je druga bračna smetnja – bračnost.

Tazbinsko srodstvo je trajna bračna smetnja, koja povlači apsolutnu ništavost ukoliko se

prekrši. Ona spada u grupu relativnih i otklonjivih bračnih smetnji.

Sud može iz opravdanih razloga dozvoliti sklapanje braka srodnika po tazbini – sud ceni

opravdanost razloga u svakom konkretnom slučaju.

Dozvolu za sklapanje braka može dati, i nakon njegovog zaključenja, sud kome je podnet zahtev
za

poništenje, ako utvrdi postojanje opravdanih razloga.

U postupku dispenzacije predviđa se pribavljanje mišljenja organa starateljstva, iako su u

pitanju odrasle i punoletne osobe koje mogu voditi računa o svojim pravima i interesima.

Srodstvo po usvojenju – uspostavljeni su srodnički odnosi između usvojenika i njegovih

potomaka, s jedne strane, i usvojitelja i njegovih srodnika, s druge strane, identično onim koji

postoje između krvnih srodnika – srodstvo po usvojenju izjednačeno je kao bračna smetnja sa

krvnim srodstvom.

Ukoliko usvojitelj usvoji više usvojenika, između njih se uspostavlja odnos srodstva kao i

između rođene braće i sestara. Smetnja se odnosi i na njihovu decu koja su u četvrtom stepenu

pobočne linije.

Usvojenje povlači, po pravilu, i prekid pravnog odnosa usvojenika sa njegovim prirodnim

srodnicima.

Jedino ostaje bračna smetnja krvnog srodstva u linijama i stepenima koje zakon određuje. Ova

smetnja je trajna i neuklonjiva, diktirana biološkim uzrocima.

Ukoliko krvni srodnici nisu poznati, moglo bi doći do incesta. Zato je, tehničkim pravilima

o uvođenju usvojenja u matične knjige i poništenju ranijeg upisa, predviđeno da se sačuva trag

ranijeg porekla.

Pravo uvida u ove podatke imaju usvojenik i usvojitelji deteta.

Srodstva po usvojenju je bračna smetnja:

trajnog karaktera, jer je usvojenje neraskidivo.

izaziva apsolutnu ništavost braka,

neotklonjiva.

30. NESPOSOBNOST ZA RASUĐIVANjE KAO BRAČNA SMETNjA

Brak ne može sklopiti lice koje je nesposobno za rasuđivanje – kratka formulacija u PZS –

nema navođenja bilo kog uzroka nesposobnosti za rasuđivanje.

Naše pravo ne predviđa, kao neka strana prava, obavezan lekarski pregled pre sklapanja

sredstvima itd.

31. STARATELjSKI ODNOS KAO BRAČNA SMETNjA

PZS predviđa starateljski odnos kao bračnu smetnju - “brak ne mogu sklopiti staratelj i

štićenik”.

Odnosi koji se uspostavljaju između ova dva lica, isključuju postojanje osećanja na kojima

počiva brak.

Starateljski odnos je zamena za roditeljski odnos, iako se njime ne uspostavlja srodstvo

između staratelja i štićenika.

Ovo je privremen odnos i prestaje prestankom starateljstva ili razrešenjem staratelja od

dužnosti.

Prestankom starateljskog odnosa prestaje i bračna smetnja, što znači da je ona privremenog

karaktera, ali da je neotklonjiva.

Bivši staratelj i bivši štićenik bi mogli zaključiti brak.

32. MANE VOLjE KAO BRAČNA SMETNjA

Prevara nije predviđena kao razlog ništavosti braka.

Pozivanje na šaljivu Loysel-ovu izreku: “U braku vara ko može”.

Dakle, kao bračne smetnje javljaju se prinuda i zabluda.

Prinuda – postoji kada je saglasnost za sklapanje braka data u strahu izazvanom ozbiljnom

pretnjom od strane supružnika ili trećeg lica, ili iznuđena fizičkom silom. Ona može biti:

psihička sila (vis compulsiva) i fizička sila (vis absoluta).

Psihička sila ili pretnja postoji kada je pristanak supružnika na brak rezultat njegovog

straha koji je stvoren zbog pretnje koja je došla spolja.

Pretnjom se jednom licu stavlja u izgled izvesna rđava posledica koja može nastupiti ukoliko

ne da svoj pristanak na brak.

Slobodne volje ovde nema.

Nesklada između izjavljene i unutrašnje volje svestan je i onaj koji tu volju izjavljuje.

Zlo koje se pretnjom stavlja u izgled može se odnositi na život, zdravlje, slobodu i čast, koji

mogu biti ugroženi kod jednog od budućih supružnika, ali i kod nekog trećeg lica (npr. bliski

srodnik).

Pretnja ne mora poticati samo od jednog verenika, već može i od trećeg lica.

Drugi verenik ne mora znati za postojanje pretnje.

Pravno je relevantna samo ona pretnja koja izaziva strah, koji je bio odlučujući motiv jednog

lica da sklopi brak.

Brak će biti punovažan ako se pretnja odnosila samo na neke od elemenata braka, a ne i na

samu volju da se brak sklopi (npr, brak je punovažan ako bi budući supružnik pod pretnjom

prihvatio prezime svog partnera).

Pretnja mora biti ozbiljna, a ne izrečena u šali.

U pravnoj teoriji se naročito postavlja pitanje mora li pretnja biti protivpravna (npr,

mladić preti devojci da će prijaviti njenog brata koji je izvršio krivično delo ako se ne uda

za njega). Najbitnije je da i u slučaju protivpravne pretnje kao i one koja to nije, ne postoji

saglasnost volja.

Fizička prinuda se razlikuje od psihičke po tome što se kod nje pretnja već počela

realizovati – jedno lice se neposredno prisiljava da nešto potpiše ili izjavi (držanje ruke

(vođenje) prilikom potpisivanja).

Imajući u vidu način sklapanja braka, gotovo je nezamisliva ovakva prinuda.

Prisustvo matičara i dva svedoka prilikom zaključenja braka prinudu čini nemogućom.

Prinuda je jedino moguća u radnjama koje prethode braku.

Zabluda – pogrešna predstava o nekoj okolnosti koja je relevantna za jedan pravni odnos.

Zabludu treba razlikovati od prevare

Jedna strana ima pogrešnu predstavu o nekoj relevantnoj okolnosti pravnog posla bez

krivice druge strane

Nesaglasnost između izjavljene i unutrašnje volje je nesvesna.

Prema PZS, rušljiv je brak zaključen u zabludi o ličnosti supružnika „kada je supružnik

osobinama ličnosti, što je čini suvišnom.

Zabluda o bitnim osobinama ličnosti – teško ju je odvojiti od zablude o građanskoj ličnosti.

Slučajevi ove vrste zablude relativno su najčešći u praksi.

Prilikom procenjivanja da li ova zabluda postoji moraju se uzimati u obzir shvatanja sredine

u kojoj sud ostvaruje svoju nadležnost.

Zabluda o bitnim osobinama postoji ako je jedan od supružnika u zabludi o izvesnim

osobinama drugog supružnika, koje bi, da su mu bile poznate u momentu zaključenja braka,

svakako uticale na njega da ne sklopi brak.

Osobine o kojima je reč najčešće se pojavljuju kao nedostaci.

Oni moraju postojati u momentu zaključenja braka.

Sud je, dakle, dužan da utvrdi:

a) da se radi o bitnoj osobini;

b) da je nedostatak postojao u momentu zaključenja braka; i

v) da bi znanje o njemu odvratilo drugog supružnika od sklapanja braka.

Ukoliko je nedostatak bio poznat drugom supružniku prilikom zaključenja braka, on se

ne može kasnije pozivati na njega i tražiti poništaj braka.

Najčešće se javljaju zablude o bolesti drugog supružnika, zabluda o polnoj moći, o

bremenitosti žene od drugog muškarca itd.

U praksi sudova javljaju se i zahtevi za poništenje braka iz uzroka koji su po objektivnim

kriterijumima nebitni – zabluda o imovinskim prilikama, profesiji, motivu zaključenja

braka.

Za supružnika subjektivno ove osobine mogu biti veoma bitne – mogu dovesti do neslaganja u

braku i razvoda.

Razvod se tada pojavljuje kao zamena za poništaj braka.

33. FORMALNI USLOVI Z SKLAPANjE BRAKA (NADLEŽNOST I NAČIN)

Pod formom zaključenja braka podrazumevaju se njena dva elementa: nadležnost za zaključenje

braka i način njegovog zaključenja.

Nadležnost za zaključenje braka – Razlikuju se stvarna, mesna i funkcionalna nadležnost.

Stvarna nadležnost za sklapanje braka je regulisana PZS u korist organa skupštine opštine

nadležnog za vođenje matičnih knjiga. Ovakva nadležnost je prinudna i ne može se menjati

voljom stranaka.

PZS ne sadrže odredbu o mesnoj nadležnosti. Budući supružnici mogu sami slobodno

izabrati nadležni opštinski organ gde će sklopiti brak.

Funkcionalno nadležan organ, odnosno konkretno službeno lice stvarno i mesno nadležnog

organa koji učestvuje u zaključenju braka, prema PZS je matičar.

Način (postupak) zaključenja braka – skup pravila koja se tiču prethodnog postupka i samog

čina zaključenja braka (venčanje i registracija).

Prethodni postupak

Prijava venčanja – niz radnji budućih supružnika koje su oni po zakonu obavezni da preduzmu

u saradnji sa ovlašćenim državnim organom.

Budući supružnici najpre podnose pismeni ili usmeni zahtev za sklapanje braka. Stvarno

nadležan je matičar skupštine opštine pred kojim oni nameravaju sklopiti brak. Ova prijava

se podnosi lično i po pravilu zajedno, sem u slučaju ako se brak želi zaključiti preko

punomoćnika.

Zahtevu se prilaže izvod iz knjige rođenih za svakog od supružnika. Ukoliko je potrebno,

prilažu se i druge isprave (maloletno lice ili tazbinski srodnici prilažu dozvolu suda za

prevremeno zaključenje braka).

Postupak pred matičarem po prijavi – Matičar će na osnovu izjava budućih supružnika,

priloženih isprava i na drugi način utvrditi da li su ispunjeni svi uslovi za punovažnost

braka predviđeni u zakonu.

Ako matičar ustanovi da nisu ispunjeni uslovi za sklapanje braka, saopštiće usmeno tu

činjenicu podnosiocima zahteva i odbiti zaključenje braka.

Lica koja su podnela prijavu za sklapanje braka mogu tražiti da im se o tome donese pismeno

Lica prisutna na venčanju – oba buduća supružnika, dva svedoka i matičar, koji preko grudi

mora nositi lentu u bojama zastave Republike Srbije.

Oba buduća supružnika moraju biti lično prisutna.

Izuzetno, u naročito opravdanim slučajevima, opštinski organ uprave može dozvoliti da se

brak zaključi u prisustvu samo jednog supružnika i punomoćnika drugog supružnika.

Sve radnje u postupku zaključenja braka preduzima matičar. Svedoci mogu biti sva punoletna

poslovno sposobna fizička lica, bez obzira na pol.

Venčanje – Matičar vodi računa o ispunjenosti uslova za sklapanje braka.

Posle čitanja izveštaja matičara o tome da su budući supružnici pristupili zaključenju braka

i da su ispunjeni svi uslovi za njegovu punovažnost predviđeni zakonom, pristupa se samom

činu sklapanja braka.

Matičar će buduće supružnike na prigodan način upoznati sa pravima i dužnostima.

Matičar pojedinačno svakog budućeg supružnika pita da li slobodno pristaje na sklapanje

braka. Brak nastaje onog momenta kada su oba verenika dala u ovom smislu potvrdne izjave.

Ovaj konstitutivni momenat braka je i trenutak do kojeg su budući supružnici mogli odustati

od braka, izričito ili prećutno.

Zatim, matičar proglašava daje brak sklopljen.

Registracija braka

Unošenje bitnih podataka o zaključenju braka od strane matičara u matične knjige venčanih i

rođenih ima samo dokazni značaj.

U matičnu knjigu venčanih se potpisuju supružnici, matičar i svedoci. Propust matičara da

ovo učini ne utiče na punovažnost braka, već jedino na mogućnost njegovog dokazivanja na ovaj

način.

Ako supružnici odbiju da se potpišu u matičnu knjigu venčanih brak se smatra zaključenim –

takvo odbijanje nema značaja za punovažnost braka.

Odmah po venčanju supružnicima se po službenoj dužnosti izdaje izvod iz matične knjige

venčanih, kao dokaz o zaključenom braku.

Ako je mesto rođenja supružnika različito od mesta sklapanja braka, matičar će izveštaj o

sklopljenom braku dostaviti nadležnom matičaru, po mestu rođenja supružnika.

34. DEJSTVA BRAKA (UOPŠTE)

Zaključeni brak najdublje menja smisao i način života supružnika.

Nastaje niz pravnih posledica koje se tiču samih supružnika, ali i trećih lica. Većina ovih

pravnih posledica nastaje bez obzira na ostvarivanje zajednice života, dok neke od njih samo

ako se ona ostvaruje.

Zaključenjem braka nastaju za supružnike određena prava i dužnosti, predviđeni zakonom.

Broj odredbi zakona koji o njima govori vrlo je skroman, iako sadržina braka čini njegovu

suštinu. Razlozi za to su:

1) sadržina prava i obaveza supružnika pretežno je moralne, lične prirode i kao

takva nepogodna za pravno oblikovanje;

2) sa sve većom autonomijom, slobodama i pravima supružnika, prepušta im se da

sami urede međusobne odnose.

Sankcije za povredu prava i dužnosti između supružnika su indirektne i javljaju se samo u

vidu zahteva za razvod braka.

Podela dejstava — Dejstva braka se mogu razvrstati u nekoliko kategorija.

Na prvom mestu su primarna (osnovna) dejstva koja se tiču prava i dužnosti supružnika i koja

se mogu podeliti na: lična, ličnoimovinska i imovinska. Prava i dužnosti supružnika čine

njihov bračni status.

Sva prava i dužnosti supružnika su uzajamna.

Pored ovih primarnih, postoje i sekundarna dejstva braka koja u suštini nemaju značaja za samu

suštinu braka Ona se prvenstveno tiču ličnog statusa supružnika.

35. DEJSTVA BRAKA NA LIČNI STATUS SUPRUŽNIKA

Dejstva braka na ime – Najočiglednija promena u pogledu ličnog statusa supružnika ogleda se

u porodičnom imenu (prezimenu).

Prilikom sklapanja braka supružnici upoznaju sadržinu ovih prava i dužnosti.

U PZS su predviđene obaveza zajednice života i obaveza pomaganja i poštovanja.

Obaveza vođenja zajednice života

Ovo je jedan od osnovnih ciljeva braka i njegova suština, a istovremeno je pravo i dužnost

supružnika. Zakon vršenje nekih drugih prava i dužnosti supružnika vezuje za izvršavanje

ove osnovne (u slučaju neizvršavanja ove obaveze ne nastaje režim zajedničke imovine između

njih).

Zajednica života podrazumeva fizičku, emotivnu i intelektualnu zajednicu. Ukupnost svih

ovih elemenata čini zajednicu života.

Zajednica života će postojati i ako supružnici ne stanuju zajedno, ali su vezani nizom drugih

pitanja.

Zajednica života će postojati i bez seksualnih odnosa, bez obzira na razlog njihovog

izostanka, ako između supružnika i dalje postoji emotivna i intelektualna zajednica.

Sporazum supružnika da neće voditi zajednicu života nema nikakvu pravnu vrednost jer je

protivan imperativnoj pravnoj normi.

Ukoliko samo jedan supružnik ne izvršava svoju obavezu i napusti svog partnera, drugi ga ne

može prisiliti na vraćanje – jedina sankcija razvod braka.

Pored ovog, ako je napuštanje izvršeno pod određenim okolnostima, sankcija se može

sastojati i u isključenju prava na izdržavanje.

Pretpostavka je da zajednica života u braku postoji. Onaj ko tvrdi suprotno mora tu tvrdnju

dokazati.

Obaveza uzajamnog pomaganja i poštovanja

Pružanje moralne i emocionalne podrške supružniku u situaciji kada mu je ta pomoć

neophodna.

Pomoć može biti i imovinska, što je pokriveno jednom drugom obavezom supružnika, na

uzajamno izdržavanje.

Ova obaveza ima, pre svega, moralnu i etičku vrednost. Ona izražava opšteljudske, a ne samo

bračne vrednosti.

U PZS nema posebno normirane obaveze vernosti – okončana je evolucija jedne kvazipravne

obaveze, koja je u različitim istorijskim razdobljima imala različitu sadržinu.

Međutim, to što formalno nema ove obaveze ne znači da ona faktički ne postoji i dalje.

Polno opštenje jednog supružnika sa osobom suprotnog pola izvan braka (preljuba) jedan je od

najočiglednijih izraza nepoštovanja supružnika.

Lična prava i dužnosti dispozitivnog karaktera

U prava i dužnosti koje mogu biti predmet sporazuma supružnika spadaju:

odlučivanje o vođenju zajedničkog domaćinstva i

određivanje mesta stanovanja.

Ako jedan od supružnika odbija da se sporazume sa drugim oko uređenja ovih pitanja, ili

jednostrano odlučuje o njima ili se ne pridržava sporazuma, oglušuje se o jednu od svojih

bračnih obaveza.

Vođenje domaćinstva

Zakonom se ne nameće supružnicima bilo kakvo rešenje koje bi se ticalo vođenja

domaćinstva. U ovom pogledu oni su samostalni i ravnopravni.

Sadržinski gledano dogovor o vođenju domaćinstva odnosi se uglavnom na dve stvari –

pitanja vezana za određene izdatke za nabavku stvari i opreme, kao i podmirivanje

tekućih izdataka vezanih za domaćinstvo i

pitanja vezana za unutrašnju organizaciju i funkcionisanje domaćinstva.

Podela poslova u domaćinstvu stvar je dogovora supružnika i nije unapred uslovljena

tradicionalnom podelom na „muške" i „ženske" poslove. Nemogućnost supružnika da postignu

saglasnost o ovim pitanjima može jedino dovesti do razvoda braka.

Zakon Srbije upotrebljava termin „zajedničko domaćinstvo”, što upućuje na zaključak da

supružnici ne bi mogli voditi odvojena domaćinstva.

Međutim, sporazum supružnika može biti takav da se oni opredele za vođenje odvojenih

medicinske zahvate u cilju lečenja.

Tako, jedino od saglasnosti žene zavisi prekid trudnoće.

I u pogledu moralnog integriteta ličnosti važe ista pravila. Na prvom mestu ovo se tiče

prava supružnika na čast, na intimnost.

Ostala prava i slobode

Brak ne sputava supružnika da zasniva određene međuljudske odnose izvan braka.

Oba supružnika mogu samostalno da se uključuju u sve oblike društvenog života. Ovakva

mogućnost se u odnosu na ženu najčešće označava kao njena emancipacija.

Naročito su značajna prava supružnika da samostalno razvijaju svoje mogućnosti kako na planu

profesionalne aktivnosti tako i na planu slobode mišljenja.

Pravo na izbor rada i zanimanja je naročito značajno sa stanovišta interesa žene. Zakon ne

predviđa dogovor supružnika oko ovih pitanja, ali ga svakako ne zabranjuje. Sporazum

supružnika kojim bi se ograničila sloboda izbora rada i zanimanja ne bi imao nikakve

pravne važnosti. Protivljenje jednog od njih izboru drugog takođe, nema pravne važnosti.

Ni ispoljavanje aktivnosti supružnika vezanih za političke slobode i prava nije ograničeno

brakom, niti uslovljeno njihovim dogovorom.

Svaki supružnik je slobodan i nezavistan u svojoj političkoj, sindikalnoj, religioznoj,

kulturnoj aktivnosti.

Granice ostvarivanja ličnih prava i sloboda

Granice su postavljene u interesu društva.

Ostvarivanje prava i sloboda lica u braku dodatno je omeđeno uzajamnim obavezama

supružnika za čije je izvršenje društvo najviše zainteresovano.

Ponekad i samo ostvarivanje prava i sloboda može predstavljati povredu prava i dužnosti

supružnika. Tako, npr., obaveza vođenja zajednice života ograničava jednog supružnika da

slobodno i samostalno odlučuje o mestu nastanjivanja bez dogovora sa drugim supružnikom.

Ako bi se to i desilo, bila bi to povreda bračne obaveze što može dovesti, u krajnjem slučaju,

do razvoda braka.

38.POJAM VANBRAČNE ZAJEDNICE

Dugo vremena je vanbračna zajednica bila samo društvena, ali ne i pravna pojava.

Tek odnedavno, stavljanjem porodice u centar društvenog interesovanja, i vanbračna

zajednica dobija određeno pravno uobličavanje.

Najznačajnije postaje pitanje odnosa roditelja i dece, a ne da li su roditelji u braku ili ne.

Vanbračnih zajednica danas ima sve više. Određen broj njih će vremenom prerasti u brak, što

ih čini oblikom braka na probu.

Starije osobe žive u vanbračnim zajednicama često i iz finansijskih razloga (mogući gubitak

izdržavanja od bivšeg supružnika, gubitak porodične penzije itd).

Danas se sve više brak kao institucija promišljeno odbacuje.

Sam naziv vanbračna zajednica (zajednica lica koja nisu u braku), uobičajen je, ali se

upotrebljavaju i drugi izrazi, kao što su konkubinat i slobodna zajednica.

Osnovna sličnost vanbračne zajednice i braka je u zajedničkoj sadržini (suštini). To je

zajednica života muškarca i žene; ukupnost njihovih emotivnih, intelektualnih, ekonomskih,

socijalnih odnosa.

Zajednica života je, međutim, za brak posledica, a za vanbračnu zajednicu uslov postojanja.

Ako nje nema, od braka ostaje samo gola forma, a od vanbračne zajednice ne ostaje ništa.

Zato je zajednica života za vanbračnu zajednicu važnija nego za brak, premda i u jednom i u

drugom slučaju ona čini pretpostavku za sticanje određenih prava, pre svega imovinskih.

Najočiglednija razlika između braka i vanbračne zajednice jeste službeno zaključenje braka i

njegov prestanak samo u zakonom predviđenim slučajevima, pred nadležnim državnim

organom.

Vanbračna zajednica nastaje saglasnošću volja vanbračnih partnera, izričito ili prećutno, a

na isti način i prestaje.

Upravo najveći pravni problem kod vanbračne zajednice proističe iz nedostatka

formalnosti koje bi označile njen početak i kraj, što je značajno za sticanje ili gubljenje

stabilnost.

5. Javnost – U vanbračnoj zajednici muškarac i žena žive kao da su u braku.

Njen spoljni izgled ne razlikuje se od uobičajenog izgleda bračne zajednice.

Vanbračna zajednica mora biti poznata u sredini u kojoj se ostvaruje (razlikuje se od

skrivenih ljubavnih veza ili prolaznih partnerstava).

Ako vanbračnu zajednicu partneri prikrivaju, to znači da oni i nisu zainteresovani za njeno

održanje.

Definicija

Zajednica života jednog muškarca i jedne žene koja je duže trajala i čije je postojanje poznato

trećim licima, koja nastaje njihovim saživljavanjem i prestaje prestankom namere

ostvarivanja te zajednice.

39. PRAVNO UREĐENjE VANBRAČNE ZAJEDNICE

Potreba za pravnim uređenjem vanbračne zajednice, pre svega, proističe iz problema vezanih

za njen raskid.

Pravna pravila i nisu neophodna u trenutku kada dolazi do njenog zasnivanja. Međutim, ona se

u praksi vrlo retko prijateljski raskida, naročito ako su vanbračni partneri živeli dugo

zajedno, ako su imali zajedničke prihode i zajedničke izdatke i ako imaju zajedničku decu.

Zakonski pojam ove zajednice obuhvata dva sastavna elementa:

1) vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca i

2) vanbračna zajednica mora biti slobodna, tj. da između vanbračnih partnera ne postoje

bračne smetnje.

Samo ako vanbračna zajednica sadrži oba ova elementa proizvodiće dejstva predviđena u

zakonu.

Prema PZS, vanbračni partneri imaju ista prava i dužnosti kao i supružnici pod uslovima

predviđenim u zakonu (i za vreme trajanja zajednice života, a ne samo posle njenog prestanka).

Skup prava i dužnosti vanbračnih partnera u zajednici života čini njihov vanbračni status.

Prava i dužnosti su ličnog i imovinskog karaktera. Tiču se ličnih prava i dužnosti

dispozitivnog i imperativnog karaktera, kao i prava i dužnosti ličnoimovinskog i

imovinskog karaktera.

Vanbračna zajednica, budući da ne nastaje pred državnim organom, ne proizvodi statusna

dejstva na ime, državljanstvo i poslovnu sposobnost.

Prestanak vanbračne zajednice

Prirodnim putem – smrću jednog vanbračnog partnera.

Za života vanbračnih partnera – sporazumnim i jednostranim raskidom.

I za nastanak i za prestanak vanbračne zajednice, uglavnom, dovoljna je volja dvaju lica

suprotnog pola, njihova saglasnost. Ta saglasnost može biti rezultat izričitog sporazuma obeju

strana.

Vanbračna zajednica može prestati i prećutno, kada se iz ponašanja jednog od partnera može

zaključiti da je do raskida došlo (npr. zasnovao je drugu vanbračnu zajednicu).

Raskid može biti i jednostran.

Vanbračna zajednica upravo i podrazumeva slobodan jednostran raskid, izričito ili

faktičkim radnjama.

Raskid ne može povlačiti nikakve pravne obaveze onog ko je raskinuo vanbračnu zajednicu,

koje bi bile rezultat samog raskida.

Jedino ako bi to bilo učinjeno grubim kršenjem uzajamnih prava i dužnosti vanbračnih

partnera, došlo bi do uskraćivanja prava na izdržavanje.

Posledice prestanka

Prestankom vanbračne zajednice nastaje potreba raščišćavanja međusobnih odnosa između

dotadašnjih partnera.

To su uglavnom ona ista pitanja koja treba rešiti po razvodu braka.

Imajući u vidu da kod nas, po zakonu, vanbračne zajednice imaju ista dejstva kao i bračne, krug

ovih pitanja je isti.

40. NIŠTAVI BRAKOVI

ispunjeni uslovi koji se po zakonu traže za njegovu punovažnost.

Zakon Srbije je y odnosu na ranije propise iz ove oblasti proširio broj uslova koji se traže

za punovažnost braka.

To je učinjeno ukidanjem uslova za postojanje braka, a time i kategorije nepostojećih brakova.

Ništav je brak:

između dva lica istog pola,

zaključen bez saglasnosti supružnika,

ako nije sklopljen u cilju zajednice života (izigravanje cilja braka).

ako je sklopljen uprkos postojanju određene bračne smetnje

ako nije ispunjen uslov u pogledu forme (nadležnost i način).

Nepoštovanje uslova koji su ustanovljeni za zaštitu opštih interesa ima za porodičnopravnu

sankciju ništavost braka, pa su i mogućnosti za njegovo poništenje velike.

Ovo se ogleda kroz:

1) krug lica sa pravom na tužbu za njegovo poništenje,

2) kroz nepostojanje roka za tužbu i

3) u činjenici da, po pravilu, nije moguća naknadna konvalidacija.

Uzroci ništavosti

Uzroci ništavosti braka su određene bračne smetnje, ali i druge činjenice. To cy:

bračnost,

srodstvo,

nesposobnost za rasuđivanje,

maloletstvo,

starateljski odnos,

sklapanje braka u nekom drugom cilju, a ne u cilju zajednice života (izigravanje cilja

braka),

sklapanje braka bez saglasnosti volja supružnika,

sklapanje braka između dva lica istog pola i

zaključenje braka bez odgovarajuće forme.

Bračnost

I pored preventivnih mera u cilju sprečavanja bigamije predviđenih u samom postupku

zaključenja braka, kao i represivnih mera predviđenih u krivičnom zakonodavstvu, dešava se

da bude zaključen brak, a da prethodni nije prestao.

Postojanje tog ranijeg braka se može dokazati izvodom iz matične knjige venčanih.

Može se, međutim, desiti da postojanje ranijeg braka na ne može dokazati na taj uobičajen

način. U ovom slučaju sud će tužiocu naložiti da u određenom roku pokrene parnicu radi

utvrđivanja da raniji brak postoji. Ako tužilac to ne učini u predviđenom roku, smatraće se

da je tužba za poništenje braka zbog dvobračnosti povučena.

Ako je postojanje ranijeg braka nesporno, novi brak, zaključen uprkos postojanju tog ranijeg

punovažnog braka, biće oglašen ništavim.

Posle njegovog poništenja raniji brak će ostati u važnosti i proizvodiće pravna dejstva.

Postoji samo jedno odstupanje od ovog pravila predviđeno zakonom.

Naime, neće se poništiti novi brak ako je raniji u međuvremenu prestao, na bilo koji u zakonu

predviđeni način.

Najpre, tuženi može u toku postupka za poništenje novog braka istaći prigovor da raniji brak

nije punovažan. U ovom slučaju sud će mu naložiti da u određenom roku pokrene parnicu za

poništenje ranijeg braka. Ako taj brak bude poništen, onda novi nije ništav – konvalidi ran

je, jer više ne postoji dvobračnost. Ako, pak, stranka koja je upućena da pokrene parnicu to ne

učini u ostavljenom roku, smatraće se da je odustala od svoje tvrdnje.

Moguće je i da raniji brak u toku postupka za poništenje novog braka prestane na drugi način –

smrću ili razvodom. Ako raniji brak prestane do zaključenja glavne rasprave u postupku koji se

vodi za poništenje drugog braka, sud će odbiti tužbeni zahtev.

Srodstvo

Nepoštovanje bračne smetnje srodstva, bez obzira na to o kojoj se vrsti radi, povlači za sobom

Brak koji nije zaključen u cilju ostvarivanja zajednice života ništav je. On postoji samo kao

forma i ne ispunjava svoju svrhu. Ovakav brak je fiktivan, kao i svaki drugi pravni posao kojim

se prikriva prava suština i cilj.

Brak će biti ništav samo ako oba supružnika, a ne samo jedan, imaju nameru postizanja nekog

drugog cilja, a ne ostvarivanje zajednice života. Nužan je, dakle, njihov dogovor, svest i htenje

da se postigne neki drugi cilj. Brak se pojavljuje samo kao sredstvo ostvarenja tog drugog cilja.

Brak koji bi bio zaključen pred kraj života jednog od supružnika ne mora biti ništav. Ako je

između supružnika, pre zaključenja braka, postojala dugotrajna zajednica života, brak će biti

punovažan.

U praksi je vrlo teško otkriti obostranu nameru za ostvarivanje nekog drugog cilja.

Fiktivnost se skriva postojanjem obostranog interesa.

Drugi cilj koji se želi postići može biti zakonsko izdržavanje, porodična penzija, sticanje

državljanstva, izbegavanje krivičnog progona, i sl.

Iako je brak zaključen u nekom drugom cilju ništav, u nekim slučajevima neće biti poništen

ako naknadno dođe do uspostavljanja zajednice života. Brak je osnažen, konvalidiran je, jer su

se naknadno stekli uslovi za njegovu punovažnost, te više nema opravdanja za njegovo

poništenje.

Druge činjenice koje su sankcionisane ništavošću

Prema PZS, sankcijom ništavosti snabdeveno je nepoštovanje uslova koji se tiču:

različitosti polova,

saglasne izjave volja za zaključenje braka, i

forme zaključenja braka.

Lica koja imaju pravo da traže poništenje ništavih brakova

Pravo na tužbu za poništenje ništavih brakova, u skladu sa značajem razloga ništavosti,

priznaje se prilično širokom krugu lica.

To pravo imaju javni tužilac, supružnici i lica koja imaju neposredni pravni interes da

brak bude poništen.

Rok u kome se može tražiti poništenje apsolutno ništavog braka

U slučaju ništavosti braka nije određen rok u kom se može tražiti njegovo poništenje.

Pravo na tužbu ne zastareva, što znači da se ovi brakovi, po pravilu, ne mogu konvalidirati.

RUŠLjIVI BRAKOVI

I rušljivi brakovi su, kao i ništavi, oni prilikom čijeg zaključenja nisu bili ispunjeni

uslovi koji se traže za njihovu punovažnost.

Zaključenjem rušljivog braka povređeni su jedino interesi supružnika. Zato:

1) uži krug lica ima pravo da traži njihovo poništenje,

2) pravo je ograničeno rokom, i

3) ovi brakovi mogu biti konvalidirani.

Rušljivost u našem pravu izazivaju sledeći uzroci:

1) maloletstvo iznad 16 godina,

2) mane volje, i

3) nesposobnost za rasuđivanje koja je prestala po zaključenju braka.

Maloletstvo iznad 16 godina

Maloletnik koji je navršio 16 godina može jedino uz odobrenje suda zaključiti brak.

Ako se desi da brak bez odobrenja ipak bude zaključen, on će biti rušljiv.

Ovakvi slučajevi mogu nastati, uglavnom, kao posledica nepažnje organa koji učestvuje u

postupku zaključenja braka.

Pored ovog, moguće je i da su falsifikovane lične isprave, odnosno izvod iz matične knjige

rođenih.

Sud ne mora poništiti brak maloletnika starijeg od 16 godina. On može odbiti da to učini

ako utvrdi da su u vreme zaključenja postojali ili su naknadno nastali uslovi koji se traže za

dispenzaciju od ove bračne smetnje.

Mane volje

Relativno je ništav i brak zaključen pod uticajem prinude i zablude.

samo supružniku koji je bio pod uticajem prinude ili u zabludi.

Ako nesposobnost za rasuđivanje prestane tokom braka, pravo da traži poništaj ima samo

supružnik koji je bio nesposoban za rasuđivanje u trenutku sklapanja braka.

Ovakvo rešenje samo na prvi pogled izgleda opravdano, a y suštini je pogrešno. Zdravi

supružnik se angažovao, starao i žrtvovao, a na kraju samo izlečeni ima pravo da traži

poništaj takvog braka. Ispravnije je stoga predvideti nemogućnost poništenja braka u ovoj

situaciji.

Rok u kojem se može tražiti poništenje

Zahtev za poništenje rušljivog braka ograničen je rokom.

Supružnik koji je bio prinuđen na zaključenje braka svoje pravo može iskoristiti u roku od

godinu dana po prestanku prinude, a kod zablude rok od godinu dana teče od momenta kada je

zabluda uočena.

Roditelji ili staratelji imaju pravo na tužbu za poništenje braka maloletnika sve do njegovog

punoletstva. Posle tog momenta pravo da traži poništenje može iskoristiti jedino lice koje

je zaključilo maloletnički brak, i to u roku od godinu dana od dana sticanja punoletstva.

Supružnik koji je bio nesposoban za rasuđivanje, pravo da traži poništenje braka ima samo u

roku od godinu dana od dana prestanka nesposobnosti za rasuđivanje.

Ukoliko je poslovna sposobnost tom licu bila oduzeta, rok se računa od momenta njenog

vraćanja, tj. od pravnosnažnosti sudske odluke.

Konvalidacija

Jedna od značajnih pravnih karakteristika rušljivih brakova je što se oni mogu

konvalidirati.

Po isteku roka za tužbu rušljivi brak je postao punovažan sa svim pravnim posledicama kao

da je od samog sklapanja bio takav.

Brak se može konvalidirati ne samo istekom roka za tužbu, već i naknadnim odobrenjem

potrebnim za zaključenje punovažnog braka. To će biti, na primer, slučaj kada parnični sud da

naknadno odobrenje za zaključenje braka maloletnika u postupku pokrenutom za njegovo

poništenje.

43.PRESTANAK BRAKA SMRĆU

Brak je zajednica života žene i muškarca.

Zaključen kao trajna zajednica inter vivos, on prestaje kada nastupi smrt jednog od supružnika.

Smrt je, dakle, prirodni način prestanka braka.

Momentom smrti prestaju prava i obaveze između supružnika, a preživeli supružnik stiče

najšira prava u odnosu na sve druge načine prestanka braka.

43.PRESTANAK BRAKA PROGLAŠENjEM SUPRUŽNIKA ZA UMRLOG

Iako se to u PZS izričito ne kaže, brak može prestati i proglašenjem nestalog supružnika za

umrlog.

Postupak proglašenja nestalog lica za umrlo regulisan je u Zakonu o vanparničnom postupku.

Sama nestalost nije dovoljna da brak prestane, već je potrebno pokrenuti odgovarajući sudski

postupak. Ako se supružnik proglasi za umrlog, otklanja se svaka neizvesnost u pogledu njegove

smrti i stvara mogućnost za ostvarivanje određenih prava drugog supružnika.

Uslovi za proglašenje supružnika za umrlog

Za umrlo se može proglasiti lice:

o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a od čijeg je rođenja

proteklo 70 godina;

o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod

kojima je nestalo čine verovatnim da više nije u životu;

koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili

kakvoj drugoj neposrednoj smrtnoj opasnosti, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti

za šest meseci od prestanka opasnosti;

koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo

nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstva.

Postupak proglašenja

činjenice na osnovu kojih je jedno lice proglašeno za umrlo.

Pre svega, moguće je da je to lice živo i da se lično javi. U ovom slučaju sud će po službenoj

dužnosti doneseno rešenje staviti van snage.

Što se tiče braka, on je već prestao proglašenjem lica za umrlo, tako da ne može ipso facto

ponovo biti uspostavljen.

Povratak nestalog ne povlači ništavost braka koji je njegov bivši supružnik u međuvremenu

zaključio sa nekim trećim licem.

Nevažno je i to da li je supružnik nestale osobe znao ili nije znao da je nestalo lice živo.

Ukoliko to žele, supružnici mogu, ako su ispunjeni drugi uslovi, ponovo zaključiti brak

Pravnosnažno rešenje o proglašenju nestalog supružnika za umrlog može se i izmeniti na

predlog svakog lica koje ima neposredni pravni interes, kao i javnog tužioca, ako saznaju da je

datum smrti drugačiji od onog utvrđenog u rešenju. Ni ovakva izmena nema uticaja na sudbinu

prestalog braka.

45. POJAM RAZVODA BRAKA

Pitanje razvoda braka je jedno od najdiskutovanijih pitanja u oblasti bračnog i porodičnog

prava i prava.

Shvatanja o razvodu su se menjala, zavisno od razvijenosti svesti i ideologije, društveno-

ekonomskih odnosa, filozofije, religije itd.

Sva su ona, uglavnom, nastojala dovesti u sklad lične slobode supružnika i pravo države da

proceni opravdanost razloga za razvod u svakom konkretnom slučaju.

Razvod se ne tiče jedino supružnika. Ako se u braku rodilo dete, nastala je porodica pa se

rađa i interes društva.

Razvod je najčešći način prestanka braka.

Prihvatljivost razvoda danas retko ko dovodi u pitanje. Problem je samo u tome kako ga

regulisati, u kojim slučajevima i pod kakvim uslovima ga dozvoliti.

Prilikom regulisanja razvoda, zakonodavac se može opredeliti između različitih sistema

koje može kombinovati.

U svakom slučaju, on sa jedne strane mora odrediti uzroke i posledice razvoda, a sa druge

strane, prirodu, stepen i metode društvene kontrole razvoda.

Doskora je razvod bio zabranjen samo u nekim zemljama Južne Amerike, koje su svoje

zakonodavstvo bazirale na kanonu 1118 (Codex iuris canonici) “brak može prestati samo smrću

jednog od supružnika”.

Isključujući mogućnost razvoda ove zemlje su dozvoljavale rastavu od stola i postelje.

Poslednja zemlja koja je ukinula zabranu razvoda bila je Čile, 2004. godine.

Krajnja sloboda razvoda danas gotovo nigde ne postoji (izuzetak su skandinavske i neke

islamske zemlje).

Opšta tendencija brakorazvodnog prava evropskih država jeste napuštanje razvoda – sankcije,

razvoda zasnovanog na krivici i kažnjavanje krivca nemogućnošću pokretanja postupka za

razvod braka.

Sve se više usvaja koncepcija razvoda “leka” – prihvata se stanje propasti braka –

“poremećenost bračnih odnosa”, “nemogućnost nastavljanja zajedničkog života”,

“nepopravljivi prekid bračne zajednice” itd.

Mogućnost razvoda proističe iz same slobode da se brak sklopi.

Naše zakonodavstvo ni u jednom slučaju ne nameće celibat kao sankciju po razvodu.

Sloboda supružnika nije neograničena, već ide dotle da svaki od njih, ili oba zajedno, u

svakom momentu mogu tražiti raskid ove zajednice i to preko nadležnog organa.

Definicije razvoda

Prestanak punovažnog braka za života supružnika iz uzroka koje zakon predviđa, odlukom

državnog organa – suda.

Pravni način prestanka (raskida) punovažnog braka za života bračnih drugova, odlukom

nadležnog organa iz uzroka zakonom predviđenih i u postupku koji je propisan zakonom

Razvod je samo jedan od načina prestanka braka pravnim putem. Pored ovoga, brak pravno

može prestati poništenjem i proglašenjem supružnika za umrlog.

• Trajnost poremećaja ukazuje na besperspektivnost zajednice i dubinu poremećaja.

• Objektivna nemogućnost ostvarivanja zajednice života supružnika nije poseban uzrok za

razvod, kao što bi se to iz stilizacije teksta eventualno moglo zaključiti.

• Ovakva formulacija je data samo zbog sveobuhvatnosti jer je očigledno da izraz „ozbiljan i

trajan poremećaj bračnih odnosa“ ne pokriva sve moguće situacije kada se u braku objektivno

ne može ostvarivati zajednica života.

• U nekim situacijama zajednica života se ne može ostvarivati iz razloga koji nemaju veze sa

ponašanjem supružnika.

• Razlozi objektivne prirode, kao što je nestalost jednog supružnika ili nesposobnost za

rasuđivanje, ukazuju da se zajednica života, kao sadržina i cilj braka, ne može ostvarivati.

• Zadatak suda je da na osnovu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza ustanovi postojanje

posledica koje se po Zakonu traže.

• Utvrđivanje posledice koja se po našem pravu traži zahteva od strane suda opsežnu analizu,

koja podrazumeva ulaženje u intimnu sferu supružnika.

• Očigledno je da se sud mora dotaći i pitanja uzroka koji su doveli do posledice koja se po

zakonu traži.

• Bez obzira na to što je posledica čije se utvrđenje traži, objektivne prirode, u krajnjem

slučaju zaključak o tom da li je jedan brak ozbiljno i trajno poremećen je subjektivan.

• Sudija, ma kakav stručnjak bio, slobodno ceneći dokaze o postojanju pravne posledice, i u

nedostatku preciznijih zakonskih kriterijuma ipak presuđuje subjektivno.

• Kada se dokaže da su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni, odnosno da se objektivno ne

može ostvarivati zajednica života, za razvod je dovoljan zahtev samo jedne strane, bez obzira

na protivljenje druge strane.

• Ovakva koncepcija brakorazvodnog uzroka, dakle bez ikakvih ograničenja, retkost je u

uporednom pravu.

• Gotovo u svim pravnim sistemima razvod je ograničen mogućnošću isticanja određenih

prigovora tuženog, koji na kraći ili duži rok ograničavaju mogućnost razvoda.

48.SPORAZUMNI RAZVOD BRAKA

• Sporazumni razvod braka postoji onda kada oba supružnika žele i traže razvod.

• On danas retko gde postoji u svom čistom, konsensualnom obliku, tj. bez ikakvih ograničenja.

• Uglavnom je sputan nizom ograničenja, bilo materijalne, bilo procesne prirode.

• Sud je dužan da kontroliše postojanje uslova koje zakon traži (u pogledu godina trajanja braka,

sporazuma o deci itd).

• Supružnici nisu dužni da navedu uzroke za razvod braka, niti ih sud može istraživati.

• Sporazumni razvod braka pruža mogućnost supružnicima da sami odluče o sudbini braka, uz

istovremenu kontrolu od strane društva usmerenu na to da se, pre svega, osiguraju interesi

dece.

• Ova društvena kontrola ostvaruje se kroz obavezu supružnika da postignu pismeni sporazum o

razvodu braka.

• Ovaj sporazum se mora sastojati iz dva sporazuma:

• 1) pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i

• 2) pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine.

• Ako su zaključili ovaj sporazum, supružnici imaju pravo na razvod – sud nema ovlašćenje da

ispituje razloge za razvod braka niti može da odbije da razvede brak.

• Ako u braku nema zajedničke maloletne dece, niti su supružnici stekli zajedničku imovinu,

sporazumni razvod je faktički krajnje jednostavan.

• Dovoljno je da podnesu predlog za sporazumni razvod braka i sud će biti dužan da donese

presudu o razvodu.

Pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava

• Sporazum ne mora biti overen, niti može predstavljati izvršnu ispravu.

• Sporazum može biti sastavljen u vidu posebnog pismena i pridodat predlogu za sporazumni

razvod braka, a može predstavljati i deo samog predloga.

• U slučaju da sporazum o deci ne bude podnet, sud će naložiti se supružnicima da ga podnesu u

• Supružniku koji je nezadovoljan odlukom suda o vršenju roditeljskog prava ne ostaje ništa

drugo do da je osporava žalbom.

Sporazum o deobi zajedničke imovine

• Mora biti postignut u pismenoj formi.

• Predmet ovog sporazuma je sva pokretna i nepokretna imovina koju su supružnici stekli

radom tokom trajanja zajednice života u braku, pod uslovom da bračnim ugovorom nisu

isključili režim zajedničke imovine.

• Sud nije ovlašćen da preispituje sporazum o deobi zajedničke imovine koji su podneli

supružnici.

• Sporazum koji zadovoljava formalne zakonske kriterijume biće unet od strane suda u izrek

presude kojom se brak razvodi na osnovu sporazuma.

49.BRAČNE PARNICE

• U bračnim parnicama se odlučuje o sudbini braka povodom različitih zahteva koji se podnose.

• U našem pravu postoje tri vrste bračnih parnica:

– parnica za razvod braka,

– parnica za poništaj braka i

– parnica za utvrđenje postojanja ili nepostojanja braka.

• U jednom slučaju, međutim, bračnoj parnici ne prethodi spor i tada se bračna parnica pokreće

predlogom za sporazumni razvod braka.

• U ostalim slučajevima bračne parnice pokreću se tužbom.

• Specifičnost postupka u bračnih parnica je u imperativnosti normi kojima su regulisani

odnosi koji čine njihov predmet zaštite.

• Zato su i njegova načela specifična.

Načela bračnih parnica

• 1. Načelo posebne zaštite nekih lica u postupku – sud je dužan da tokom celog postupka

naročito pazi i štiti interese određenih lica, i onda kada ona tu zaštitu ne traže. To cy

maloletnici i lica koja zbog bilo kojih razloga nisu sposobna da se brinu o svojim pravima i

interesima.

• 2. Načelo isključenja javnosti – u bračnim parnicama, po sili zakona, isključena je javnost.

Ovo pravilo važi za sve faze postupka. Prisustvo javnosti moglo bi sputavati supružnike da

slobodno iznose činjenice iz svog bračnog života. Podaci iz sudskih spisa spadaju u službenu

tajnu i nju su dužni da čuvaju svi učesnici u postupku.

• 3. Istražno načelo – u bračnim parnicama sud može istraživati činjenice na kojima stranka

zasniva svoj zahtev i kad te činjenice nisu među strankama sporne, kao i činjenice na koje se

stranke ne pozivaju.

• 4. Načelo ograničenog raspolaganja predmetom parnice – sud ne može doneti presudu zbog

propuštanja niti presudu na osnovu priznanja ili odricanja. Pored toga, stranke ne mogu

bračnu parnicu okončati poravnanjem niti se odreći tužbenog zahteva.

50.NADLEŽNOST I POKRETANjE POSTUPKA

• Pokretanje postupka u bračnim parnicama isključivo je vezano za ličnost supružnika. No, ovo

ne znači da postupak ne može biti pokrenut preko punomoćnika. Punomoćje mora biti

specijalno, overeno i izdato samo radi zastupanja u bračnoj parnici.

• Kada je u pitanju postupak za razvod braka na osnovu sporazuma o razvodu braka, oba
supružnika

ne može zastupati isti punomoćnik.

• U slučaju da je jedan supružnik poslovno nesposoban, bez obzira da li je formalno lišen

poslovne sposobnosti ili nije, tužbu će podneti njegov staratelj, sa odobrenjem organa

starateljstva.

• Ako supružnik nije formalno lišen poslovne sposobnosti, a postoje razlozi za to, tužbu će za

njega podneti tzv. privremeni staratelj.

• Da bi se supružnici mogli razvesti sporazumno oboje moraju biti poslovno sposobni. Ako je

jedan od njih poslovno nesposoban, onda se brakorazvodni postupak može pokrenuti samo

tužbom. Ovo je logična posledica činjenice da sporazumni razvod znači saglašavanje dveju

ravnopravnih volja, što u ovom slučaju očigledno ne stoji.

posedovati posebna znanja iz oblasti prava deteta. I sudije porotnici moraju biti lica

izabrana iz redova stručnih lica koja imaju iskustva u radu sa decom i mladima.

• U drugom stepenu odlučuje okružni sud, dok je za odlučivanje po vanrednim pravnim lekovima

nadležan Vrhovni sud republike.

Pokretanje postupka

• Postupak u bračnim parnicama kada postoji spor pokreće se tužbom.

• Kada među strankama ne postoji spor, odnosno kada su one postigle sporazum o razvodu,

postupak se ne pokreće tužbom, već predlogom za sporazumni razvod braka.

• Postupak u bračnom sporu se pokreće tužbom za razvod braka, tužbom za poništenje braka i

tužbom za utvrđenje postojanja, odnosno nepostojanja braka.

• Tužba za utvrđenje postojanja braka podiže se kada se postojanje braka ne može dokazati na

uobičajen način – izvodom iz knjige venčanih.

• Tužba se može povući do zaključenja glavne rasprave i bez pristanka tuženog. Nakon toga,

pristanak tuženog je potreban.

• Pokretanje postupka za razvod predlogom za sporazumni razvod braka – supružnici nisu

dužni navesti činjenice i razloge poremećaja bračnih odnosa – pretpostavlja se da je brak

propao.

• Među supružnicima ne postoji spor – oba supružnika traže i žele razvod što potvrđuju

svojim sporazumom o razvodu.

• Sporazumni predlog moraju potpisati oba supružnika.

• Predlog za sporazumni razvod supružnici mogu, što je sasvim normalno, sporazumno i povući.

Isto to može učiniti i samo jedan supružnik. Ova mogućnost postoji do pravnosnažnog

okončanja postupka.

51.POSTUPAK POSREDOVANjA U BRAČNOM SPORU

• Postupak posredovanja je alternativni način rešavanja bračnog spora.

• Dosadašnja iskustva su pokazala da samo učešće pravnika i suda, kao i stručnjaka organa

starateljstva, u rešavanju porodičnih konflikata ne daje dobre rezultate zbog njihove

neadaptiranosti na ovakve sporove, budući da su opterećeni tradicionalnom procedurom.

• Porodično posredovanje ima za cilj da stimuliše komunikaciju i smanji konflikt

supružnika na najmanju meru. U ovom postupku stranke treba same da urede svoje međusobne

odnose uz pomoć nepristrasnog posrednika (medijatora) koji nema ovlašćenje da nameće bilo

kakvu odluku.

• Porodično posredovanje je jedna originalna procedura u koju se stranke uključuju slobodno i

koja se zasniva na uzajamnom poverenju.

• Krajnji cilj je postizanje sporazuma kojim se uređuju značajna pitanja vezana za prestanak
braka

i zadržavanje dobrih odnosa deteta sa ocem i majkom, kao i ostalim članovima porodice,

čime se omogućava što bolje prilagođavanje deteta na odvojen život roditelja.

• U našem pravu, postupak posredovanja obuhvata postupak za pokušaj mirenja i postupak za

pokušaj sporazumnog rešenja spora

• Nema posredovanja kod sporazumnog razvoda jer nema ni spora, niti ako je tužbu za
poništenje

braka podiglo treće lice.

• Pored ovoga, u Zakonu su navedeni slučajevi kada se neće sprovoditi posredovanje i u bračnom

sporu koji je pokrenut tužbom jednog supružnika:

• 1) ako jedan od supružnika ne pristane na posredovanje;

• 2) ako je jedan od supružnika nesposoban za rasuđivanje;

• 3) ako je boravište jednog od supružnika nepoznato;

• 4) ako jedan ili oba supružnika žive u inostranstvu.

• Posredovanje se zasniva na principu dobrovoljnosti. Uspeh posredovanja zavisi od volje

supružnika.

• Ako jedan ili oba supružnika ne pristanu na posredovanje, ili ako posredovanje ne bi

faktički imalo svrhe (volja jednog od njih nije pravno relevantna ili ako nije u prilici da

svoju volju izjavi), posredovanje se neće sprovesti.

• Prema bivšem ZBPO mirenje je bilo faza brakorazvodne parnice, bez obzira da li je bila

pokrenuta tužbom ili predlogom za sporazumni razvod braka.

• Prema sadašnjem Zakonu mirenje se sprovodi samo u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom
za

razvod braka, bez obzira da li supružnici imaju zajedničku maloletnu decu.

• Mirenje se sprovodi, pred sudom ili drugom ustanovom, na samom početku brakorazvodne

parnice kada supružnici nisu još zauzeli čvrste pozicije u pogledu želje za razvodom.

• Ako se mirenje odvija pred sudom uvek se zakazuje posebno ročište za mirenje, na koje se

pozivaju oba supružnika. Supružnike ne mogu zastupati punomoćnici, niti oni mogu

prisustvovati mirenju. Mirenje se uvek odvija pred sudijom pojedincem. Sudija koji sprovodi

mirenje će nastojati kroz razgovor sa supružnicima, predočavajući im sve posledice akta koji

preduzimaju, da osujeti razvod braka. Njegov napor treba da bude usmeren na one parove

između kojih bračni odnosi nisu još uvek ozbiljno i trajno poremećeni.

• Postupak mirenja nije u Porodičnom zakonu bliže definisan.

• Ako se supružnici pomire, prihvata se fikcija da je tužba za razvod braka povučena. O ovome

će sudija, ili druga ustanova, ako ona sprovodi mirenje, sastaviti zapisnik koji sadrži izjave

supružnika o tome da su se pomirili.

• U slučaju nedolaska jednog ili oba supružnika na mirenje smatraće se da ono nije uspelo.

Izuzetno, sud ili ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja mogu, ako procene da ima

izgleda da dođe do izmirenja, nastaviti sa mirenjem.

• Ako ne dođe do pomirenja sud će o tome sastaviti zapisnik koji sadrži izjave supružnika o

tome da mirenje nije uspelo. Ako je posredovanje povereno ustanovi, ona će zapisnik o

rezultatima mirenja dostaviti sudu kojem je podneta tužba za razvod braka.

• Postupak mirenja pred sudom ili ustanovom se mora okončati u roku od dva meseca od dana

dostavljanja tužbe sudu, odnosno ustanovi.

• U svakom slučaju, ako ustanova kojoj je povereno posredovanje ne obavesti sud o rezultatima

mirenja u roku od tri meseca od dana kada joj je dostavljena tužba za razvod braka, mirenje će

sprovesti sud.

• U ovom slučaju, ročište za mirenje od strane suda se mora zakazati u što kraćem roku, odnosno

u roku od 15 dana od dana isteka navedenog roka od tri meseca.

53.POSTUPAK NAGODBE U BRAČNOM SPORU

• Nagodba se sprovodi u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom za poništenje braka, odnosno

tužbom za razvod braka kada mirenje supružnika nije uspelo.

• Nagodba se neće sprovoditi u onim slučajevima kada se inače ne sprovodi posredovanje.

• Nagodba je potpuno novi postupak uveden PZS.

• Svrha nagodbe jeste da se poremećeni odnosi supružnika razreše bez konflikta nakon

poništenja ili razvoda braka.

• Prema tome, u ovom slučaju podrazumeva se da su odnosi između supružnika koji se razvode

poremećeni i to više nije predmet spora.

• Ciljevi nagodbe su, pre svega, da se pruži pomoć strankama (supružnicima) oko uređenja

praktičnih pitanja po prestanku braka (vršenje roditeljskih prava i deoba zajedničke

imovine), a da se pri tome na najbolji mogući način zaštite interesi dece.

• U sporu za razvod braka nagodba se sprovodi pred onim organom koji je bezuspešno pokušao

mirenje supružnika.

• U sporu za poništenje braka, postupak posredovanja se faktički svodi na nagodbu. I u ovom

slučaju, kao i kod razvoda, nadležan organ biće sud ili ustanova ako na to pristanu

supružnici čiji se brak poništava.

• Na nagodbu se pozivaju oba supružnika i njihovi punomoćnici. Pred sudom ili ustanovom, a uz

pomoć punomoćnika, supružnici treba da se nagode oko dva važna pitanja:

• 1. o vršenju roditeljskog prava i

• 2. o deobi zajedničke imovine.

• O rezultatima nagodbe sud, odnosno ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja,
sastavlja

zapisnik koji sadrži sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava i o deobi zajedničke

imovine, odnosno izjave supružnika da nagodba nije uspela.

jedan od dva moguća sporazuma. U ovom slučaju u zapisnik o nagodbi unose se izjave
supružnika

o tome da nagodba nije uspela. Ako je nagodba vršena pred ustanovom, ona će zapisnik o

neuspeloj nagodbi dostaviti sudu koji treba da nastavi sa postupkom po tužbi za razvod

odnosno za poništenje braka.

• Postupak nagodbe, pred sudom ili ustanovom, može trajati najduže dva meseca. U slučaju da je
u

pitanju postupak nagodbe u sporu za razvod braka, ovaj rok se računa od dana kada je okončano

mirenje, a ako je u pitanju spor za poništenje, rok se računa od dana kada je sudu, odnosno

ustanovi, dostavljena tužba za poništenje braka.

• Može se desiti da ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja ne obavesti sud o

rezultatima nagodbe. U tom slučaju, ako je prošlo tri meseca od dana okončanja postupka

mirenja, odnosno od dana dostavljanja tužbe za poništenje braka, nagodbu će sprovesti sud.

Samo u ovom slučaju biće različiti organi koji vrše mirenje i koji sprovode nagodbu. U ovom

slučaju sud će zakazati ročište za nagodbu u roku od 15 dana od dana isteka roka za nagodbu

pred ustanovom kojoj je bio poveren postupak posredovanja.

• Postupak pred sudom posle sprovedenog postupka nagodbe – Sadržina postupka pred

parničnim sudom koji treba da donese presudu u bračnom sporu zavisiće od rezultata nagodbe.

Ako je u postupku nagodbe postignut sporazum o deci, sud ipak mora da proceni da li je on u

skladu sa najboljim interesom deteta.

• Postignuti sporazum o deobi zajedničke imovine sud će samo uneti u izreku presude.

• U slučaju da nagodba nije uspela sud mora u istom parničnom postupku rešiti, po službenoj

dužnosti, pitanje vršenja roditeljskog prava.

• Procena najboljeg interesa dece može iziskivati utvrđivanje činjenica i okolnosti vezanih

za ponašanje supružnika u braku.

• Posle sprovedenog parničnog postupka sud će doneti presudu o razvodu, odnosno poništenju

braka.

54.PRESUDE U BRAČNIM PARNICAMA

• Postoje dve vrste presuda kojima se rešava sudbina braka: 1) presuda o razvodu braka na

osnovu sporazuma o razvodu i 2) presuda u bračnom sporu.

• Presuda o razvodu braka na osnovu sporazuma o razvodu – sud samo konstatuje da je brak

razveden saglasnom voljom supružnika. U ovu presudu se unosi sporazum o razvodu koji su

supružnici već postigli.

• Pored odluke o razvodu braka po sporazumu, u izrek presude se unose sporazum o vršenju

roditeljskog prava, ako je sud procenio da je taj sporazum u najboljem interesu deteta, i

sporazum o deobi zajedničke imovine na osnovu sporazuma o razvodu

• Presuda u bračnom sporu – Ukoliko do pravnosnažnosti presude, kojom se brak razvodi,

odnosno poništava, od tužbe ne odustane tužilac sa pristankom tuženog, brak konačno

prestaje.

• Pored odluke o razvodu, odnosno poništenju, presuda obavezno sadrži još neke odluke. Pre

svega, sud će po službenoj dužnosti da odluči o vršenju roditeljskog prava. Ta odluka može

biti o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava.

• Sud može odlučiti i o nekim drugim pitanjima. Pre svega, može odlučiti o potpunom ili

delimičnom lišenju roditeljskog prava.

• U ovoj presudi sud može odrediti i jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici.

Pravni lekovi protiv presude

• 1. Žalba – Nezadovoljna stranka ima pravo žalbe u roku od 15 dana po dostavljanju presude.

• Žalba se kao redovan pravni lek može uložiti iz istih razloga iz kojih se to može učiniti i

u parničnom postupku: zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i

nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

• Izuzetno, presuda o razvodu braka na osnovu sporazuma o razvodu može se napadati samo
zbog

bitne povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je sporazum o razvodu zaključen

pod uticajem prinude ili u zabludi.

• Ovo pravilo ne važi za onaj deo presude kojim se odlučuje o vršenju roditeljskog prava. Ova

odluka može biti predmet preislitivanja po žalbi iz istih razloga kao i presuda doneta u

• (1) Deoba zajedničke imovine – Smrću supružnika obavezno dolazi do deobe zajedničke

imovine, ukoliko njeno sticanje supružnici nisu ugovorom isključili. Ona se deli na jednake

delove. Na delu zajedničke imovine koji po deobi pripadne umrlom supružniku preživeli

supružnik ima nasledna prava, zajedno sa drugim naslednicima.

• (2) Nasleđivanje – Preživeli supružnik je naslednik prvog naslednog reda zajedno sa

potomcima ostavioca. Postoje samo neki izuzeci u našem pravu kada preživeli supružnik,

ipak, neće biti naslednik.

– ako je ostavilac za života podneo tužbu za razvod ili poništenje braka pa u toku

postupka umre. Tada sud rešenjem utvrđuje da se postupak obustavlja. Brak je prestao

smrću, ali nastupaju pravne posledice razvoda odnosno poništenja braka ako se na

predlog drugih naslednika utvrdi da je tužba za razvod, odnosno poništenje braka,

bila osnovana.

– ako je brak sa ostaviocem poništen posle ostaviočeve smrti, a iz razloga koji su

supružniku bili poznati u trenutku zaključenja braka.

– kada je zajednica života sa ostaviocem bila trajno prestala njegovom krivicom ili u

sporazumu sa ostaviocem.

56.POSLEDICE PRESTANKA BRAKA RAZVODOM I PONIŠTENjEM

• Posledice lične prirode

• Prestankom braka razvodom ili poništenjem prestaje zajednica života i sva prava i

dužnosti koje ona nameće.

• Najznačajnija posledica prestanka braka za života supružnika jeste pravo bivših supružnika

da mogu ponovo sklopiti novi brak i u ovom pogledu naše pravo ne poznaje nikakve izuzetke.

• Ukoliko je jedan od supružnika promenio prezime zaključenjem braka, po njegovom prestanku

razvodom, odnosno poništenjem, može ga zadržati ili u roku od dva meseca po prestanku

braka zahtevati uzimanje ranijeg prezimena.

• Posledice imovinske prirode –

• (1) Deoba zajedničke imovine – Prestankom braka obavezno dolazi do podele zajedničke

imovine supružnika koju su oni stekli tokom braka (punovažnog ili nepunovažnog) u

zajednici života, pod uslovom da ovaj imovinski režim nisu isključili bračnim ugovorom.

• (2) Povraćaj poklona – Ovde su u pitanju samo pokloni koje supružnici čine jedan drugom iz

posebne imovine. Pokloni učinjeni iz zajedničke imovine ulaze u zajedničku imovinu i dele

njenu sudbinu.

• (3) Izdržavanje neobezbeđenog supružnika – Obaveza izdržavanja koja postoji između

supružnika u braku može pod određenim uslovima biti produžena i po njegovom raskidu.

• (4) Pravo na stan – Ako se zajednički stan koristi po osnovu zakupa, po prestanku braka

vanparnični sud će, ako o ovom ne mogu supružnici da postignu dogovor, odrediti ko će od

njih nastaviti da koristi stan u svojstvu zakupca.

• Ako je društveni stan otkupljen, od momenta otkupa stan je postao sastavni deo zajedničke

imovine supružnika, pa će u sklopu njene podele biti rešeno i pitanje stana.

• (5) Zakonsko i testamentalno nasleđivanje – Pravilo je da u slučaju prestanka braka razvodom

ili poništenjem, prestaje i zakonsko nasleđivanje između supružnika.Što se tiče

testamentalnog nasleđivanja, tu treba razlikovati dve situacije: da li je testament sastavljen

za vreme braka koji je kasnije prestao poništenjem ili razvodom, ili po prestanku braka. U

prvom slučaju, razvodom odnosno poništenjem braka opozivaju se testamentalne odredbe

zaveštaoca sačinjene za vreme trajanja braka u korist lica sa kojim je brak prestao. U drugom

slučaju, ako je testamet sastavljen po prestanku braka, on je punovažan.

• Posledice razvoda (poništenja) braka na decu – To što supružnici (roditelji) više ne žive

zajedno ne znači da roditeljsko pravo ne mogu i dalje u potpunosti vršiti sporazumno i

zajednički. O tome oni mogu postići sporazum, koji mora biti u najboljem interesu deteta.

Pored ovoga, roditeljsko pravo se može vršiti samostalno od strane jednog roditelja.

• O ovim pitanjima sud koji izriče prestanak braka mora odlučiti eh offo u odluci kojom se

rešava sudbina brak. Pri ovome mora voditi računa, pre svega, o najboljim interesima

zajedničke maloletne dece.

• Bez značaja je činjenica kako je ovo dete začeto – prirodnim putem ili uz biomedicinsku

pomoć.

• Da bi dete imalo bračno poreklo treba da budu ispunjena tri uslova:

– a) postojanje braka roditelja deteta,

– b) materinstvo udate žene,

– v) pretpostavka bračnog očinstva.

1. Postojanje braka

• Dete je bračno ako je rođeno u braku svojih roditelja ili pre isteka roka od tri stotine dana

od njegovog prestanka.

• Prema tome, i kada je dete rođeno neposredno po zaključelju braka imaće bračno poreklo.

• Nekada je važilo pravilo da su deca iz nepunovažnih brakova bila vanbračna.

• Danas kvalitet braka nije od značaja za određivanje porekla deteta.

• Poništenje ne deluje retroaktivno, pa nema negativnih posledica po decu.

• Savesnost, odnosno nesavesnost roditelja u ovom pogledu nema nikakvog značaja.

2. Materinstvo udate žene

• Dete je bračno ako ga je rodila udata žena.

• Porodični zakon, kao i većina stranih prava, određuje da je majka deteta žena koja ga je

rodila.

• Materinstvo je retko kada sporno, budući da se nošenje i rođenje deteta ne mogu lako sakriti.

• Do potrebe za utvrđivanjem materinstva može doći usled zamene dece u porodilištu,

podmetanja tuđeg deteta, pogrešnog upisa podataka majke u registar, itd.

• Za uspostavljanje pravnog odnosa između majke i deteta nije dovoljna samo činjenica njegovog

rođenja. Potrebno je i da se rođenje deteta prijavi i uvede u matičnu knjigu rođenih prema

mestu rođenja deteta.

• Dileme u pogledu materinstva mogu nastati i u slučaju rođenja deteta začetog uz

biomedicinsku pomoć, stvaranjem mogućnosti da jedna žena nosi dete koje nije genetski

vezano za nju (surogat materinstvo).

• Ako nije dat pristanak od strane muža, odnosno vanbračnog partnera, tada je dete bez

utvrđenog očinstva.

• Bez obzira što između oca i deteta ne mora postojati biološka veza, volja muža majke,

odnosno njenog vanbračnog partnera, da prihvati dete je dominantna.

• Postoje dileme u pogledu materinstva u slučaju rođenja deteta začetog uz biomedicinsku pomoć

– jedna žena nosi dete koje nije genetski vezano za nju (surogat materinstvo).

• Kao i kod prirodnog začeća, majkom se smatra žena koja ga je rodila.

• Roditeljski odnos ne može biti uspostavljen između žene koja je darovala jajnu ćeliju ili

embrion i deteta koje je rođeno iz tako potpomognute prokreacije.

60.OSPORAVANjE MATERINSTVA

• Materinstvo je po pravilu vrlo retko sporno. Ti sporni slučajevi mogu nastati prilikom

zamene dece u porodilištu, podmetanja tuđeg deteta ili simulacije porođaja.

• Prema PZS materinstvo žene koja je upisana kao majka deteta u matičnu knjigu rođenih može

biti osporeno.

• Pravo na osporavanje materinstva imaju:

– (1) dete,

– (2) žena koja je upisana u matičnu knjigu kao majka deteta,

– (3) žena koja tvrdi da je majka ako istom tužbom traži utvrđivanje svog materinstva,

– (4) muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta.

(1) Dete

• Dete ima pravo da osporava materinstvo žene koja je u matičnu knjigu rođenih upisana kao

njegova majka.

• Pravo deteta na tužbu nije vezano za rok.

• Dok je dete maloletno, tužbu za osporavanje materinstva u njegovo ime može podneti njegov

zakonski zastupnik, roditelj, odnosno staratelj. U Ako je to žena čije se materinstvo osporava,

detetu se mora postaviti kolizijski staratelj.

• Nije dopušteno osporavanje materinstva posle usvojenja deteta. Ovo bi bilo protivno

stabilnosti odnosa koji se zasniva usvojenjem. U ovom slučaju jedino dete može da sazna svoje

pravo biološko poreklo, ali ne u postupku osporavanja roditeljstva.

• Nije dopušteno osporavanje materinstva posle smrti deteta od strane naslednika.

Stranke u postupku

• Porodični zakon posebno predviđa ko su stranke u postupku osporavanja materinstva.

• To cy: dete, žena koja tvrdi da je majka deteta, žena koja je upisana u matičnu knjigu kao
majka

deteta i muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta (nužni i jedinstveni

suparničari).

• Ovaj spor može biti rešen samo ako svi učesnici ovog odnosa tuže zajedno ili budu tuženi

zajedno, zato što je priroda odnosa takva.

• Spor se na jednak način može rešiti prema svim suparničarima tako da oni predstavljaju

jednu parničnu stranku.

• U slučaju da tužilac u roku koji mu je sud odredio ne proširi tužbu na sva lica koja moraju

biti stranke u postupku ili se ta lica ne pridruže tužbi kao tužioci, smatraće se da je tužba

povučena, a ako tužba bude vraćena sudu bez ispravke, sud će je odbaciti.

61.OSPORAVANjE BRAČNOG OČINSTVA

• Očinstvo deteta rođenog u braku se uspostavlja na osnovu oborive pravne pretpostavke.

• Naše pravo dopušta široke mogućnosti osporavanja bračnog očinstva, tj. pravne pretpostavke

očinstva muža majke.

• To pravo imaju:

– dete,

– muž majke,

– majka i

– muškarac koji tvrdi da je otac deteta (prirodni otac deteta).

(1) Muž majke

• Muž majke, tradicionalno i svuda, ima pravo na osporavanje pretpostavke na osnovu koje je

postao pravni otac deteta ako smatra da to nije.

• Prema PZS, rok za tužbu je godinu dana od saznanja da nije otac deteta, a najkasnije deset

godina od rođenja deteta.

• Saznanje muža da pretpostavka na osnovu koje je postao otac nije tačna, značajna je za njega
samo

u prvih deset godina života deteta. Svako saznanje posle tog roka nema značaj.

• Ovde se može postaviti pitanje jedne posebne situacije kada muž majke pristaje da njegova

supruga donese na svet dete za koje on unapred zna da nije njegovo. Da li se on svojom

saglasnošću unapred odriče tužbe? (U francuskom pravu nema mogućnosti odricanja).

• Ako je u pitanju začeće uz biomedicinsku pomoć, pismeni pristanak oca znači nemogućnost

osporavanja očinstva (čl. 58 PZS).

(2) Majka

• Ona može tužbu podići bez prethodnih uslova u istim rokovima kao kada je u pitanju muž.

• Ona tužbu može podići i kada se dete rodi posle smrti muža u roku od 300 dana, a ona se nije

preudala.

• Kako naslednici muža nemaju pravo na podizanje ove tužbe (već samo mogućnost da nastave

započeti postupak), sudbina očinstva umrlog u potpunosti je u rukama majke.

(3) Dete

• Pravo deteta da osporava očinstvo nije vezano za rok.

• Do punoletstva tužbu će u njegovo ime podneti zakonski zastupnik, po pravilu majka.

• Ako je dete punoletno i poslovno nesposobno to će činiti njegov staratelj sa odobrenjem

organa starateljstva.

• Ako su interesi deteta i njegovog zakonskog zastupnika suprotni, maloletnom detetu će se

postaviti kolizijski staratelj.

• Očigledno da je ovakvim rešenjem prevagnula ideja o pravu deteta na saznanje porekla bez

ograničenja, ali je stabilnost porodičnih odnosa i pravna sigurnost u statusnim odnosima

dovedena u pitanje.

(4) Prirodni otac deteta

prema majci i prema ocu samo što oni nisu u braku. Ako se majka razvede i uda za utvrđenog
oca

deteta ono i dalje zadržava svoj vanbračni položaj budući da PZS ne predviđa pobračenje.

• U slučaju da je osporeno bračno očinstvo, detetu se može promeniti prezime.

Osporavanje bračnog očinstva deteta začetog uz biomedicinsku pomoć

• PZS na gotovo identičan način reguliše očinstvo deteta začetog u braku, uz biomedicinsku

pomoć, kao i deteta začetog prirodnim putem.

• Ocem deteta koje je začeto uz biomedicinsku pomoć smatra se muž majke, pod uslovom da je
za

postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja dao pismeni pristanak.

• Što se tiče osporavanja očinstva ovako začetog deteta stvari stoje drukčije.

• Davanjem pristanka za postupak biomedicinskog potpomognutog začeća muž je sebe lišio

prava da to očinstvo osporava.

• U ovom slučaju pretpostavka očinstva je neoboriva.

• Muškarac (muž majke) bi svoje bračno očinstvo zasnovano na ovaj način mogao osporavati
samo

ako dete nije začeto postupkom biomedicinski potpomognutog oplođenja. Muž tada treba da

dokaže činjenicu da dete potiče iz nekog drugog akta, a ne iz onog na koji je pristao. Doduše,

tajna koja obavija ceo postupak začeća uz biomedicinsku pomoć teško da će omogućiti mužu da

sve ovo i dokaže.

• Osim muža majke, u ovom slučaju, niko drugi nema pravo na tužbu za osporavanje očinstva.

• Rokovi za tužbu su identični kao i u slučaju osporavanja očinstva deteta koje je začeto

prirodnim putem.

63.UTVRĐIVANjE MATERINSTVA DECE ROĐENE IZVAN BRAKA

• Poreklo dece rođene van braka utvrđuje se na drugačiji način nego kod dece koja su rođena u

braku.

• Samo u slučaju rođenja deteta uz biomedicinsku pomoć, ako je vanbračni partner dao

saglasnost, uspostavlja se pretpostavka vanbračnog očinstva.

• U svim drugim slučajevima vanbračno poreklo deteta se utvrđuje na osnovu pravnog akta, koji
je

ili manifestacija volje roditelja (priznanje), ili je sudski akt.

• Kada se uspostavlja bračno poreklo deteta, to se čini istovremeno i prema ocu i prema majci.

• Pravilo da je majka žena koja je dete rodila se primenjuje uvek, bez obzira da li je dete

rođeno u braku ili van njega.

• PZS ne pravi razliku u pogledu utvrđivanja materinstva deteta rođenog u braku i van braka.

• Pravilo po kome je majka žena koja je dete rodila je značajno i zbog činjenice da se u postupku

začeća i rođenja može pojaviti više žena, u slučaju surogat materinstva, pa se na ovaj način

rešava pitanje koja je od njih majka.

• Navedena činjenica rođenja nije dovoljna za zasnivanje materinskopravnog odnosa. Potrebno

je da se to rođenje prijavi i u administrativnom postupku uvede u matičnu knjigu rođenih.

• Ovo je u skladu sa odredbom iz čl. 7 Konvencije o pravima deteta gde se kaže da će „dete biti

registrovano odmah nakon rođenja ...“.

• Ukoliko se materinstvo ne može utvrditi na ovaj način, npr. u slučaju napuštanja deteta, onda

ono može biti utvrđeno jedino pravnosnažnom sudskom odlukom – nije predviđeno, kao

ranije, da se materinstvo zasniva priznanjem.

Utvrđivanje materinstva sudskim putem

• Ako je žena rodila dete ali nije upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta, njeno

materinstvo može biti utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom.

• Pravo na tužbu za utvrđivanje materinstva priznaje se detetu i ženi koja tvrdi daje majka

deteta.

• Dete ima pravo na tužbu, koje nije vezano za rok.

• Žena koja tvrdi da je majka deteta može podneti tužbu radi utvrđivanja svog materinstva u

roku od godinu dana od dana saznanja da je ona rodila dete, a najkasnije u roku od 10 godina od

rođenja deteta.

• (2) U našem pravu se za punovažnost priznanja očinstva izričito zahteva saglasnost majke,

budući da ona najbolje zna ko je otac deteta.

• Za punovažnost izjave majke zahteva se da ona ima najmanje 16 godina i da je sposobna za

rasuđivanje.

• Ako majka ne može dati saglasnost, dovoljna je i saglasnost deteta.

• (3) Osnovni uslov na strani deteta je da je živo u trenutku priznanja.

• Može se priznati očinstvo deteta koje još nije rođeno, pod uslovom da se živo rodi.

• Međutim, još u nekim slučajevima bi mogao postojati interes za priznanje deteta koje nije

živo u momentu kada se priznanje daje. Kako priznanje očinstva od strane muškarca nije

vezano za rok, može se desiti da je dete umrlo i da je ostavilo naslednike. Tada postoji njihov

interes da se prizna očinstvo umrlog deteta (njihovog roditelja).

• U postupku priznanja očinstva dete nije objekat. I ono se, ako je navršilo 16 godina života,

mora saglasiti sa priznanjem očinstva pod uslovom da je sposobno za rasuđivanje.

• Ako ono ne može dati saglasnost, tada je dovoljna saglasnost majke.

• Prema tome, ako i majka i dete ispunjavaju uslove u pogledu godina i tražene sposobnosti,

potrebno je da oboje daju saglasnost sa priznanjem.

• Nesaglasnost jednog od njih može osujetiti zasnivanje očinstva priznanjem.

Formalni uslovi

• Priznanje je strogo formalni akt pa mora biti učinjeno pred nadležnim organom i na zakonom

predviđen način.

• Organi su matičar, organ starateljstva i sud.

• Izjava se po pravilu daje lično na zapisnik, pred matičarem koji vodi matičnu knjigu rođenih

za dete i o tome sastavlja zapisnik. Međutim, ova izjava se može dati i pred bilo kojim

drugim matičarem, sudom ili organom starateljstva. Oni su dužni bez odlaganja zapisnik ili

ispravu koja sadrži izjavu o priznanju očinstva dostaviti matičaru koji vodi matičnu knjigu

rođenih za dete.

• Priznanje se može dati i pred parničnim sudom u postupku koji se vodi protiv jednog

muškarca za utvrđivanje vanbračnog očinstva. U ovom postupku je zabranjeno donošenje

presude na osnovu priznanja. Ako taj muškarac prizna očinstvo parnični postupak se

obustavlja, a sud overeni prepis zapisnika dostavlja matičaru nadležnom za upis u matičnu

knjigu rođenih.

• Izjava o priznanju očinstva se može dati i u testamentu. Ona proizvodi svoje dejstvo

momentom smrti testatora, pod uslovom da nije opozvana.

• Ako posle smrti zaveštaoca zaveštanje bude u potpunosti poništeno, ništava će biti i

odredba o priznanju očinstva.

Postupak priznanja očinstva

• Najjednostavnije je da majka odmah po rođenju deteta, u prijavi rođenja, označi određenog

muškarca kao oca deteta. Ako to ne učini matičar je dužan da je pouči o tome.

• Ako označeni muškarac u roku od 30 dana da izjavu da je otac, matičar će tu činjenicu upisati u

matičnu knjigu rođenih i time je ceo postupak okončan.

• Međutim, ako u ostavljenom roku muškarac odbije davanje saglasnosti sa priznanjem ili ne da

nikakvu izjavu, matičar će majku obavestiti usmeno o tome i sačiniti službenu belešku.

Matičar je potom dužan da pouči majku o njenom pravu da utvrđuje očinstvo sudskim putem.

• Muškarac može, i ako ga majka prethodno nije označila ocem deteta, pokrenuti postupak za

priznanje očinstva. Kada matičar, koji vodi matičnu knjigu rođenih za dete, primi izjavu o

priznanju očinstva od organa pred kojim je data, ako nije data pred njim, dužan je da pozove

majku i dete, odnosno majku ili dete, odnosno staratelja deteta, da u roku od 30 dana daju izjavu

o saglasnosti sa priznanjem.

• Ako se pozvana lica ne odazovu ili daju izjavu da odbijaju davanje saglasnosti, matičar će

obavestiti lice i o tome sačiniti službenu belešku. Kako u ovom slučaju nisu ispunjeni

uslovi za zasnivanje očinstva, matičar je dužan da pouči muškarca o njegovom pravu na

utvrđivanje očinstva sudskom odlukom.

• Ako su ispunjeni svi uslovi za zasnivanje očinstva priznanjem, priznato očinstvo se upisuje u

• Pravo na tužbu nemaju ona lica koja su se saglasila sa priznanjem.

• Pored ovoga, zabrana osporavanja važi i ako je dete usvojeno i posle smrti deteta.

• Rokovi za tužbu su isti kao i u slučaju osporavanja očinstva zasnovanog na pretpostavci da je

otac muž majke.

• Ako se uspešno ospori očinstvo utvrđeno priznanjem, prestaje roditeljskopravni odnos

deteta i muškarca čije je očinstvo utvrđeno priznanjem.

• Dete ostaje bez utvrđenog očinstva, osim ako je postupak vođen po tužbi muškarca, prirodnog

oca deteta. Tada dete i dalje ostaje vanbračno samo što sada ima drugog oca.

• Presuda, kao i u slučaju osporenog bračnog očinstva, ima deklaratorno, a ne konstitutivno

dejstvo.

Poništenje priznatog očinstva

• Ako nisu ispunjene pretpostavke za punovažnost priznanja predviđene zakonom, priznanje je

ništavo ili rušljivo.

• Izjava o priznanju očinstva i izjava o saglasnosti sa priznanjem očinstva su ništavi ako nisu

bili ispunjeni uslovi za njihovu punovažnost.

• U slučaju ništavosti, pravo na tužbu ima vrlo širok krug lica – nisu povređeni samo lični,

već i opšti društveni interesi (lice koje je dalo izjavu, lica koja imaju pravni interes da

izjava bude poništena i javni tužilac). Tužba u ovom slučaju nije ograničena rokom.

• Izjava o priznanju očinstva i izjava o saglasnosti sa priznanjem mogu biti rušljivi (prinuda,

zabludi, odnosno nepodudarnost između unutrašnje i izjavljene volje).

• Pravo na tužbu tada ima samo ono lice čija je volja bila manljiva. U ovom slučaju pravo na

tužbu je ograničeno rokom – godinu dana od dana kada je prinuda prestala ili je zabluda

uočena.

• Ne ispituje se biološko poreklo deteta, pa može biti poništeno očinstvo jednog lica koje

jeste biološki otac deteta, ali je priznanje dato, primera radi, pod prinudom.

• Posle pravnosnažnosti presude kojom se poništava izjava o priznanju očinstva ili izjava o

saglasnosti sa priznanjem očinstva, prestaju prava i obaveze između deteta i lica čije je

očinstvo bilo utvrđeno priznanjem.

• Dete je bez utvrđenog očinstva i ima utvrđeno poreklo samo prema majci.

POSTUPAK UTVRĐIVANjA POREKLA DETETA PREMA MAJCI I OCU

• U ovim paternitetskim i maternitetskim parnicama se rešavaju pitanja u vezi porekla deteta

prema roditeljima.

• U pitanju su postupci

– osporavanja očinstva ili materinstva,

– utvrđivanja očinstva ili materinstva sudskim putem, kao i

– poništenja ili osporavanja izjave o priznanju očinstva, odnosno izjave o saglasnosti

sa priznanjem očinstva.

• U ovim sporovima se primenjuju specifična načela kojima se odstupa od osnovnih pravila

parničnog postupka – ista ona načela koja važe i u postupcima povodom bračnih sporova:

– istražno načelo (sud može utvrđivati činjenice koje među strankama nisu sporne),

zatim

– načelo isključenja javnosti,

– načelo zabrane donošenja presude na osnovu izostanka i priznanja.

Nadležnost suda

• U svim ovim postupcima predviđena je nadležnost opštinskog suda.

• Mesna nadležnost se određuje u korist suda opšte mesne nadležnosti (sud prema mestu

prebivališta ili boravišta tuženog).

• Izuzetak se predviđa samo u slučaju kada tužbu podiže maloletno dete. Ono to može učiniti i

prema mestu svog prebivališta, odnosno boravišta, ili pred sudom opšte mesne

nadležnosti.

Dokazna sredstva u postupku utvrđivanja porekla deteta

• U postupku pred sudom koji se vodi povodom utvrđivanja porekla deteta prema majci ili ocu,

osnovi cilj je da se utvrdi istina o poreklu deteta.

biomedicinski potpomognutog začeća uspostavlja se pretpostavka njegovog očinstva.

• U slučaju da pristanak u navedenim slučajevima nije dat, dete je vanbračno bez utvrđenog

očinstva.

• Dete će biti vanbračno i u slučaju kada je biomedicinska pomoć korišćena od strane žene

koja živi sama, bez muža ili vanbračnog partnera.

• U ovim slučajevima ne može se utvrđivati očinstvo muškarca koji je darovao semene ćelije.

On će ostati anoniman, a dete bez oca. Na ovaj način zakonodavac je dao prednost drugim

vrednostima u odnosu na pravo deteta da zna svoje poreklo.

69.USVOJENjE

• Pojam – Roditeljski odnos se ne mora uvek zasnivati samo na biološkoj vezi, već može nastati

i na osnovu pravnog akta – akta o usvojenju. Na taj način se pravnim putem zasniva i srodnički

odnos između tuđeg deteta i lica koja ga usvajaju.

• Usvojenje se može posmatrati kao pravni akt koji nastaje u određenom trenutku pred

nadležnim organom, ali i kao pravno stanje koje nastaje posle toga, kao skup prava i obaveza

između određenih lica koja stupaju u srodnički odnos.

• Usvojenje je akt volje određenih lica kojim se stvaraju odnosi slični ili identični sa

odnosima koji nastaju prirodnim putem.

• Bivši ZBPO Republike Srbije je predviđao dva oblika usvojenja: potpuno i nepotpuno.

• Naše pozitivno porodično pravo poznaje samo jednu vrstu usvojenja: potpuno usvojenje. Time
se

naše pravo svrstalo uz najveći broj evropskih zakonodavstava koja regulišu samo ovu vrstu

usvojenja (nemačko, italijansko, švajcarsko, itd).

• Potpunim usvojenjem se u potpunosti imitira srodnički odnos koji nastaje rađanjem. Dete se u

potpunosti integriše u porodicu usvojitelja i istovremeno raskida sve veze sa prirodnom

porodicom.

• Odluka o adopciji, zbog ovih vrlo značajnih posledica, ne može biti doneta bez sprovođenja

procedure čiji je krajnji cilj da se proveri ispunjenost traženih uslova, a naročito interes

deteta da bude usvojeno. Pored ovoga, treba na svaki način isključiti mogućnost nastajanja

sukoba između biološke porodice i usvojitelja.

70.USLOVI ZA USVOJENjE NA STRANI USVOJENIKA

• Usvojiti se može jedino dete koje:

– ima interesa da bude usvojeno,

– koje je rođeno, maloletno i sa određenim porodičnim statusom

– u izvesnim slučajevima potrebna je saglasnost roditelja, odnosno staratelja deteta sa

usvojenjem

– u određenim situacijama traži se i saglasnost deteta koje se usvaja.

• Interes deteta da bude usvojeno je prvi uslov i proizlazi iz same svrhe usvojenja – da se

pruži zaštita deci bez roditeljskog staranja.

• Drugi uslov je da je dete rođeno. Ovaj uslov se izričito nigde ne pominje ali faktički

proizlazi iz prvog. Samo lica koja su subjekti prava mogu imati potrebu za roditeljskom

zaštitom. Nerođenom detetu (nasciturusu) ce, istina, priznaju neka prava u domenu

nasleđivanja, ali u domenu usvojenja dete nema još uvek potrebu za roditeljskim staranjem.

• Usvojiti se može samo maloletnik, lice koje još nije navršilo 18 godina života. Ovaj zahtev

takođe proizlazi iz svrhe usvojenja. Punoletna lica su poslovno sposobna i mogu se starati

sama o sebi, te im ova zaštita nije potrebna.

• Naše pravo određuje i donju starosnu granicu za usvojenika, što ranije nije bio slučaj.

• He može se usvojiti dete pre navršenog trećeg meseca života. Do te dobi ostavljena je

mogućnost roditelju, ako je poznat, da dobro promisli o svim posledicama koje mogu proizaći

iz njegovog saglašavanja sa usvojenjem.

• Rok za razmišljanje iznosi mesec dana.

• Nisu sva deca podobna za usvojenje. Mogu se usvojiti samo deca koja imaju određeni
porodični

status. U Zakonu je tačno nabrojano pet kategorija dece koja su podobna za usvojenje. To su:

– 1) dete koje nema žive roditelje;

– 2) dete čiji roditelji nisu poznati ili je nepoznato njihovo boravište;

• (g) koje je osuđeno za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice,

protiv polne slobode i protiv života i tela.

• Odluku o ličnim svojstvima usvojitelja u svim ovim slučajevima donosi organ starateljstva na

osnovu odgovarajućih dokaza, a ne neke svoje procene. To su, pre svega, sudske odluke ili

odgovarajući nalazi lekara.

• 3. Bračni, odnosno vanbračni status usvojitelja – Usvojenje u potpunosti imitira prirodni

roditeljski odnos koji se idealno sastoji od majke, oca i deteta. Stoga se kao usvojitelji mogu

pojaviti zajedno muškarac i žena, supružnici ili vanbračni partneri.

• U pogledu dužine trajanja braka ili vanbračne zajednice ne zahteva se nikakav poseban uslov

koji bi ukazivao na stabilnost zajednice.

• Jedno lice može biti usvojitelj kada usvaja dete supružnika (pastorak) ili vanbračnog

partnera. U ovom slučaju ne prestaje srodnički odnos deteta sa njegovim prirodnim

roditeljem i njegovim srodnicima.

• Dopušta se usvojenje deteta od strane lica koje živi samo ako za to postoje opravdani razlozi.

Dozvolu za ovo usvojenje daje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

• 4. Priprema usvojitelja – Da bi jedno lice moglo biti usvojitelj mora prethodno biti

pripremljeno za usvojenje po posebnom programu. Taj program pripreme propisao je ministar

nadležan za porodičnu zaštitu.

• Izuzetno, ako se kao usvojitelj javlja supružnik ili vanbračni partner roditelja odnosno

usvojitelja deteta, nije potrebna njegova prethodna priprema.

• 5. Državljanstvo usvojitelja – Dete, po pravilu, može usvojiti domaći državljanin.

• Stranac se, samo izuzetno, može pojaviti kao usvojitelj, i to:

• ako se ne mogu pronaći usvojitelji među domaćim državljanima (ako je prošlo više

od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u Jedinstveni lični

registar usvojenja, ali ministar nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti

strancu da usvoji dete i pre isteka roka od godinu dana ako je to u najboljem interesu

deteta)

• ako se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasi sa usvojenjem.

72.USLOVI ZA USVOJENjE KOJI SE TIČU ODNOSA USVOJITELjA I USVOJENIKA

• 1. U našem pravu se zahteva određena razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika. Ova

razlika ne može biti manja od 18 niti veća od 45 godina (dakle, gornja starosna granica za

usvojitelje iznosi 63 godine budući da se može usvojiti samo maloletno dete).

• Izuzetno, ministar nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti dispenzaciju od ovog

uslova za zasnivanje usvojenja. Ceniće se da li je takvo usvojenje u najboljem interesu deteta. To

će svakako biti i situacija, kada se kao usvojitelj pojavljuje supružnik odnosno vanbračni

partner roditelja deteta.

• 2. Srodnički ili starateljski odnos između usvojitelja i usvojenika predstavlja smetnju za

zasnivanje usvojenja.

• He mogu se međusobno usvajati krvni srodnici u pravoj liniji, U pobočnoj se usvojenje ne
može

zasnovati između rođenog brata ili sestre, odnosno brata ili sestre po ocu ili majci (drugi

stepen pobočne linije). U daljim stepenima pobočne linije može se zasnovati usvojenje. Tako

stric može usvojiti maloletnog bratanca (sinovca), odnosno ujak može usvojiti maloletnog

sestrića, itd.

• Sve dok usvojenje traje usvojenik ne može biti ponovo usvojen od drugih lica. Usvojenje deluje

erga omnes pa se isključuje istovremeno postojanje još jednog odnosa usvojenja, sa istim

usvojenikom. Kao što jedno lice može imati samo jedne prirodne roditelje, isto tako može

imati samo jedne pravne roditelje.

• Nema smetnji da jedno dete koje je već usvojeno, bude kasnije usvojeno od supružnika ili

vanbračnog partnera usvojitelja.

• Starateljski odnos između usvojitelja i usvojenika predstavlja smetnju za zasnivanje usvojenja

između njih. Staratelj ne bi mogao usvojiti štićenika sve dok vrši starateljsku dužnost.

• Zaključenjem usvojenja usvojitelj bi mogao prikriti zloupotrebe koje je eventualno pričinio

kao staratelj.

teškoća, zakonom im je omogućeno da datu saglasnost mogu povući (u roku od 30 dana od dana

kada je saglasnost data). Saglasnost je povučena i ako to učini samo jedan od roditelja deteta.

• Da bi osujetio moguće zloupotrebe ovog prava na povlačenje saglasnosti, predviđeno je da se
to

može učiniti samo jednom.

• Forma saglasnosti sa usvojenjem – Davanju saglasnosti prethodi podnošenje zahteva za

usvojenje od strane roditelja ili staratelja deteta.

• Zahtev se podnosi lično i u pisanom obliku.

• O zahtevu odlučuje nadležni organ starateljstva prema mestu prebivališta, odnosno

boravišta deteta.

• Uz zahtev se podnosi i izvod iz knjige rođenih za dete, kao i drugi dokazi koji ukazuju da je
dete

podobno za usvajanje.

• Organ starateljstva je dužan da preporuči psiho-socijalno savetovanje u organu starateljstva,

porodičnom savetovalištu ili u drugoj ustanovi koja je specijalizovana za posredovanje u

porodičnim odnosima.

• U svim ovim slučajevima, roditeljima ili staratelju se mora ukazati na važnost i posledice

davanja saglasnosti sa usvojenjem.

• U ovom cilju ostavlja se primeren rok posle koga će davaoci saglasnosti biti pozvani pred

organ starateljstva da daju saglasnost sa usvojenjem.

• Izjava o saglasnosti za usvojenje od strane roditelja, odnosno staratelja se daje lično i u

pismenom obliku.

• Izjava mora biti data slobodno. U suprotnom ona će biti ništava i može se tražiti njeno

poništenje.

• Saglasnost usvojenika – Sa usvojenjem se mora saglasiti i dete koje se usvaja pod uslovom da
je

navršilo 10 godina života i da je sposobno za rasuđivanje.

• Ovim se konkretizuje pravo deteta po kome ono može slobodno i neposredno izraziti svoje

mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima pod

uslovom da ima navedenu dob i sposobnost.

• Sposobnost deteta za rasuđivanje u ovom slučaju se utvrđuje pred organom starateljstva na

osnovu nalaza i stručnog mišljenja koje daje stručni tim sastavljen od psihologa, pedagoga,

socijalnog radnika, pravnika i lekara. Po potrebi organ starateljstva o ovom može zatražiti

nalaz i mišljenje i od zdravstvene ustanove.

• Dete u ovom slučaju nije ugovorna strana. Njegova saglasnost se tretira kao neophodan uslov
za

nastanak pravnog akta pred nadležnim organom.

74.FORMALNI USLOVI ZA ZASNIVANjE USVOJENjA

• 1. Nadležnost – Stvarno nadležan organ za zaključenje usvojenja jeste organ starateljstva.

Prema Zakonu poslove organa starateljstva vrši centar za socijalni rad. Mesna nadležnost

organa starateljstva se određuje prema mestu prebivališta, odnosno boravišta, usvojenika.

• 2. Postupak – Postupak zasnivanja usvojenja je u PZS detaljno regulisan. On se sastoji iz

nekoliko faza: (1) pokretanje postupka, (2) utvrđivanje opšte podobnosti usvojitelja i

usvojenika, (3) izbor usvojitelja, (4) utvrđivanje posebne podobnosti usvojitelja i usvojenika,

(5) upoznavanje sa pravnim posledicama, (6) zasnivanje usvojenja, (7) registracija usvojenja.

Pokretanje postupka usvojenja

• Postupak za zasnivanje usvojenja se može pokrenuti na tri načina:

– a) po službenoj dužnosti, na zahtev organa starateljstva,

– b) na zahtev budućih usvojitelja i

– v) na zahtev roditelja ili staratelja deteta.

• Zahtev se podnosi u pismenom obliku organu starateljstva.

• Zahtev stranog državljanina za usvojenje se podnosi preko ministarstva nadležnog za

porodičnu zaštitu.

• Uz zahtev za zasnivanje usvojenja podnose se izvodi iz knjiga rođenih za svakog od budućih

usvojitelja, kao i drugi dokazi o njihovoj podobnosti za usvojenje. To mogu biti dokazi o

starateljstva, psihologa, pedagoga, socijalnog radnika, pravnika i lekara. Pored njih, nalaz i

mišljenje se može zatražiti i od drugih ustanova specijalizovanih za porodično savetovanje,

kao i od zdravstvenih ustanova.

• Ispitujući opštu podobnost, organ starateljstva može postupiti na dva načina: odbiti zahtev

za usvojenje ili ga prihvatiti.

• Ako utvrdi da ne postoji opšta podobnost usvojitelja, odnosno usvojenika za usvojenje, organ

starateljstva donosi rešenje o odbijanju zahteva za usvojenje.

• Ovo rešenje je dužan doneti nakon 60 dana od dana podnošenja zahteva.

• Podnosioci zahteva za usvojenje na ovo rešenje mogu uložiti žalbu drugostepenom organu,

ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

• Ako organ starateljstva utvrdi opštu podobnost usvojitelja odnosno usvojenika za usvojenje,

dužan je da podatke o njima odmah unese u Jedinstveni lični registar usvojenja.

• Na ovaj način utvrđena podobnost ima opšti (nacionalni) značaj i ne mora se više

dokazivati.

• Jedinstveni lični registar usvojenja vodi ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu.

• Smisao ovoga je da se na jednom mestu vodi evidencija o svim budućim usvojiteljima i svim

budućim usvojenicima za koje je utvrđena opšta podobnost za usvojenje.

Izbor usvojitelja

• Izbor vrši organ starateljstva koji je utvrdio opštu podobnost usvojenika, i to prema

evidenciji Jedinstvenog ličnog registra, osim

– a) kada dete usvaja supružnik ili vanbračni partner roditelja deteta, odnosno ako već

usvojeno dete od strane jednog lica usvaja supružnik ili vanbračni partner

usvojitelja deteta, i

– b) ako usvojitelji i roditelj, odnosno staratelj, deteta sporazumno izvrše izbor i ako

organ starateljstva proceni da je takav sporazum u najboljem interesu deteta.

• U ova dva slučaja usvojenje faktički nastaje na osnovu sporazuma roditelja i usvojitelja.

• Postupak usvojenja se ovim, u ova dva slučaja okončava, i organ starateljstva odmah može

doneti odluku o usvojenju.

Utvrđivanje posebne podobnosti usvojenika i usvojitelja

• Ako je izbor usvojitelja izvršio organ starateljstva, postupak zasnivanja usvojenja se nastavlja

uzajamnim prilagođavanjem usvojenika i usvojitelja. Ovo je obavezna faza postupka i ne zavisi

od procene organa starateljstva. Prilagođavanja jedino nema ako se kao usvojitelj javlja

stranac.

• Upućivanje deteta kod usvojitelja na prilagođavanje vrši organ starateljstva koji je izabrao

buduće usvojitelje. Smisao svega ovoga je da se kroz stručno praćenje utvrdi mogućnost

prilagođavanja deteta u novoj porodici radi procene uspešnosti budućeg usvojenja.

• Period prilagođavanja ne može trajati duže od 6 meseci. Organ starateljstva tokom celog ovog

perioda nadzire prilagođavanje, procenjuje njegovu uspešnost i o svemu sastavlja službene

beleške.

• Od ocena uspešnosti prilagođavanja koje daje organ starateljstva zavisi utvrđivanje posebne

podobnosti usvojitelja i usvojenika. Ova podobnost označava konkretnu procenu svih

relevantnih činilaca vezanih za dete i za buduće usvojitelje.

• Utvrđuje se sposobnost konkretnih usvojitelja da obezbede konkretnom detetu zdravu

porodičnu sredinu.

• Ako organ starateljstva proceni da prilagođavanje nije bilo uspešno, donosi pismeno

rešenje o odbijanju zahteva za zasnivanje usvojenja (ne postoji posebna podobnost usvojitelja i

usvojenika, ali oni i dalje ostaju na evidenciji Jedinstvenog ličnog registra usvojenja).

• Protiv ovog rešenja može se izjaviti žalba drugostepenom organu, ministarstvu nadležnom

za porodičnu zaštitu, u roku od 15 dana od dana prijema ovog rešenja.

• Ako organ starateljstva koji je nadzirao prilagođavanje zaključi da je ono bilo uspešno donosi

rešenje o tome, bez obzira što se o ovom Zakon izričito ne izjašnjava.

Upoznavanje sa pravnim posledicama usvojenja

• Pre nego što se pristupi zaključenju usvojenja, službeno lice organa starateljstva obavlja

Registracija usvojenja

• Rešenje o usvojenju se na svečan način lično uručuje usvojiteljima i staratelju usvojenika.

• Ovom svečanom činu može prisustvovati i dete ako je to u skladu sa njegovim godinama i

zrelošću.

• Na osnovu ovog rešenja organ starateljstva donosi rešenje o novom upisu rođenja usvojenika u

matične knjige rođenih.

• Ovim rešenjem se podaci o roditeljima iz knjige rođenih zamenjuju podacima o usvojiteljima.

• Rešenje o novom upisu podataka dostavlja se bez odlaganja matičaru koji vodi matičnu knjigu

rođenih za dete.

• Posle ovoga pravo uvida u matičnu knjigu rođenih imaju samo usvojitelji i dete.

• Prema PZS dete ovo pravo stiče sa 15 godina.

• Pre nego što se detetu dozvoli uvid u matičnu knjigu matičar je dužan da dete uputi na psiho-

socijalno savetovanje.

77.DEJSTVA USVOJENjA

• Zaključenjem usvojenja prestaju roditeljska prava prirodnih roditelja.

• Ovo pravilo ne važi jedino kada je usvojitelj supružnik ili vanbračni partner roditelja

deteta.

• Ostaje samo bračna smetnja krvnog srodstva, ali, kao što se često ističe, tajna koja obavija ovo

usvojenje čini u praksi gotovo nemogućim identifikaciju krvnih srodnika.

• Zasnivanjem usvojenja dete ulazi u porodicu usvojitelja i stiče prema njima i njihovim

srodnicima prava i dužnosti prirodnog potomka.

• Srodnički odnos se, dakle, zasniva između usvojenika i njegovih potomaka sa usvojiteljima i

njihovim srodnicima.

• Srodstvo zasnovano na ovaj način predstavlja bračnu smetnju za zaključenje braka u linijama i

stepenima kao i srodstvo zasnovano rođenjem.

• Usvojitelji mogu (nisu obavezni) detetu odrediti novo prezime.

• Usvojitelji nemaju pravo da detetu odrede i novo ime.

• Posle usvojenja nije dopušteno osporavanje materinstva i očinstva deteta.

• U matične knjige posle zasnivanja usvojenja upisuju se usvojitelji kao roditelji deteta.

• Roditeljski odnos zasnovan usvojenjem je neraskidiv.

• Usvojenje je zasnovano pravnim aktom i o ovom u matičnim knjigama postoje pouzdani
podaci.

Do njih se, ipak, u postupku osporavanja ne može doći. Ovo i jeste jedna od glavnih razlika

usvojenja od prirodnog roditeljskog odnosa, koji se može osporavati.

• Usvojitelji vrše roditeljsko pravo kao i prirodni roditelji, zajednički i sporazumno.

• Prema njima se mogu preduzimati sve mere delimičnog ili potpunog lišenja roditeljskog

prava ili se ono može i produžiti i posle punoletstva ako za to postoje zakonski uslovi.

• Nasledna prava usvojenika prema prirodnim, krvnim, srodnicima race se u potpunosti, osim

ako se ne usvaja dete supružnika ili vanbračnog partnera. Usvojenik i njegovi potomci stiču

naslednopravni položaj prirodnih potomaka prema usvojiteljima i svim njihovim

srodnicima. Istovremeno, usvojitelji i svi njihovi srodnici stiču nasledna prava prema

usvojeniku i njegovim potomcima.

78.PRESTANAK USVOJENjA

• Kao što je prirodni roditeljski odnos neraskidiv, neraskidiv je i odnos nastao zasnivanjem

potpunog usvojenja. Međutim, usvojenje može prestati poništenjem ako je ništavo ili

rušljivo.

• Ništavo usvojenje – Ništavo je usvojenje prilikom čijeg zasnivanja nisu bili ispunjeni uslovi

za njegovu punovažnost predviđeni zakonom.

• Tužba za poništenje usvojenja se podnosi opštinskom sudu na čijem području se nalazi organ

starateljstva pred kojim je zasnovano usvojenje. Ovo je jedan od izuzetaka opšte mesne

nadležnosti koji se opravdava činjenicom da se dokazi o zaključenju ništavog usvojenja

upravo nalaze u mestu gde je usvojenje zaključeno.

• Tužbu mogu podići usvojitelj, usvojenik, roditelj odnosno staratelj usvojenika, lica koja imaju

neposredni pravni interes da usvojenje bude poništeno, kao i javni tužilac.

• Što se tiče mogućnosti konstituisanja obaveze izdržavanja između usvojitelja i usvojenika po

poništenju usvojenja o tome se Zakon ne izjašnjava.

79.KONVENCIJA UJEDINjENIH NACIJA O PRAVIMA DETETA IZ 1989. GODINE

• Postala je deo međunarodnog prava koji obavezuje sve zemlje koje su je ratifikovale.

• Dete se više ne tretira kao objekt prava, kao predmet zaštite svojih roditelja ili drugih

lica, već dobija status subjekta, nosioca prava, pa prema tome i nosioca zahteva.

• Nasuprot njih stoje roditelji, država ili druga lica koja vrše dužnost prema deci.

• Detetu se priznaje niz prava koje su ranije imali samo odrasli, kao što je pravo na slobodu

misli i veroispovesti, kao i niz prava koja su vezana za različite porodične situacije, pravo

na lične odnose sa oba roditelja, pravo na zaštitu od nasilja itd.

80.PRAVO DETETA DA ZNA SVOJE POREKLO

• Predviđeno Konvencijom o pravima deteta i PZS.

• Prema Konvenciji, u svim zemljama koje je ratifikuju, obavezno je da se odmah po rođenju
dete

upiše u matičnu knjigu.

• Iz ovog slede prava deteta na ime, državljanstvo i „ako je to moguće“ pravo da zna ko su mu

roditelji.

• To što je detetu priznato pravo da zna svoje poreklo ne znači da će ga uvek i koristiti, još

manje da ga neko može prisiliti na to.

• Što se tiče Zakona Srbije, maloletnik koji je napunio 15 godina i koji je sposoban za

rasuđivanje može, pored ostalog, izvršiti uvid u matične knjige rođenih kao i druga

dokumenta koja se odnose na njegovo poreklo.

• Prepreka postoji samo ako je dete začeto uz biomedicinsku pomoć, kada se očinstvo muškarca

koji je darovao semene ćelije se ne može utvrđivati.

Pravo deteta da živi sa roditeljima

• Roditelji imaju prevashodnu odgovornost prema deci.

• Zaštita najboljih interesa deteta za roditelje jeste osnovna briga.

• Sa svoje strane dete ima pravo da živi sa svojim roditeljima i da se oni o njemu staraju pre

svih drugih.

• Odvajanje deteta od jednog roditelja može za dete, zavisno od njegovog uzrasta, predstavljati

veliku traumu sa teškim posledicama po njegov dalji razvoj. Stoga, pravo deteta da živi sa

svojim roditeljima može biti izuzetno isključeno.

• To se može uraditi samo u sudskom postupku kada je to u najboljem interesu deteta.

• Najčešće se dete odvaja od roditelja u slučaju razvoda braka. Uobičajeno je da se tada dete

odvaja od jednog roditelja, a da sa drugim i dalje živi.

• Pored ovoga, dete se odvaja od roditelja kada su oni sudskom odlukom u potpunosti ili

delimično lišeni roditeljskog prava.

• U Porodičnom zakonu su navedene još dve situacije kada sud može, zavisno od svoje procene,

doneti odluku o odvajanju deteta od roditelja.

– ako postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava. U

ovom slučaju sudska odluka o lišenju nije doneta, ali sud može i bez toga, ako je to u

najboljem interesu deteta, doneti odluku o odvajanju deteta od roditelja.

– kada postoji nasilje u porodici.

• U nekim slučajevima donošenja odluke o odvajanju deteta od roditelja postoji mogućnost da se

i dete izjasni o tome.

• Konvencija o pravima deteta ne određuje uzrast sa kojim dete stiče ovu mogućnost, ali to čini

naše pravo.

• Ako je dete navršilo 15 godina života i ako je sposobno za rasuđivanje, ono može odlučiti sa

kojim će roditeljem živeti.

• Očigledno nije u pitanju samo pravo deteta da bude konsultovano u pogledu njegovih želja, već

i njegovo ovlašćenje da odluči o tome sa kim će živeti.

81.PRAVO DETETA NA LIČNE ODNOSE

• Tradicionalno, subjekt prava na lične odnose bio je roditelj.

• Novi pogledi na prava deteta koji ga stavljaju u centar svih zbivanja koji se njega tiču

(zaključuje se da je to 15 godina)

82.PRAVO DETETA NA RAZVOJ

• U našem zakonu se govori o pravu deteta na to da mu budu obezbeđeni najbolji mogući životni

i zdravstveni uslovi za pravilan i potpun razvoj.

• Odluka o začeću i rođenju je pravo majke, pa zametak nema status subjekta prava. I Porodični

zakon o pravu na život deteta govori u smislu njegovog postojanja.

• Dete sa 15 godina života, sposobno za rasuđivanje, može dati pristanak na preduzimanje

medicinskog zahvata.

• Interesantno je da se u nekim slučajevima predviđenim u drugim zakonima, za medicinske

intervencije zahteva uzrast od 16 godina (Zakon o prekidu trudnoće u zdravstvenoj ustanovi).

Pravo deteta na obrazovanje

• Ovom značajnom ekonomskom, socijalnom i kulturnom pravu u PZS se govori na prilično

sumaran način – “dete ima pravo na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima, željama i

sklonostima”.

• Postizanje određenog nivoa obrazovanja kod dece ne uslovljava se ekonomskim
mogućnostima,

već samo sposobnostima dece.

• Osnovno obrazovanje je obavezno. Dalje obrazovanje zavisi od sklonosti, sposobnosti i želja

deteta.

• U Zakonu se ništa ne govori, za razliku od Konvencije, o primeni mera kažnjavanja u procesu

obrazovanja. Prema slovu Konvencije ove mere su zabranjene.

• Prema Konvenciji, obrazovanje treba da bude usmereno na „razvoj dečje ličnosti, talenta,

mentalnih i fizičkih sposobnosti do njihovih krajnjih mogućnosti“.

83.POSLOVNA SPOSOBNOST MALOLETNIKA

• Maloletnici nemaju poslovnu sposobnost.

• Međutim, detetu se mora priznati određena sposobnost, pa je maloletniku omogućeno da

preduzima određene pravne poslove.

• Razlikuje se sposobnost mlađih maloletnika za preduzimanje pravnih poslova (ispod 14

godina) od sposobnosti starijih maloletnika (iznad 14 godina).

• Ova granica je postavljena samo za učešće maloletnika u poslovima imovinske prirode. Za sve

druge aktivnosti kada maloletnik stiče neka lična, neimovinska, prava i obaveze, važe

drugačija pravila.

• Iako je maloletnik ispod 14 godina potpuno poslovno nesposoban, on može preduzimati

izvesne pravne poslove.

• poslovi kojima pribavljaju isključivo prava (primanje poklona).

• poslovi kojima ne stiču ni prava ni obaveze i

• pravne poslove malog značaja (sitni, svakodnevni poslovi - kupovina u prodavnicama,

kupovina ulaznica i voznih karata, primanje i davanje prigodnih poklona, itd).

Ostali poslovi koje preduzmu ovi

maloletnici apsolutno su ništavi.

• Stariji maloletnik ima delimičnu poslovnu sposobnost.

• On može preduzimati i sve ostale pravne poslove, koje i roditelj može preduzimati, ali je za

njihovu punovažnost potrebna saglasnost roditelja.

• Odobrenje roditelja se javlja kao sastavni deo pravnog posla koji zaključuje maloletnik. Posao

koji se zaključi bez prethodnog ili naknadnog odobrenja (saglasnosti) je rušljiv i naziva se

"negotium claudicans" (posao koji hramlje).

• Ako se radi o poslovima kojima se raspolaže nepokretnom imovinom ili pokretnom

imovinom velike vrednosti, tada je detetu potrebna saglasnost organa starateljstva, a ne

roditelja.

• U pitanju su poslovi koje ni roditelj u svojstvu zakonskog zastupnika deteta ne može

samostalno preduzimati.

• Stariji maloletnik koji je navršio 15 godina života stiče radnu sposobnost, tj. sposobnost da

zaključi ugovor o radu.

• Zaradom ili imovinom koju stekne svojim radom maloletnik upravlja i raspolaže samostalno.

• Izražavanje mišljenja deteta i njegovo uvažavanje nije stvar nečije dobre volje već norma

međunarodnog prava i našeg PZS.

• Ovo pravo obuhvata nekoliko prava: pravo na slobodno izražavanje mišljenja, pravo na

obaveštavanje radi formiranja mišljenja i pravo deteta da njegovo mišljenje bude uzeto u

obzir.

• Prava deteta na formiranje mišljenja i sloboda izražavanja tog mišljenja su vrlo značajni

kada se radi o učešću deteta u donošenju odluka koje se njega tiču.

• Zakon, kao i Konvencija o pravima deteta, u ovom slučaju imaju u vidu naročito postupke koji
se

tiču ličnosti deteta, kao što su postupak za razvod, postupak kojim se regulišu posledice

razvoda, postupak u kome roditelji maloletnika usvajaju dete, itd.

• Mišljenju deteta mora se posvetiti pažnja i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim

pravima.

• Ovo pravo je relativnog karaktera jer je ograničeno sposobnošću formiranja mišljenja.

• Da bi dete moglo formirati svoje mišljenje neophodno je da raspolaže blagovremenim

obaveštenjima.

• Onog momenta kada dete navrši 10 godina života, ono stiče sposobnost da formira svoje

mišljenje. To mišljenje može slobodno i neposredno da izrazi u svakom sudskom i upravnom

postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima.

• Pojavljivanje deteta pred sudom može biti na osnovu naloga suda ili na zahtev maloletnika.

Kada se ovo čini na inicijativu deteta, zahtev nije vezan za neku posebnu formu (može dakle

usmeno ili pismeno) i može biti podnet u bilo kojoj fazi postupka.

• U ovom slučaju dete nije stranka. Njegovo pojavljivanje ne može biti uzeto ni kao svedočenje,
a

svakako ni kao iskaz eksperta (veštaka). Njegova pozicija u ovom slučaju je originalna,

stvorena u zakonu samo za njega.

• Sud nije dužan da se saglasi sa željama deteta.

• Ako pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja nije poštovano ono se može obratiti za

pomoć i zaštitu. Ono to može učiniti lično ili preko nekog drugog lica ili ustanove.

• Pomoć u ostvarivanju prava na slobodno izražavanje mišljenja pružaju sudovi i organi

uprave.

85.DUŽNOSTI DETETA

• Dužnost pomaganja roditeljima – Ova dužnost dece prema roditeljima je doživotna.

• Ona ima visokomoralno značenje i odražava poželjno ponašanje u odnosima dece prema

roditeljima.

• Sadržina ove dužnosti zavisi od godina i zrelosti deteta. To znači da su deca dužna

roditeljima pomagati u skladu sa svojim fizičkim mogućnostima.

• Dužnost delimičnog podmirivanja potreba izdržavanja –Ukoliko dete ima imovinu ili ima

prihode od imovine, dužno je da delimično podmiruje potrebe svog izdržavanja.

• Pored ovoga, deca su dužna u ovom slučaju da delimično podmiruju potrebe i svojih roditelja,

kao i maloletnih brata i sestre.

• Deca su supsidijarni dužnici – ona će delimično podmirivati svoje potrebe ili potrebe

roditelja, braće i sestara samo ako roditelji nisu u stanju to da čine.

86.POJAM I PRAVNA PRIRODA RODITELjSKOG PRAVA

• Roditeljsko pravo jeste pravo i dužnost roditelja da se staraju o ličnosti, pravima i

interesima svog maloletnog deteta.

• Porodični zakon ističe da se radi o roditeljskim pravima koja su izvedena iz dužnosti

roditelja i postoje samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta.

• Roditeljsko pravo je lično pravo, vezano je za majku i oca i po pravilu se ne može prenositi

na druga lica. Njime se ne može raspolagati.

• Međutim, ono podrazumeva sposobnost vršenja prava u interesu deteta. Ako ova sposobnost

više ne postoji, onda se ovlašćenja iz roditeljskog prava mogu prenositi na druga lica

(recimo u slučaju usvojenja).

• Roditeljsko pravo je apsolutno pravo. Ono uživa autonomiju i zaštitu od uznemiravanja od

• Roditelji imaju pravo i dužnost da se lično staraju o životu i zdravlju deteta. Samo u slučaju

da se radi o detetu starijem od deset godina koje se protivi vraćanju kod roditelja, može se

zatražiti da odluku o ovome donese nadležni organ.

• Roditelji imaju i dužnost da čuvaju dete – da kontrolišu aktivnosti i da nameću određene

modele ponašanja.

• U slučaju da ovo ne čine u skladu sa zakonom ili da napuste dete, prema njima će biti

preduzete porodičnopravne i krivičnopravne sankcije.

• Iz dužnosti roditelja da čuvaju dete proističe i njihova imovinskopravna odgovornost za

štetu koju dete pričini trećim licima.

• Roditelji imaju pravo, uređujući ovo pitanje, da odluče da dete povere u neki internat gde će

stanovati, ili, da ga povere nekom drugom licu, pod uslovom da ono ispunjava uslove za

stavljanje pod starateljstvo.

• U ovom slučaju pravo čuvanja je za to vreme preneto na njih.

• U tesnoj vezi sa prethodnim je pravo i dužnost roditelja da podižu svoje dete.

• Podizanje deteta je svakodnevna briga o njihovom životu i zdravlju, kao i zadovoljavanje

njihovih osnovnih životnih potreba za hranom, odećom, zdravstvenom zaštitom.

• Ovo se najpotpunije ostvaruje u slučaju kada dete živi sa svojim roditeljima.

• Međutim, i ako dete ne živi sa jednim roditeljem, ovaj roditelj ima pravo da zajedno sa

drugim odlučuje o ovim pitanjima. On ovo neće činiti samo ako je potpuno ili delimično

lišen ovog prava.

• Pravo roditelja da odlučuju o zdravlju deteta – Oni daju saglasnost na terapeutske postupke i

hirurške intervencije nad detetom. Saglasnost roditelja se neće tražiti jedino u situaciji

kada su ugrožene vitalne funkcije deteta.

• U našem pravu dete sa navršenih 15 godina života i sposobnošću za rasuđivanje može samo

doneti odluku.

Vaspitavanje dece

• Ovo je jedno od najsloženijih prava i dužnosti roditelja prema deci.

• Prema pravnoj normi našeg Zakona „roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju

odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka
usvajanju

i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i

društva“.

• Očigledno je da se ova dužnost i pravo roditelja tretira, pre svega, kao staranje o moralnom

razvoju deteta, različito od podizanja i obrazovanja.

Obrazovanje deteta

• Obaveza je roditelja da detetu omoguće obrazovanje u za to određenim institucijama, kao i da

nadziru njihovo obrazovanje.

• Kada je u pitanju osnovno obrazovanje ono je obavezno i postoji dužnost roditelja da ga

omoguće deci.

• Dalje obrazovanje dece zavisi od mogućnosti roditelja.

• Poslednjih godina kod nas postaje naročito aktuelno pitanje verskog obrazovanja dece.

Roditelji su ovlašćeni da odluče u pogledu izbora religioznog obrazovanja, da se staraju o

njegovom odvijanju. Oni mogu da odluče da dete uopšte ne obrazuju religiozno. Roditelji imaju

pravo da donesu sporazumno odluku koja je u skladu sa njihovim verskim i etičkim uverenjima.

• Međutim, sa 15 godina dete stiče „religiozno punoletstvo“, odnosno mogućnost da samostalno

odluči o svom religioznom obrazovanju.

88.ZASTUPANjE DETETA OD STRANE RODITELjA

• Roditelji su zakonski zastupnici svoje maloletne neemancipovane dece, kao i punoletne dece

nad kojom je produženo roditeljsko pravo.

• Obim ovlašćenja roditelja na zastupanje deteta određen je zakonom, a ne voljom zastupanog.

• Zakonsko zastupanje roditelja se odnosi i na maloletnikovu imovinu stečenu nasleđem,

poklonom, legatom, kao i svim onim što je pribavljeno kao naknada za ove stvari.

• Ovde spada i imovina stečena od strane maloletnika mlađeg od 15 godina.

• Roditelji dete zastupaju zajednički i sporazumno.

sastavni je deo roditeljskog prava.

89.ZAJEDNIČKO VRŠENjE RODITELjSKOG PRAVA

• Ovakav način vršenja roditeljskog prava prema Zakonu moguć je y dva slučaja:

– a) kada roditelji vode zajednički život i

– b) kada ne vode zajednički život ako su zaključili sporazum o zajedničkom vršenju

roditeljskog prava.

Zajedničko vršenje kada postoji zajednički život roditelja

• Sve odluke koje se tiču prava i dužnosti roditelja iz sadržaja roditeljskog prava, vezane za

ličnost ili imovinu deteta, roditelji donose zajednički i sporazumno.

• Iako je uobičajeno da se u pravnom prometu kao reprezentant deteta u pogledu obavljanja

svakodnevnih poslova za dete pojavljuje samo jedan od roditelja, dok se saglasnost drugog

pretpostavlja, u izvesnim situacijama se zahteva izričita, a ne prećutna, saglasnost (uvek kada

se donosi odluka o pitanjima koja bitno utiču na život deteta, za koje se inače traži

saglasnost oba roditelja i u situaciji kada samo jedan od njih vrši roditeljsko pravo).

• Zajedničko i sporazumno odlučivanje nosi u sebi opasnost da se vršenje prava blokira

nesaglasnošću roditelja o nekom pitanju.

• U slučaju da između njih nastane konflikt u pogledu vršenja prava koji ne može biti

prevaziđen dogovorom, postoji mogućnost da se, u krajnjem slučaju, obrate sudu.

• Tužba koja se odnosi na vršenje roditeljskih prava može biti podneta od strane deteta,

roditelja i organa starateljstva.

• Prilikom donošenja odluke o ovim pitanjima sud je dužan da se rukovodi najboljim

interesima deteta.

• O ovim spornim pitanjima treba da se izjasni i dete, ako je u stanju da izrazi svoje mišljenje.

Zajedničko vršenje kada roditelji ne žive zajedno

• Ono nije postojalo prema našem ranijem porodičnom zakonodavstvu.

• Danas se nastoji minimizirati uticaj odvojenog života roditelja.

• Zajedničko vršenje roditeljskih prava se ne pretpostavlja, već o tome roditelji moraju

postići izričit pismeni sporazum. Sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava

roditelji mogu postići, ali im se on ne može nametnuti, protiv njihove volje.

• Sudbina sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava zavisi od odluke suda, odnosno

od njegove procene da li je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

• Sporazum roditelja o zajedničkom vršenju roditeljskog prava mora biti postignut u pismenom

obliku. Ako sud proceni da je sporazum u najboljem interesu deteta uneće ga u izreku presude

kojom odlučuje o vršenju roditeljskog prava. Ovaj sporazum nema karakter ugovora jer njime

roditelji ne raspolažu roditeljskim pravom.

• Sastavni deo ovog sporazuma je i sporazum o tome šta će se smatrati prebivalištem deteta.

Budući da roditelji ne žive zajedno očigledno da će prebivalište deteta biti određeno

prema mestu prebivališta jednog od roditelja. Drugi roditelj i dalje vrši roditeljsko pravo,

iako ne živi sa detetom. On ima i dalje, pored ostalog, pravo i dužnost da čuva dete. Pitanje

je, međutim, koliko je to u stanju faktički da čini i nije li ovim, bar privremeno, izgubio ovo

pravo.

• U slučaju nesaglasnosti roditelja, koji zajednički vrše roditeljsko pravo oko nekog pitanja u

vezi vršenja roditeljskog prava, mogu se obratiti sudu da ga reši.

• U krajnjem slučaju, sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava može biti raskinut ako

je to u najboljem interesu deteta.

• Sporazum roditelja o zajedničkom i sporazumnom vršenju roditeljskih prava može se

raskinuti na zahtev jednog ili oba roditelja koji su učestvovali u njegovom zaključivanju, kao i

deteta i organa starateljstva.

• U slučaju da dođe do raskida sporazuma, roditeljsko pravo vršiće samo jedan roditelj,

samostalno, ako o tome sud donese odluku ili se tako roditelji, u skladu sa zakonom, dogovore.

90.SAMOSTALNO VRŠENjE RODITELjSKOG PRAVA

• Postoje različite životne situacije kada samo jedan od roditelja vrši roditeljsko pravo, a

drugi je faktički ili pravno sprečen dato čini. U Porodičnom zakonu se navode sledeće

• Ako kolizijski staratelj ili privremeni zastupnik deteta utvrdi da je dete koje on zastupa

sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje u postupku poveravanja jednom od roditelja

dužan je:

• a) da se stara da dete blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna,

• b) da detetu pruži objašnjenje koje se tiče mogućih posledica akta koji je on

preduzima,

• v) da prenese sudu mišljenje deteta, ako dete nije neposredno izrazilo mišljenje

pred sudom, osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom

deteta .

• Na osnovu procene svih relevantnih okolnosti sud donosi odluku o poveravanju dece.

• On može odlučiti da sva deca, kada ih ima više, budu poverena jednom roditelju ili da neka

budu poverena ocu a neka majci. Istom odlukom kojom odlučuje o poveravanju zajedničkog

deteta jednom roditelju sud mora odlučiti i o:

– a) visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja kome dete nije

povereno, i

– b) načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa tim roditeljem.

• Donošenje odluke o održavanju ličnih odnosa je za sud uvek obavezno i ne zavisi od procene

suda.

• Međutim, s obzirom da dete sa 15 godina, sposobno za rasuđivanje, može samo odlučiti o

održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi, pitanje je da li sud o ovom uopšte

treba da odlučuje prilikom njegovog poveravanja.

• Ako ovaj maloletnik želi sam odlučiti o ovome, sudska odluka će biti zasnovana upravo na

njegovoj želji.

• Ako je sud odlučio o održavanju ličnih odnosa u presudi donetoj u okviru parnice za vršenje

roditeljskog prava kada dete nije još imalo 15 godina, postavlja se pitanje šta raditi u

situaciji kada ono dostigne taj uzrast i želi samo o tome odlučivati.

• Svakako, ono svojom izjavom ne može sudsku odluku staviti van snage, već mora povesti novu

parnicu za uređenje vršenja roditeljskog prava u delu koji se odnosi na održavanje ličnih

odnosa.

• Odlukom o poveravanju deteta sud može, ako proceni da su se za to stekli zakonski uslovi,

odlučiti i o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava, i odrediti jednu ili

više mera zaštite od nasilja u porodici.

• U ovom postupku ne može se doneti presuda zbog propuštanja, niti se može doneti presuda na

osnovu priznanja ili odricanja.

• Stranke ne mogu raspolagati predmetom spora na taj način što će zaključiti sudsko poravnanje.

Samostalno vršenje roditeljskog prava na osnovu sporazuma roditelja

• Prema Porodičnom zakonu, sporazum roditelja (supružnika) o vršenju roditeljskog prava,

zajedničkom ili samostalnom, je uslov koji se mora ispuniti da bi se brak razveo po

sporazumu.

• Sadržina sporazuma o samostalnom vršenju roditeljskog prava obuhvata:

– sporazum o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju,

– sporazum o visini doprinosa za izdržavanje deteta od drugog roditelja,

– sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem

• Ovim sporazumom roditelji mogu decu poveriti samo jednom od njih, ali i dogovoriti da neka

budu poverena ocu, a neka majci.

91.Pravni položaj roditelja kome dete nije povereno

• On je isti bez obzira da li je o poveravanju odlučivao sud ili su se roditelji o tome

sporazumeli, a sud se sa tim saglasio.

• Roditelju kome dete nije povereno i dalje pripada roditeljsko pravo, ali ga ne vrši

neposrednim staranjem o detetu.

• Roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo u ovom slučaju i dalje ima neka prava i dužnosti iz

sadržine roditeljskog prava i na različite načine učestvuje u njegovom vršenju. U pitanju su

sledeća prava i dužnosti:

ceniti nove okolnosti, koje su nastale od momenta donošenja prvobitne odluke.

• Roditelji koji su sklopili sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava mogu podneti

sudu novi sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava. Sud će ovaj sporazum usvojiti

ako proceni da je u najboljem interesu deteta.

92.NADZOR NAD VRŠENjEM RODITELjSKOG PRAVA

• U našem pravu su predviđene dve vrste nadzora nad vršenjem roditeljskog prava:

– a) preventivni i

– b) korektivni

• Preventivni nadzor vrši organ starateljstva.

• On to čini u situacijama kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše

roditeljsko pravo, koje su mu stavljene u nadležnost po zakonu.

• Korektivni nadzor – ovlašćenje organa starateljstva za preduzimanje odgovarajućih mera

kada roditelji ne izvršavaju svoje obaveze u skladu sa interesima dece.

• U vršenju ovog nadzora organ starateljstva donosi odluke kojima se ispravlja roditelj u

vršenju roditeljskog prava.

• U Zakonu su izričito nabrojane ove odluke, čime se roditelji, u suštini, štite od prevelike

diskrecije organa starateljstva.

• Tim odlukama se izriču mere zaštite ličnosti i imovine deteta.

• Organ starateljstva može doneti tri mere:

• (1) Meru upozorenja roditelja na nedostatke u vršenju roditeljskog prava organ starateljstva

preduzima kada postoje nedostaci u vršenju bilo kog prava i dužnosti iz sadržine

roditeljskih prava.

• Ovo je najblaži oblik mešanja u vršenje roditeljskog prava.

• Primera radi, roditeljima se skreće pažnja na nedostatke u vezi zapostavljanja škole, loših

navika deteta, neredovnog izvršavanja obaveze izdržavanja, itd.

• (2) Mera upućivanja roditelja u ustanovu na razgovor u porodično savetovalište ili ustanovu

specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima je posebna mera i uslediće samo ako

prethodna mera upozorenja ne da željene rezultate, tj. ako roditelji ne isprave nedostatke u

vršenju roditeljskih prava.

• Svrha ove mere je da se roditeljima ukaže na nedostatke u staranju o detetu i da se da stručan

savet i pomoć oko ispravljanja nedostataka.

• Ukoliko organ starateljstva nađe, na osnovu rezultata ovog razgovora, da postoje razlozi

predviđeni u zakonu za pokretanje sudskih postupaka, on je ovlašćen da to učini.

• Tako, on može pokrenuti postupak za uređenje pitanja vršenja roditeljskog prava (npr.promena

odluke o poveravanju), postupak za lišenje roditeljskog prava, postupak za izricanje mera za

zaštitu od nasilja u porodici, itd.

• (3) Mera polaganja računa o upravljanju imovinom deteta se izriče samo onda kada se uoče

nedostaci.

• Po pravilu, roditelji nisu dužni, za razliku od staratelja, polagati račune o upravljanju

imovinom deteta.

• Organ starateljstva će zahtevati da roditelji polože račun onda kada nastupe određene

okolnosti koje ukazuju na nedostatke.

• On može tražiti da roditelji podnose redovne izveštaje svake godine ili uvek kada on to od

njih zatraži.

• I u vezi sa vršenjem ovog nadzora, organ starateljstva je ovlašćen da pokreće sudske postupke

u skladu sa zakonom.

93.POTPUNO LIŠENjE RODITELjSKOG PRAVA

• Ovo je najteža porodičnopravna sankcija koja se preduzima prema roditeljima, kojom se štite

prava i interesi deteta.

• Roditeljima se u potpunosti oduzima roditeljsko pravo, a ne samo pojedina prava i dužnosti.

• Ovom merom se najradikalnije zadire u status roditelja i njegova prava, pa je zato ona i

stavljena u nadležnost suda.

Razlozi lišenja

• Postupak se pokreće tužbom deteta, drugog roditelja, javnog tužioca i organa starateljstva.

• Da bi javni tužilac i organ starateljstva mogli uopšte da reaguju, u Zakonu je propisano pravo

i dužnost dečijih, zdravstvenih i obrazovnih ustanova ili ustanova socijalne zaštite,

pravosudnih i drugih državnih organa, udruženja i građana da ih obaveste o postojanju razloga

za lišenje.

• I u slučaju kada postupak lišenja nije pokrenuo organ starateljstva, sud je uvek dužan da ga o

pokrenutom postupku obavesti i da od njega zatraži nalaz i stručno mišljenje u vezi razloga za

lišenje i potrebe da se ova odluka donese.

• Odluku o lišenju donosi isključivo sud (opštinski) u parničnom postupku.

• Mesno je nadležan sud opšte mesne nadležnosti, a ako tužbu podnosi dete mesno će biti

nadležan sud na čijem području dete ima prebivalište, odnosno boravište.

• Odluka o lišenju roditeljskog prava se može doneti i u okviru drugih postupaka koji se vode

pred sudom i to najčešće po službenoj dužnosti.

• Takvu odluku sud može doneti u okviru postupaka za razvod braka, o očinstvu ili materinstvu,

o vršenju roditeljskih prava, za zaštitu prava deteta.

• U postupku lišenja sud je dužan da se rukovodi najboljim interesima deteta.

• Dužan je da detetu postavi privremenog zastupnika ako dete nije zastupano na odgovarajući

način od strane roditelja.

• Ako sud utvrdi da se radi o detetu koje je sposobno da formira svoje mišljenje, dužan je detetu

pružiti sva potrebna obaveštenja i omogućiti mu da svoje mišljenje neposredno izrazi.

• Sličnu obavezu ima i kolizijski staratelj ili privremeni zastupnik ako dete svoje mišljenje

u ovom postupku ne izražava neposredno, već preko njih. U ovom slučaju oni su dužni sudu

preneti mišljenje deteta.

• Postupak za lišenje roditeljskog prava spada u naročito hitne postupke. Zato su organ

starateljstva i javni tužilac, čim saznaju za postojanje razloga za lišenje, dužni pokrenuti

postupak.

• Sud je dužan da zakaže prvo ročište u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena, a

drugostepeni sud da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba.

• S obzirom da se u ovom postupku primenjuje istražno načelo, izričito je zabranjeno

donošenje presude zbog propuštanja i presude na osnovu priznanja, a stranke ne mogu

zaključiti sudsko poravnanje.

Dejstva odluke o lišenju roditeljskog prava

• Pravnosnažna sudska odluka o lišenju roditeljskog prava proizvodi pravna dejstva na

roditelje i dete.

• Pravnosnažnošću odluke o potpunom lišenju roditeljskog prava roditelj se lišava svih

prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, osim obaveze izdržavanja.

• Roditeljskog prava može biti lišen samo jedan roditelj ili oba. Roditelj može biti lišen

roditeljskog prava samo prema jednom detetu ili prema svoj deci.

• Od ovog roditelja se ne traži saglasnost za usvojenje deteta u pogledu koga je lišen

roditeljskog prava.

• Ako su oba roditelja lišena roditeljskog prava, detetu se postavlja staratelj.

• Ako je samo jedan roditelj lišen roditeljskog prava, roditeljsko pravo će vršiti drugi

roditelj. U ovom slučaju nastaje problem funkcionisanja zajednice roditelja i dece ako

roditelji imaju zajednicu života.

• Tada je ova odluka teško sprovodiva,naročito u domenu zabrane održavanja ličnih odnosa.

• Situacija je lakša ako se uz odluku o lišenju roditeljskog prava istovremeno donese i mera za

zaštitu deteta od nasilja u porodici kojom se roditelj iseljava iz zajedničkog stana, naravno

ako postoje razlozi za ovu meru.

Vraćanje roditeljskog prava

• Odluka o potpunom lišenju roditeljskog prava je privremenog karaktera.

• Kada prestanu razlozi za lišenje, roditelju se može vratiti roditeljsko pravo.

• U Zakonu je izričito navedeno da pored onih lica koja su mogla tražiti lišenje, tužbu za

vraćanje roditeljskog prava može podići i roditelj koji je bio lišen roditeljskog prava.

• Na ovaj način se obezbeđuju prava trećih, savesnih, lica.

Vraćanje roditeljskog prava

• I roditeljsko pravo koje je delimično oduzeto može, po tužbi istih subjekata kao kod potpunog

lišenja, biti vraćeno, kada prestanu razlozi za delimično lišenje.

• Po logici stvari, ako je jedan roditelj delimično lišen više prava i dužnosti iz sadržine

roditeljskog prava, odlukom o vraćanju ne moraju se vratiti sva, već samo neka.

95.PRESTANAK RODITELjSKOG PRAVA

• Prestanak roditeljskog prava – Pravo i dužnost roditelja da se brinu o ličnosti, pravima i

interesima svoje maloletne dece prestaje kada dete postane sposobno za samostalan život.

• Roditeljska prava prestaju u sledećim slučajevima:

– 1) nastupanjem punoletstva;

– 2) emancipacijom;

– 3) usvojenjem;

– 4) potpunim lišenjem roditeljskog prava;

– 5) smrću roditelja ili deteta.

• 1. Nastupanje socijalne zrelosti (punoletstvo) – Kada dete postane punoletno, prestaje

potreba da se roditelji i dalje brinu o njemu. Dete stiče potpunu poslovnu sposobnost.

• Punoletstvom, po pravilu, prestaju sva prava i obaveze roditelja iz sadržine roditeljskog

prava.

• Izuzetno, roditelji mogu imati obavezu da izdržavaju i svoju punoletnu decu koja se nalaze na

redovnom školovanju.

• Pravo punoletnog deteta na izdržavanje u slučaju školovanja traje do isteka vremena trajanja

školovanja u odgovarajućoj školi, odnosno na fakultetu.

• Izuzetno, ako postoje opravdani razlozi, može trajati do 26. godine života.

• 2. Emancipacija – Roditeljsko pravo prestaje i sticanjem potpune poslovne sposobnosti pre

punoletstva.

• U našem pravu postoje dva slučaja emancipacije.

– Prvo, roditeljsko pravo prestaje, ex lege y slučaju kada dete sa najmanje 16 godina, po

odobrenju nadležnog organa zaključi brak. Tog momenta je steklo poslovnu sposobnost.

– Drugi slučaj je kada maloletnik sa 16 godina postane roditelj. Tada se poslovna

sposobnost stiče po dozvoli suda ako sud ustanovi da je maloletni roditelj dostigao

telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti,

pravima i interesima.

• 3. Usvojenje – U ovom slučaju dete ne stiče poslovnu sposobnost.

• Roditeljska prava prirodnog roditelja, ukoliko je poznat, prestaju i u potpunosti i prelaze na

usvojitelje.

• Izuzetno, roditeljsko pravo roditelja neće prestati kada dete usvoji njegov supružnik ili

vanbračni partner.

• 4. Potpuno lišenje roditeljskog prava – Roditeljsko pravo roditelja koji je u potpunosti

lišen roditeljskog prava prestaje.

• Roditeljsko pravo će tada vršiti drugi roditelj, a ako su oba potpuno lišena roditeljskog

prava, dete se stavlja pod starateljstvo i može biti dato na usvojenje.

• 5. Smrt roditelja ili deteta – U pitanju je prestanak roditeljskog prava prirodnim putem.

Roditeljska prava su vezana za ličnost, pa smrću roditelja ili deteta ona prestaju.

96.Produženje roditeljskog prava

• Ako lica i sa navršenih 18 godina ne postaju sposobna da se staraju sama o sebi, potrebno je da

se o njima i dalje brinu roditelji, te njihova roditeljska prava treba produžiti.

• U Zakonu su tačno određeni razlozi usled kojih može doći do produženja roditeljskih prava:

– bolest ili smetnja u psiho-fizičkom razvoju, zbog kojih lice nije sposobno da se stara

o sebi i o zaštiti svojih prava, odnosno interesa, ili svojim postupcima ugrožava

sopstvena prava i interese.

• Razlozi koji se navode treba da obuhvate sve slučajeve bolesti, a ne samo duševne.

• Akcenat se stavlja na posledicu koju bolest, odnosno smetnja u psihofizičkom razvoju, može

ova mogućnost i bez izričite zakonske regulative postoji i danas.

Posledice produženja

• Ako ne odbije predlog za produženje roditeljskih prava, sud će doneti rešenje o produženju.

• Protiv ove odluke može se uložiti žalba.

• U rešenju o produženju roditeljskih prava sud će odrediti da li se lice stavlja u položaj

maloletnika mlađeg ili starijeg od 14 godina, tj. lica delimično ili potpuno lišenog

poslovne sposobnosti.

• Ako se stavlja u položaj lica delimično lišenog poslovne sposobnosti, potrebno je da se u

rešenju odrede vrste poslova koje to lice može preduzimati samostalno.

• Kad su produžena roditeljska prava, roditelji ih i dalje vrše zajednički i sporazumno kao i

prema maloletnom detetu.

• Prema tome, mogu se u odnosu na roditelje i dalje primenjivati mere potpunog ili delimičnog

lišenja roditeljskog prava, kao i u slučaju kada je dete maloletno.

• Sadržina produženih roditeljskih prava unekoliko menja svoj smisao. Budući da se radi o

osobi koja je punoletna i bolesna, odnosno ima smetnje u psiho-fizičkom razvoju, dužnost

roditelja da vaspitavaju i obrazuju dete praktično gubi na značaju.

• Rešenje o produženju roditeljskih prava, u cilju zaštite interesa trećih savesnih lica,

dostavlja se matičaru radi upisa u matične knjige i u zemljišne knjige ako to lice ima

nepokretnosti.

Prestanak produženja

• Kada prestanu razlozi produženja roditeljskog prava, sud će na predlog punoletnog lica nad

kojim je produženo roditeljsko pravo, roditelja ili organa starateljstva, doneti odluku o

njegovom prestanku.

• Postupak je isti kao i u slučaju produženja.

• S obzirom na stanje tog lica moguće je da sud donese odluku o njegovom stavljanju u položaj

osobe delimično lišene poslovne sposobnosti, ako je do tada bilo u položaju lica potpuno

lišenog poslovne sposobnosti.

97.POJAM HRANITELjSTVA I USLOVI ZASNIVANjA

• Zaštita dece bez roditeljskog staranja od strane države obezbeđuje se na dva načina: u drugoj

porodici ili u odgovarajućoj instituciji.

• Danas je opšteprihvaćeno stanovište da treba dati prednost smeštaju dece u drugu porodicu,

jer se tako detetu obezbeđuju najpribližniji uslovi onim koji postoje kada dete odrasta u

svojoj porodici.

• Hraniteljstvo, sadržinski, gotovo zamenjuje roditeljstvo i nije više besplatno.

• Ovom ustanovom se obezbeđuje zaštita dece, po pravilu bez roditeljskog staranja, ili sa

smetnjama u razvoju.

• Hraniteljstvom se, međutim, ne obezbeđuje zaštita deci čiji su roditelji lošeg materijalnog

stanja.

• Prema sadašnjem Zakonu, u slučaju hraniteljstva, dete se ne smešta neizostavno u tuđu

porodicu.

• Hranitelj može biti i pojedinac.

• Na osnovu ovoga moglo bi se reći, na prvi pogled, da ova ustanova nema više strogo porodični

karakter.

• Uslovi za zasnivanje – Hraniteljstvo se, kao pravni odnos, zasniva pod uslovima koji su

predviđeni u Zakonu.

• Formalna uslovi - Hraniteljstvo se određuje na osnovu odluke (rešenja) organa starateljstva,

na osnovu utvrđene potrebe za ovim oblikom zbrinjavanja dece, kada je to u njihovom najboljem

interesu.

• Postupak zasnivanja hraniteljstva se odvija prema odredbama Zakona o opštem upravnom

postupku.

• Materijalni uslovi

• 1) Uslovi na strani hranjenika Hraniteljstvo se može odrediti samo za maloletnika kome je

potrebno pružiti zaštitu i pomoć.

se može zaključiti da će se starati o detetu u njegovom najboljem interesu.

• Da bi hranitelj mogao sa uspehom da vrši svoju ulogu predviđeno je da mora biti pripremljen

za to po posebnom programu koji propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.

• U Zakonu su nabrojana lica koja ne mogu biti hranitelji:

• 1) lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava;

• 2) lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti;

• 3) lice obolelo od bolesti koja može štetno delovati na hranjenika;

• 4) lice osuđeno za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice, protiv

polne slobode i protiv života i zdravlja.

98.PRAVNO DEJSTVO HRANITELjSTVA

• Zasnivanjem hraniteljstva odlukom organa starateljstva, nastaju određena prava i dužnosti

hranitelja i roditelja.

• Prava i dužnosti hranitelja – određena su Zakonom.

• Zasnivanjem hraniteljstva, nastaje kvaziroditeljski odnos zbog toga što hranitelj ima neka

prava i dužnosti slična roditeljskim.

• Na prvom mestu, hranitelj ima pravo i dužnost da čuva, podiže, vaspitava i obrazuje dete. Ova

prava i dužnosti hranitelj vrši samostalno.

• Pored ovoga, hranitelj ima i još jedno značajno pravo – da zajedno i sporazumno sa roditeljem

odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta. To cy ona pitanja koja su inače

rezervisana samo za roditelje, da ih zajednički i sporazumno vrše.

• Hranitelj ne zastupa dete, niti se stara o njegovoj imovini i izdržavanju.

• Hranitelj je dužan da se posebno stara o osposobljavanju deteta za samostalni život.

• Za svoje staranje o detetu hranitelj ima pravo na naknadu u skladu sa zakonom.

• Naknada mu se isplaćuje iz sredstava koje roditelj daje za izdržavanje deteta.

• Ako dete nema žive roditelje ili su oni nepoznati, naknada se mora hranitelju obezbediti iz

drugih izvora.

• Prava i dužnosti roditelja deteta – Porodični zakon nabraja prava i dužnosti roditelja

čije je dete na hraniteljstvu.

• To cy sledeća prava i dužnosti:

– da zastupaju dete,

– da upravljaju i raspolažu imovinom deteta,

– da izdržavaju dete,

– da sa detetom održavaju lične odnose i

– da odlučuju o pitanjima koja bitno utiču na život deteta zajednički i sporazumno sa

hraniteljem.

• Ako bi u vezi vršenja ovih prava došlo došlo do sukoba između roditelja i hranitelja, o

njima odlučuje sud.

• Svoja prava roditelj neće vršiti samo ako je potpuno ili delimično lišen roditeljskog

prava, odnosno poslovne sposobnosti, ili se radi o roditeljima koji se ne staraju o detetu,

ili se staraju o detetu na neodgovarajući način.

• U ovim situacijama dete je, po pravilu, stavljeno pod starateljstvo i postavljen mu je staratelj

koji zajedno sa hraniteljem vrši prava i dužnosti iz roditeljskog prava.

99.PRESTANAK HRANITELjSTVA I PRAVNE POSLEDICE PRESTANKA

• Hraniteljstvo je institut privremenog karaktera i traje, po pravilu, dok se dete ne osposobi za

samostalni život.

• U PZS su taksativno nabrojani svi slučajevi u kojima prestaje hraniteljstvo:

– 1) kada dete navrši 18 godina života;

– 2) kada dete stekne potpunu poslovnu sposobnost pre punoletstva;

– 3) kada dete bude usvojeno;

– 4) kada umru dete ili hranitelj;

– 5) raskidom hraniteljstva.

• Hraniteljstvo po pravilu prestaje punoletstvom, odnosno sticanjem potpune poslovne

sposobnosti. Međutim, može se produžiti i posle 18 godine života kada dete nije sposobno

• Dete se sa zasnivanjem hraniteljstva saglašava ako ima 10 godina i sposobnost za rasuđivanje,

a nema pravo da traži njegov raskid.

• Ako dete može podneti tužbu za lišenje roditelja roditeljskog prava, tim pre mu treba

dozvoliti mogućnost podnošenja zahteva za raskid hraniteljstva.

Posledice prestanka hraniteljstva

• Posledice prestanka hraniteljstva usled smrti hranitelja ili raskida su različite s obzirom

na to da li je hraniteljstvo zasnovano nad detetom pod roditeljskim staranjem ili bez

roditeljskog staranja.

• Ako se radi o detetu koje je pod roditeljskim staranjem, o njemu se posle prestanka

hraniteljstva staraju roditelji.

• Ako dete nije pod roditeljskim staranjem, o daljem staranju nad detetom odlučiće organ

starateljstva.

121.POJAM I PRAVNA PRIRODA ZAKONSKOG IZDRŽAVANjA

• Izdržavanje u najopštijem smislu označava obavezu jednog lica da obezbedi sredstva za život

drugom licu kome je to potrebno.

• U pravnom smislu, izdržavanje je samo ona obaveza koja je snabdevena pravnom sankcijom,

odnosno mogućnošću intervencije države koja joj mora osigurati poštovanje. Praktično,

obaveza izdržavanja je propisana zakonom, premda nema smetnji da ona bude i rezultat

dogovora (saglasnosti volja) dužnika i poverioca. Najbolji primer za ovo je izdržavanje koje

nastaje kao posledica ugovora o doživotnom izdržavanju.

122.Pravna priroda zakonskog izdržavanja

• Obaveza izdržavanja kao obligacionopravni odios – Obaveza izdržavanja ustanovljena

zakonom je podčinjena jednom specifičnom pravnom režimu koji proističe, pre svega, iz

njenog cilja.

• Cilj izdržavanja je obezbeđenje osnovnih životnih, ali i, zavisno od okolnosti, kulturno-

obrazovnih i drugih potreba jednog lica, od strane njegovog bračnog ili vanbračnog partnera

ili srodnika.

• Između ovih lica nastaje, dakle, silom zakona, jedan dužničko-poverilački, odnosno

obligacionopravni odnos.

• Zbog cilja koji se postiže zakonodavac je formulisao imperativna pravila koja se u ovom

slučaju primenjuju, kao garant ostvarivanja postavljenog cilja. Ova pravila predstavljaju osnov

razlikovanja ovog obligacionog odnosa od bilo kog drugog odnosa građanskog prava.

• Razlikovanje od drugih obligacionih odnosa - Iz cilja izdržavanja proističu specifične

osobine koje važe samo za ovaj dužničko-poverilački odnos. To su sledeće osobine:

• Lični karakter izdržavanja – Dužnici i poverioci obaveze cy lica ujedinjena vezama

nastalim rođenjem, zajednicom života ili pravnim aktom, za čiji su nastanak odlučujuća bila

lična osećanja ljubavi i poštovanja. Smrt jedne od strana dovodi do gašenja ove obligacije.

Prava i dužnosti ne prelaze na naslednike.

• Obaveza izdržavanja je imperativnog karaktera – Država uređuje pitanje izdržavanja

imperativnim pravnim normama, nastojeći da se ova obaveza uvek izvršava. Iz ovoga

proističe nemogućnost poverioca da se odrekne ovog prava.

• Pravo na izdržavanje ne zastareva – Sve dok postoje pretpostavke za izdržavanje predviđene

zakonom, pravo na izdržavanje se može zahtevati. Ovo je izričito predviđeno u Zakonu o

obligacionim odnosima („Ne može zastariti pravo na izdržavanje određeno zakonom).

• U pogledu dospelih, a neisplaćenih rata (obroka) izdržavanja stvari stoje drugačije. Ovi

iznosi, budući da se radi o običnim obligaciono-pravnim potraživanjima, zastarevaju u roku

od tri godine, kao i sva povremena davanja.

• Za ove dospele, a neisplaćene obroke, rok zastarelosti počinje da teče prvog dana dospelosti

svakog pojedinog davanja.

• Međutim, prema ZOO, zastarelost ne teče između bračnih drugova, i roditelja i dece dok traje

roditeljsko pravo. Ukoliko je između supružnika postojalo neko potraživanje pre sklapanja

braka, momentom njegovog zaključenja zaustavlja se rok zastarelosti i počinje da teče tek po

prestanku braka. Za to vreme postoji zastoj zastarelosti.

• Do promene visine izdržavanja može doći po sporazumu poverioca i dužnika obaveze

izdržavanja.

• Do promene visine izdržavanja može doći i po odluci suda, bez obzira da li je visina

prvobitno bila određena sporazumom stranaka ili odlukom suda. Zahtev za promenu visine

izdržavanja mogu postaviti poverilac ili dužnik ove obaveze, ali i organ starateljstva ako

se radi o izdržavanju maloletnog deteta.

123.IZDRŽAVANjE IZMEĐU SUPRUŽNIKA U BRAKU

• Obaveza uzajamnog izdržavanja između supružnika je lično-imovinska posledica zaključenog

braka.

• Zajednica života supružnika podrazumeva, pored ostalog, i obavezu izdržavanja.

• Ova obaveza je izričito uređena zakonom (čl. 28 PZS), ali i bez toga, ona proističe iz prava i

dužnosti supružnika na uzajamno pomaganje.

• Obaveza uzajamnog izdržavanja supružnika u braku, kao davanje određene sume novca ili
nekih

dobara drugom supružniku, funkcioniše kao pravna obaveza tek kada dođe do prestanka

zajednice života, a brak kao pravna veza još uvek postoji.

Uslovi za izdržavanje

• Uslovi na strani poverioca prava izdržavanja – Uslovi koji se traže na strani poverioca

izdržavanja mogu biti objektivne i subjektivne prirode.

• Objektivni uslovi – (1) Nedovoljnost sredstava za izdržavanje – ovaj uslov je ispunjen i kada

poverilac ima određenu imovinu, ali ona nije dovoljna za osiguranje egzistencije.

• Ukoliko supružnik ima određenu nepokretnost, primera radi stan, ne može se od njega

očekivati da ga proda i od toga podmiruje troškove svog izdržavanja.

• Ova okolnost se ceni u svakom konkretnom slučaju od strane suda i to u momentu odlučivanja
o

tužbenom zahtevu.

• (2) Nesposobnost za rad ili nezaposlenost – alternativno

• Nesposobnost za rad može biti posledica neke bolesti, fizičke ili psihičke, ili starosti,

usled čega to lice ne može obavljati bilo koje poslove i na taj način zarađivati za život.

Nesposobnost za rad postoji i ako supružnik ne može da obavlja posao kojim se do tada bavio.

• Nesposobnost za rad može biti trajna ili privremena. Ako je nesposobnost za rad privremena,

tada se izdržavanje može dosuditi samo za određeno vreme.

• Nezaposlen je onaj supružnik koji bez svoje krivice ne može da nađe posao. Ovaj uslov se
mora

ceniti u kontekstu mogućnosti zapošljavanja kod nas. Od supružnika koji traži posao se

očekuje maksimalno angažovanje na nalaženju posla. Ovo uključuje i njegovu prekvalifikaciju

u slučaju da posao ne može da nađe u svojoj struci. Istovremeno, supružnik nije dužan da

prihvati poslove u drugom mestu koje bi od njega iziskivali dodatne troškove oko plaćanja

stana, odvojen život sa decom i slično.

• Subjektivni uslov – Prema našem pozitivnom pravu subjektivni uslov je formulisan tako da

pravo na izdržavanje nema supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje

predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.

• Kod ovog uslova najčešće su u pitanju neke subjektivne okolnosti, zbog kojih ne bi bilo

pravično dosuditi izdržavanje u korist jednog supružnika. To će biti slučaj kada izdržavanje

traži supružnik koji je učinio teško krivično delo prema bliskom srodniku svog supružnika

ili ako je namerno sebe doveo u insolventan položaj.

• O postojanju „očigledne nepravde“ sud u postupku za izdržavanje neće voditi računa po

službenoj dužnosti već na predlo stranke.

• Uslov na strani dužnika obaveze izdržavanja – Jedini uslov na strani dužnika izdržavanja

je da ima mogućnost davanja izdržavanja.

• Izdržavanje će davati „srazmerno njegovim mogućnostima“. Od supružnika se ne očekuje da

daje izdržavanje po cenu sopstvene oskudice. To znači da neće biti dužan da daje

izdržavanje supružniku koji nema sredstava za život i koji je nesposoban za rad ako nema

mogućnosti za to.

• U nekim slučajevima mogućnosti supružnika nisu takve da daje izdržavanje u potpunosti. Sud

se ni o naknadi štete koja je prouzrokovana raskidom braka (odštetna teorija).

• Ova obaveza je prema odredbama člana 151 PZS isključivo vezana za nemogućnost supružnika

da sam podmiruje svoje potrebe po razvodu.

• Uslovi za izdržavanje – Prema Porodičnom zakonu, uslovi za izdržavanje između bivših

supružnika su identični onim koji se traže za njihovo izdržavanje dok su još u braku.

• Ako se zahtev za izdržavanje postavlja u parnici za poništenje braka, subjektivni uslov se

drugačije definiše – zahtev za izdržavanje će biti odbijen zbog nesavesnosti tražioca

izdržavanja, tj. ako je u vreme sklapanja braka znao za uzrok ništavosti, odnosno rušljivosti.

• Subjektivni uslov za izdržavanje, odnosno postojanje očigledne nepravde ili nesavesnosti,

utvrđuje sud samo na predlog supružnika. Ove okolnosti ne moraju se utvrđivati samo u

postupku za razvod, odnosno poništenje, već i kasnije, kada se odlučuje o izdržavanju.

Supružnik je dužan dokazati okolnosti na koje se poziva a od čijeg utvrđenja zavisi odluka

suda.

• U pogledu pokretanja postupka i nadležnosti, važe ista pravila kao u slučaju izdržavanja

između supružnika u braku.

• Zahtev za izdržavanje se, po pravilu, iznosi u tužbi kojom se zahteva razvod ili poništenje

braka, ali može i kasnije, u toku postupka, ali najkasnije do zaključenja glavne rasprave.

Odluka o izdržavanju u ovom slučaju se unosi u izrek presude o razvodu, odnosno poništenju

braka.

• Međutim, o izdržavanju se može odlučivati i u posebnoj parnici, nakon razvoda, odnosno

poništenja braka. Ova mogućnost je samo izuzetak u odnosu na opšte pravilo.

• Prema odredbama Zakona, o izdržavanju se u naknadnoj parnici može odlučivati samo ako su

kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

• 1) postojanje opravdanih razloga zbog kojih bivši supružnik nije postavio zahtev za

izdržavanje u toku bračne parnice,

• 2) da su uslovi za izdržavanje postojali u vreme prestanka braka i još uvek postoje u

vreme zaključenja glavne rasprave parnici za izdržavanje,

• 3) da je zahtev istaknut najkasnije u roku od godinu dana od prestanka braka, odnosno od

dana pravnosnažnosti odluke.

• U nekim slučajevima je moguće da su se supružnici vansudski sporazumeli o izdržavanju.
Jedan

supružnik je davao drugom izdržavanje i bez sudske odluke, samo na osnovu faktičkog dogovora

između njih. Rok od godinu dana za podizanje tužbe za izdržavanje u ovom slučaju počinje da

teče od dana kada je učinjeno poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja.

125.TRAJANjE I PRESTANAK IZDRŽAVANjA POSLE PRESTANKA BRAKA

• Trajanje izdržavanja – Izdržavanje se po prestanku braka dosuđuje na određeno vreme. Po

izričitoj zakonskoj odredbi, ono ne može trajati duže od pet godina.

• Izuzetno, izdržavanje može biti produženo i posle isteka roka od pet godina. Izdržavanje

će biti produženo samo na zahtev supružnika (poverioca), pod uslovom da ga „naročito

opravdani razlozi sprečavaju da radi“.

• U ove naročito opravdane razloge spadali bi svakako teška bolest, starost i sl.

• Nezaposlenost, sama po sebi, nije dovoljan razlog za produženje ako je supružnik sposoban da

radi. Naročito opravdani razlozi koji sprečavaju supružnika da radi moraju postojati u

momentu kada se o zahtevu za produženje izdržavanja odlučuje.

• Postupak za produženje izdržavanja i posle isteka roka od pet godina pokreće se tužbom

poverioca izdržavanja.

• Postupak je isti kao i za određivanje izdržavanja.

• Tužba za produženje izdržavanja mora biti podneta pre isteka roka od pet godina. Ako se to

ne uradi, izdržavanje po isteku pet godina prestaje i ne može se više govoriti o produženju.

• Prema izričitoj zakonskoj odredbi, kada jednom izdržavanje prestane, ne može se ponovo

ostvariti od istog supružnika.

• Izdržavanje se može produžavati više puta. Teorijski gledano ono bi moglo da se produžava

do kraja života poverioca ili dužnika izdržavanja.

• Izdržavanje prestaje:

• Na strani dužnika, vanbračnog partnera koji treba da daje izdržavanje, zahteva se da je u

mogućnosti da daje izdržavanje.

• Pored ovih objektivnih uslova i u ovom slučaju važi i subjektivni uslov, a koji se tiče

“očigledne nepravde”. On se izričito u vezi ovog izdržavanja ne pominje u Zakonu ali se

nameće iz shodne primene odredaba o izdržavanju između supružnika.

• Pored ovih uslova koji su zajednički i za izdržavanje supružnika, za izdržavanje vanbračnih

partnera zahteva se ispunjenje još dva uslova, koji proističu iz pojma vanbračne zajednice. To

su uslovi:

• a) da je u pitanju trajnija zajednica života žene i muškarca

• b) da između njih nema bračnih smetnji.

• Ovo su istovremeno sastavni elementi zakonskog određenja pojma vanbračne zajednice. Tek
ako

oni postoje, postoji i vanbračna zajednica. Postojanje ovih uslova sud mora prethodno

utvrditi, pre upuštanja u bilo kakvu procenu ispunjenosti objektivnih i subjektivnih uslova

na strani poverioca i dužnika izdržavanja.

• Trajanje izdržavanja – Sve dok traje vanbračna zajednica vanbračni partneri su dužni da se

uzajamno izdržavaju.

• Ako se ova obaveza ne izvršava spontano, jedan od vanbračnih partnera bi mogao podneti

tužbu za izdržavanje. Ovo je izgleda samo teorijska mogućnost, budući da izostanak

spontanosti ukazuje da zajednica života više ne postoji.

• Izdržavanje posle prestanka vanbračne zajednice – Pravo i dužnost izdržavanja postoji i

posle prestanka vanbračne zajednice.

• U ovom slučaju tužba za izdržavanje se može podneti u roku od godine dana od dana prestanka

zajednice života vanbračnih partnera, odnosno od dana kada je učinjeno poslednje faktičko

davanje na ime izdržavanja.

• Izdržavanje se određuje sudskom odlukom na određeno vreme, a najduže pet godina po

prestanku vanbračne zajednice.

• Izuzetno, izdržavanje između bivših vanbračnih partnera se može produžiti i posle isteka

roka od pet godina ako naročito opravdani razlozi sprečavaju vanbračnog partnera,

poverioca izdržavanja, da radi.

• Prestanak izdržavanja ipso facto – Pravo na izdržavanje između vanbračnih partnera prestaje

u sledećim slučajevima:

• 1) smrću poverioca ili dužnika izdržavanja,

• 2) istekom vremena na koji je izdržavanje dosuđeno,

• 3) kada poverilac izdržavanja sklopi brak ili stupi u novu vanbračnu zajednicu.

• Postoje slučajevi kada izdržavanje može prestati samo odlukom suda, koji procenjuje

ispunjenost zakonskih uslova. Izdržavanje prestaje, kada otpadnu objektivni i subjektivni

uslovi za zasnivanje obaveze izdržavanja, odnosno:

• 4) kada poverilac izdržavanja stekne dovoljno sredstava za izdržavanje,

• 5) kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje

izdržavanja postane za njega očigledno nepravično.

127.IZDRŽAVANjE DECE OD STRANE RODITELjA

• Pravo i dužnost izdržavanja, kao izraz porodične solidarnosti, najsnažnije se izražava i

potvrđuje kroz obavezu roditelja da izdržavaju svoju decu. Ova obaveza se zasniva na

činjenici da dete zbog svojih godina (uzrasta) nije u stanju da se stara o sebi i svojim

potrebama. O njima se mora starati neko drugi.

• Ova obaveza se najčešće posmatra kao sastavni element roditeljskog prava, premda, u nekim

slučajevima može postojati i ako je roditeljsko pravo prestalo.

• Roditelji su prvenstveno dužni da izdržavaju svoju maloletnu decu. Ova obaveza je normirana

i kroz odredbe Konvencije o pravima deteta.

• Sadržina ove obaveze je mnogo šira u odnosu na sve druge obaveze izdržavanja.

• Izdržavanje dece od strane roditelja jeste uslov za zadovoljenje detinjih prava na razvoj i

obrazovanje.

• Obavezu izdržavanja roditelji izvršavaju zajednički i sporazumno u zajednici života sa

– nedovoljnost sredstava za izdržavanje, kao i u prethodnom slučaju i

– redovno školovanje deteta.

• Pretežni deo sudske prakse stao je na stanovištu da pravo na izdržavanje imaju sva punoletna

deca (studenti), bez obzira da li su redovni (budžetski) ili vanredni (samofinasirajući)

studenti.

• Uslov na strani dužnika izdržavanja – Roditelji su dužni da izdržavaju svoju punoletnu

decu srazmerno svojim mogućnostima.

• Prema tome, bez obzira na potrebe punoletne dece ako roditelji nemaju mogućnosti, njihova

obaveza neće postojati.

• Ako roditelji nisu živi ili nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje svoje punoletne dece na

školovanju, obaveza prelazi na krvne srodnike u pravoj ushodnoj liniji, srazmerno njihovim

mogućnostima.

• Punoletna deca koja se redovno školuju imaju pravo na izdržavanje dok ta vrsta škole po

normalnom toku stvari traje, a najkasnije do 26. godine.

128.IZDRŽAVANjE RODITELjA OD STRANE DECE

• Pored obaveze pomaganja svojih roditelja, deca su dužna i da ih izdržavaju.

• Dok je obaveza pomaganja moralne prirode, obaveza izdržavanja je pravno sankcionisana.

• Deca su dužna da izdržavaju svoje roditelje samo ako oni ispunjavaju objektivne uslove koji su

postavljeni u zakonu. To cy uslovi koji se, uglavnom, traže i u drugim slučajevima izdržavanja:

– a) nesposobnost za rad roditelja i

– b) nedovoljnost sredstava za izdržavanje.

• Roditelje su duža da izdržavaju pre svega punoletna deca. Ona će svoju obavezu izvršavati u

skladu sa svojim mogućnostima.

• I maloletna deca su dužna da izdržavaju svoje roditelje. U pitanju su deca koja stiču zaradu

ili imaju prihode od imovine.

• Roditelj neće imati pravo na izdržavanje, bez obzira što ispunjava objektivne uslove za

izdržavanje ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu

nepravdu za dete.

• Ovom, vrlo širokom formulacijom, obuhvaćene su sve situacije subjektivne ali i objektivne

prirode, kada bi bilo protivno načelu pravičnosti da roditelj prima izdržavanje od deteta.

• Prestanak izdržavanja – izdržavanje roditelja od strane deteta prestaje prirodnim putem,

kada nastupi smrt roditelja ili deteta, i pravnim putem.

• Pravnim putem prestaje kada se u sudskom postupku utvrdi da su prestali uslovi (pretpostavke)

koji se traže za nastanak ovog prava.

129.IZDRŽAVANjE IZMEĐU KRVNIH SRODNIKA

• Izdržavanje srodnika u pravoj liniji – obaveza izdržavanja postoji između krvnih srodnika

u pravoj liniji, ushodno i nishodno.

• Pored opštih uslova za konstituisanje obaveze izdržavanja, u ovom slučaju se traži i jedan

posebni – potrebno je da je došao red na davanje izdržavanja određenom srodniku.

• Taj red je određen zakonom „Krvni srodnici ostvaruju međusobno pravo na izdržavanje

redosledom kojim nasleđuju na osnovu zakona“.

• Ovo praktično znači da će dužnici ove obaveze najpre biti potomci poverioca izdržavanja,

kao naslednici prvog naslednog reda. Ako nema potomaka, izdržavanje će davati preci

poverioca (dede i babe, pradede i prababe). Ako poverilac izdržavanja ima braću i sestre,

oni će, kao naslednici drugog naslednog reda, biti pozvani da daju izdržavanje pre deda i

baba.

• Izdržavanje u pobočnoj liniji – Obaveza izdržavanja postoji i u pobočnoj liniji. Ovi

srodnici se mogu pojaviti kao dužnici samo u situaciji ako roditelji nisu živi ili nemaju

dovoljno sredstava za izdržavanje.

• Od pobočnih srodnika samo su braća i sestre obuhvaćeni obavezom uzajamnog izdržavanja.

• Dužnici ove obaveze mogu biti punoletni i maloletni brat ili sestra.

• Za punoletnog brata ili sestru traži se opšti uslov, da imaju mogućnosti da daju izdržavanje.

Za maloletnog brata ili sestru, kao dužnike ove obaveze, u zakonu se traži uslov da stiču

• Prema tome, i obaveza pastoraka je supsidijarna u odnosu na krvne srodnike očuha i maćehe.

• Očuh ili maćeha nemaju pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njihovog zahteva za

izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za pastorka.

131.ODREĐIVANjE NAČINA IZDRŽAVANjA

• Prema Porodičnom zakonu izdržavanje se, po pravilu, određuje u novcu.

• Osim u novcu, izdržavanje se može odrediti i na drugi način. Ovo je moguće samo ako se

poverilac i dužnik izdržavanja o tome sporazumeju.

• Poverilac i dužnik mogu postići sporazum da se izdržavanje daje in naturam. To će najčešće

biti slučaj ako poverilac i dužnik žive u zajednici života. Obaveza izdržavanja se tada

izvršava davanjem određenih sredstava za život (hrane, odeće, obuće). Moguće je da dužnik

ustupi poveriocu određenu nepokretnost na uživanje (kuću, zemljište, poslovni prostor). I na

kraju, moguće je sve ove načine izdržavanja kombinovati.

• Određivanje visine izdržavanja – Vodi se računa o dva osnovna kriterijuma: o mogućnostima

davaoca izdržavanja i potrebama primaoca izdržavanja.

• Potrebe poverioca – Da bi dobio izdržavanje, u većini slučajeva, poverilac mora dokazati

da nema uopšte ili nema dovoljno sredstava za izdržavanje. Stoga je određivanje njegovih

potreba jedno od osnovnih pitanja u ovoj oblasti.

• Određivanje pojma potreba ne ograničava se samo na najosnovnije potrebe jednog lica za

ishranom. Danas on obuhvata i zadovoljenje drugih potreba svakodnevnog života, za

stanovanjem, odećom, grejanjem, itd.

• Pored toga što se potrebe menjaju kroz vreme, one su različite od jedne do druge osobe.

Prilikom njihovog određivanja mora se uzeti u obzir i socijalni položaj poverioca i uslovi

života u kojima živi potencijalni dužnik ove obaveze.

• Prilikom određivanja potreba poverioca od strane suda uzeće se u obzir i eventualni

prihodi i imovina sa kojom raspolaže poverilac. U osnovi se u sudskoj praksi kod nas

prihvata stav da poverilac nije dužan da otuđi nepokretnost (stan u kojem stanuje) da bi se od

dobijene sume izdržavao.

• Pored svega ovoga, uzeće se u obzir i mogućnosti poverioca da stiče sredstava za život. On

mora u postupku pred sudom dokazati, ne samo da mu je izdržavanje potrebno, već i da nije u

mogućnosti da svoju egzistenciju osigura bilo kojom aktivnošću koja donosi prihod. Ova

sposobnost se mora posmatrati u kontekstu okolnosti u kojima se poverilac nalazi, njegovih

godina, porodične situacije, itd.

• Mogućnosti dužnika

• Elementi koji se uzimaju u obzir prilikom određivanja mogućnosti dužnika su isti oni koji se

cene i prilikom procenjivanja potreba poverioca.

• Prilikom određivanja mogućnosti uzeće se u obzir svi prihodi dužnika bez obzira na njihov

izvor, kao i stvarne mogućnosti za sticanje zarade

• Način određivanja visine izdržavanja – kada sud utvrdi potrebe poverioca i mogućnosti

dužnika mora u konkretnom slučaju odlučiti o visini izdržavanja.

• Prema PZS, visina izdržavanja se može odrediti na dva načina: u fiksnom iznosu i u

procentu od primanja dužnika. Izbor između ova dva načina zavisi isključivo od poverioca

izdržavanja.

• Poverilac se u svom zahtevu opredeljuje za jedan od ova dva načina. U situaciji kada dužnik

nema stalno novčano mesečno primanje, ali ostvaruje dohodak, sasvim je normalno da se

poverilac tada opredeli za fiksni iznos izdržavanja.

• Ako se poverilac opredeli za fiksni mesečni iznos, zakonom nije određen maksimum i

minimum izdržavanja. Dati su samo neki parametri – “vodiće se računa o minimalnoj sumi

izdržavanja“, kao sumi koju kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom

smeštaju, periodično utvrđuje ministarstvo.

• Najviši fiksni iznos izdržavanja nije određen. U osnovi on je ograničen mogućnostima

dužnika i potrebama poverioca.

• Jedino u slučaju kada je dete poverilac, a roditelj dužnik izdržavanja, visina izdržavanja

treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda detetu kakav uživa roditelj.

odstupanje od načela dispozicije je posledica imperativne prirode prava koja se u ovim

postupcima štite, kao i nastojanja zakonodavca da obezbedi zaštitu prava i interesa onih

lica koja uživaju posebnu zaštitu.

• Primera radi, kada u postupku treba zaštititi interese maloletne dece, sud može pokrenuti

po službenoj dužnosti, postupak donošenja privremenih mera za izdržavanje u toku drugih

parničnih postupaka (bračnog, paternitetskog, itd).

• Istovremeno, sud nije vezan i ograničen zahtevom stranke. On ima ovlašćenje da detetu,

poveriocu izdržavanja, dosudi i veći iznos izdržavanja (extra petitum), nego što je traženo u

tužbenom zahtevu.

• Dostavljanje presude – kada nadležni sud donese presudu, dužan je daje odmah dostavi organu

starateljstva na čijoj teritoriji poverilac izdržavanja ima prebivalište.

• O svim izdržavanim licima organ starateljstva je dužan da vodi evidenciju i dokumentaciju.

133.ZAŠTITA PRAVA IZDRŽAVANjA

• Zaštita u izvršnom postupku – U nekim slučajevima, neće biti dovoljno to što je doneta

pravnosnažna sudska odluka o izdržavanju. Kada nema dobrovoljnog izvršenja obaveze od

strane dužnika, javiće se potreba za prinudnim izvršenjem.

• Zato je vrlo važno kakav je odnos ovog potraživanja prema ostalim potraživanjima koja imaju

drugi poverioci prema tom dužniku.

• U ZIP je izričito predviđeno da prvenstvo namirenja iz iznosa dobijenih prodajom

nepokretnosti imaju potraživanja po osnovu zakonskog izdržavanja.

• To znači da izdržavanje ima prednost u odnosu na ostala potraživanja, bez obzira na vreme

njihovog dospeća, kako ona koja su obezbeđena založnim pravom, tako i ona zbog kojih je

određeno izvršenje.

• U ovom slučaju, prema tome, ne primenjuje se princip vremenskog prioriteta. Zakonsko

izdržavanje se ostvaruje prema principu realnog prioriteta, prema vrsti potraživanja.

• Krivičnopravna zaštita – mere građanskopravne i porodičnopravne zaštite zakonskog

izdržavanja nisu dovoljne, pa je zakonodavac predvideo i krivičnopravnu zaštitu.

• Propisivanjem krivične sankcije za neizvršavanje obaveze izdržavanja nastoji se efikasnije

zaštititi pravo poverioca izdržavanja.

• U sadašnjem Krivičnom zakoniku, postoji krivično neplaćanja izdržavanja, koje čini onaj ko

ne daje izdržavanje.

• Pretpostavke odgovornosti u ovom slučaju su:

• a) postojanje zakonom predviđene obaveze izdržavanja i

• b) postojanje izvršne sudske isprave ili izvršnog poravnanja pred sudom ili drugim

nadležnim organom.

• Učinilac ovog krivičnog dela je onaj ko ne daje izdržavanje. čime je obezbeđena efikasna

zaštita poverioca izdržavanja. Krivično delo će postojati u situaciji kada dužnik obaveze

izdržavanja ne postupa u skladu sa svojom obavezom, već odbija davanje izdržavanja ili

preduzima određene radnje u pravcu osujećenja namirenja poverioca.

103.POJAM STARATELjSTVA

• U svakom društvu postoje lica koje ne mogu da se same staraju o sebi, svojim pravima i

interesima. Nekada je najvažniju ulogu u pogledu staranja o njima imala porodica.

Tradicionalna, velika porodica, pored ostalog, vršila je i ovu zaštitnu funkciju. Kada se

porodica smanjila, nije više bila u stanju da obavlja ovu funkciju.

• Zajedno sa svim drugim mnogobrojnim funkcijama država na sebe preuzima i ovu koja se tiče

organizovanja staranja o licima koja ne mogu da se o sebi staraju.

• Ovo staranje se najpre odnosilo na decu o kojoj se nisu starali njihovi roditelji a potom i na

odrasle, punoletne osobe, koje nisu u stanju, najčešće usled bolesti, da se staraju o sebi,

ličnim pravima i interesima.

• U Porodičnom zakonu se ne daje definicija starateljstva.

• Prema Popoviću „starateljstvo je obezbeđivanje, aktivnošću zajednice, preko određenog

organa (organa starateljstva) da staranje koje vrši određeno fizičko lice (staralac) o licu

koje nije u stanju ili nije u mogućnosti da se o sebi, svojim pravima i drugim svojim

braka, 2) učešće u postupcima oko vršenja roditeljskog prava, 3) zasnivanje usvojenja, itd.

• Kada se radi o starateljskim poslovima i starateljskim merama koje organ starateljstva

preduzima u vršenju starateljstva, treba istaći da oni nisu izričito pomenuti u zakonu, već

proizlaze iz teksta. Te poslove i mere bismo mogli grupisati u tri kategorije:

• a) neposredno vršenje poslova staratelja;

• b) rukovođenje poslovima starateljstva;

• v) nadzor i pomoć u ostvarivanju poslova starateljstva.

• Neposredno starateljstvo – Pravilo je da organ starateljstva postavlja staratelja koji se stara

o zaštiti prava i interesa štićenika. Međutim, on ima diskreciono pravo, „ako je to u

interesu štićenika,“ da licu pod starateljstvom ne postavi staratelja već da dužnost

staratelja vrši neposredno.

• Ovakvo neposredno starateljstvo se u praksi ponekad pojavljuje kao neophodno i kao jedini

izlaz iz situacije.

• Starateljska dužnost je potpuno dobrovoljna pa u situaciji kada niko neće da se nje prihvati, a

organ starateljstva mora uvek da vrši svoju starateljsku dužnost, ne preostaje druga mogućnost

već da sam sebe postavi za staratelja.

• Pored ovoga, neposredno starateljstvo se u nekim slučajevima javlja kao poželjno – kada je za

uspešnu zaštitu prava štićenika potrebno posebno stručno znanje staratelja

• U rešenju kojim se odlučuje o neposrednom starateljstvu određuje se stručnjak organa

starateljstva koji će u njegovo ime obavljati poslove staratelja.

• U pitanju je, dakle, lice sa potrebnim znanjima (stručnjak) koji će na najbolji način umeti da

zaštiti interese štićenika.

• U ovom slučaju za staratelja ne bi trebalo odrediti lice koje je nosilac starateljskih

upravnih ovlašćenja (funkcioner).

• Naime, u slučajevima kada se za preduzimanje određenih starateljskih poslova traži

odobrenje organa starateljstva, faktički bi taj stručnjak organa starateljstva, kao nosilac

upravnih ovlašćenja, sam sebi, davao to odobrenje.

• U ovom slučaju bi organ starateljstva kao staratelj imao čak veća ovlašćenja od roditelja u

stvarima brige i staranja o maloletnom licu pod roditeljskim staranjem.

• Rukovođenje poslovima starateljstva – U vršenju poslova rukovođenja organ starateljstva je

ovlašćen da:

• donese zaključak o obezbeđenju smeštaja štićenika pre njegovog stavljanja pod

starateljstvo;

• donese odluku o stavljanju pod starateljstvo i postavljanju staratelja;

• daje saglasnost staratelju za preduzimanje važnijih mera u pogledu ličnosti

štićenika i pravnih poslova u vezi upravljanja i raspolaganja imovinom

štićenika;

• razrešava staratelja od dužnosti u slučaju nepravilnog rada;

• rešava po pritužbama na rad staratelja;

• donosi odluku o naknadi troškova i nagradi staratelju;

• vodi evidenciju o licima pod starateljstvom (štićenicima);

• donosi rešenje o prestanku starateljstva.

• Poslovi nadzora – Organ starateljstva je ovlašćen da vrši stalni nadzor nad starateljem.

• Da bi se ovaj nadzor mogao sprovoditi staratelj je dužan da organu starateljstva podnosi

izveštaj i polaže račune o svom radu. Oni mogu biti redovni, ali i vanredni, uvek kada

postoji sumnja u rad staratelja.

• U vezi sa podnetim izveštajem, organ starateljstva može preduzeti odgovarajuće mere prema

staratelju.

• To može dovesti i do razrešenja staratelja od dužnosti.

• Na osnovu podnetih izveštaja i računa, organ starateljstva može odlučiti i o visini nagrade

staratelju.

• U ostvarivanju nadzora organ starateljstva je ovlašćen i da razmatra pritužbe na rad

staratelja, koje može podneti i štićenik ako je sposoban za rasuđivanje, kao i svako lice koje

tome odluku (rešenje).

• Ovo rešenje dužan je doneti odmah, a najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je obavešten o

potrebi da se jedno maloletno dete stavi pod starateljstvo, odnosno od dana prijema sudske

odluke o lišenju poslovne sposobnosti punoletnog lica.

• Prema Porodičnom zakonu, odluka o stavljanju pod starateljstvo sadrži obavezno i plan

staranja. U njemu se unapred predviđaju aktivnosti koje se moraju preduzeti u vezi staranja o

ličnosti i imovini štićenika. Ovaj plan zavisi od konkretnih okolnosti kod svakog

štićenika, njegovog uzrasta, zdravstvenog stanja, porodičnog stanja, imovine, itd.

• Rešenje o stavljanju jednog lica pod starateljstvo sadrži i odluku o smeštaju štićenika.

Organ starateljstva je dužan ovu odluku doneti bez obzira što je prethodno, po hitnom

postupku, zaključkom odlučio o ovom istom pitanju.

• Štićenik će se prvenstveno smestiti kod srodnika, ako zato ima uslova. Pored ovoga,

štićenik može biti smešten kod hranitelja ili u odgovarajuću ustanovu za smeštaj dece ili

odraslih lica.

• Rešenjem o stavljanju jednog lica pod starateljstvo organ starateljstva postavlja staratelja i

određuje njegova prava i dužnosti.

• Ako štićenik ima imovine, obaveza organa starateljstva je da je popiše i proceni njenu

vrednost. Popis i procenu će izvršiti stalna komisija organa starateljstva.

• Rešenje o stavljanju lica pod starateljstvo dostavlja se bez odlaganja nadležnom matičaru

koji vodi matičnu knjigu rođenih za štićenika. Ako štićenik poseduje nepokretnu imovinu

rešenje se dostavlja i nadležnom organu radi zabeležbe ove činjenice u javni registar

nepokretnosti.

• Prema Porodičnom zakonu, staratelj se uvodi u dužnost kada mu se uruči rešenje o stavljanju

određenog lica pod starateljstvo i njegovom imenovanju. Od tog momenta, smatra se da je

upoznat sa pravima i dužnostima u pogledu staranja o ličnosti i o imovini štićenika.

POJAM STARATELjA

• Većinu starateljskih poslova obavlja organ starateljstva posredno, preko staratelja. Staratelj

je, po pravilu, fizičko lice koje se neposredno stara o zaštiti ličnih i imovinskih prava

lica pod starateljstvom (štićenika).

• Staratelj može biti pravno lice jedino kada tu dužnost neposredno vrši organ starateljstva.

• U rešenju kojim se određuje neposredno starateljstvo organ starateljstva mora obavezno

odrediti svoga stručnjaka (fizičko lice), koji će u ime njega vršiti poslove staratelja i biti

njemu odgovoran.

• Vršeći svoju funkciju staratelj preduzima određene pravne poslove i radnje za drugoga.

Njihovi učinci se pripisuju štićeniku.

• Sve poslove i radnje staratelj obavlja pod nadzorom organa starateljstva, što je osnovna

razlika između ovog staranja i onog koje vrši roditelj.

• Organ starateljstva je pozvan da procenjuje rad i angažovanje staratelja, da odobrava njegove

poslove kada se odobrenje traži po zakonu i da preduzima odgovarajuće mere kad staratelj ne

vrši svoju funkciju kako treba.

• Ipak, većinu poslova staratelj svakodnevno obavlja samostalno. Jedino tako staranje može

biti efikasno. Njegova samostalnost u radu ciljno je omeđena ostvarivanjem najboljeg interesa

štićenika.

• Imajući sve ovo u vidu, može se reći da je staratelj poslovno sposobno fizičko lice izuzetno

i pravno, koje postavlja organ starateljstva da se samostalno i savesno stara o drugom licu koje

nije u stanju da se stara o sebi, svojim pravima i interesima, po njegovom prethodnom

dobrovoljnom pristanku i to sve pod nadzorom organa starateljstva.

104.VRSTE STARATELjA

• Podela prema broju lica pod starateljstvom – Ova podela se čini s obzirom na to da li se

staratelj stara samo o jednom licu, što je najčešći slučaj, ili o više lica.

• Ako se stara o jednom licu, u pitanju je individualni, a ako se stara o više lica može biti

grupni ili kolektivni.

• (1) Individualni (inokosni) staratelj – Ovaj staratelj se postavlja pojedinačnom

privremene zaštite ličnosti, prava ili interesa tih lica.

• Najznačajnija karakteristika ovog staratelja je da se može postaviti jednom licu koje

prethodno nije stavljeno pod starateljstvo.

• Pored ovoga, obim prava i dužnosti ovog staratelja je znatno uži u odnosu na trajnog

staratelja. On se ne stara o zaštiti svih prava i interesa jednog lica, već samo u određenoj

pravnoj stvari, ili više pravnih stvari, ili u pogledu određene imovine ili u pogledu

određenih prava.

• Kada organ starateljstva postavi ovog staratelja, istovremeno u toj odluci određuje i pravni

posao ili vrstu pravnog posla koju on može preduzeti zavisno od okolnosti slučaja.

• To će najčešće biti slučaj kada se pred odgovarajućim organom vodi postupak, a stranka,

poslovno sposobna ili poslovno nesposobna, nije u mogućnosti da samostalno zastupa svoje

interese. Može biti u pitanju spor pred sudskim ili upravnim organom.

• U Porodičnom zakonu su nabrojani neki od najčešćih slučajeva kada se postavlja privremeni

staratelj. On se postavlja:

• a) licu čije je boravište nepoznato, ako nema zakonskog zastupnika ili punomoćnika;

• b) nepoznatom sopstveniku imovine;

• v) licu čiji su interesi u suprotnosti sa interesima njegovog zakonskog zastupnika, odnosno

licima koja imaju suprotne interese a istog zakonskog zastupnika (kolizijski staratelj);

• g) stranom državljaninu koji se nalazi ili ima imovinu na teritoriji Republike Srbije;

• d) licu koje zahteva da mu bude postavljen privremeni staratelj i za to navede opravdan

razlog;

• đ) drugom licu kada je to predviđeno zakonom.

105.STARATELj LICU NEPOZNATOG BORAVIŠTA

• Staratelj se može postaviti licu koje je odsutno, odnosno čije je boravište nepoznato, a

pretpostavlja se da je živo.

• Da bi se postavio ovaj staratelj potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi: 1) da nije

poznato boravište lica koje se smatra odsutnim, 2) da odsutno lice nije postavilo

punomoćnika, niti ima zakonskog zastupnika koji bi se brinuli o njegovim pravima, 3) da

postoji potreba da se zaštiti neko njegovo pravo ili preduzme pravna radnja.

• Moguće je i da se zna mesto u kome ovo lice boravi, ali se ne zna gde stanuje, tako da nije

moguće izvršiti odgovarajuće dostavljanje na njegovu adresu čime bi mu bila pružena

mogućnost da vrši svoje pravo. Potrebno je da je boravište odsutnog lica nepoznato duže

vremena.

• U rešenju kojim se postavlja staratelj, organ starateljstva će odrediti posao ili pravnu radnju

koju može preduzeti radi zaštite prava i interesa tog lica. Odsutno lice, ukoliko ima

poslovnu sposobnost, može i samo preduzeti neki pravni posao.

• Ukoliko isti pravni posao preduzme i njegov staratelj primenom pravila građanskog prava o

vremenskom prioritetu važiće onaj posao koji je ranije preduzet.

• Dužnost ovog staratelja prestaje kada se odsutno lice vrati ili postavi punomoćnika, umre

ili se sazna za boravište odsutnog lica.

Staratelj nepoznatom sopstveniku imovine

• Ukoliko se na određenoj teritoriji pronađe imovina čiji je vlasnik nepoznat, potrebno je

postaviti staratelja koji će štititi prava i interese vlasnika

• U ovom slučaju mesno nadležan je organ starateljstva na čijoj je teritoriji stvar pronađena.

Staratelj se postavlja da vodi brigu o ovim stvarima dok se vlasnik ne pojavi.

• On je ovlašćen da preduzima mere oko održavanja i upravljanja ovom imovinom.

• Ukoliko je potrebno (postoji opasnost da stvar propadne) staratelj može sa odobrenjem organa

starateljstva i stvar prodati, a novac deponovati i čuvati dok se vlasnik ne pojavi.

• Postavljanje ovog staratelja može ponekad biti predviđeno i nekim drugim propisom. Tako je

kod nas Zakonom o nasleđivanju predviđen slučaj postavljanja staratelja zaostavštine.

Interesantno je da će u ovom slučaju staratelja zaostavštine postaviti sud i o tome obavestiti

organ starateljstva. Ovaj staratelj će se postaviti u situaciji ako nije poznato ima li

naslednika, ili je njihovo prebivalište ili boravište nepoznato. Dužnost ovog staratelja je

• To će biti slučajevi kada maloletnik iznenada ostane bez roditelja (saobraćajna nesreća) ili

punoletno lice duševno oboli i sl. U pitanju su, dakle, slučajevi kada bi inače jedno lice

bilo potrebno staviti pod starateljstvo, prema propisima naše zemlje.

• U rešenju organa starateljstva kojim postavlja staratelja ovom licu biće određen i krug

poslova koje će da obavlja,

• Dužnost staratelja u ovom slučaju je privremena i prestaje kada organ strane države preuzme

staranje o svom državljaninu ili kada prestane potreba za njim.

Voljni staratelj

• Moguće je da organ starateljstva postavi privremenog staratelja jednom licu i na njegov zahtev.

U pitanju je poslovno sposobno lice koje nije u stanju da se samo stara o svojim pravima i

interesima, najčešće iz zdravstvenih razloga.

• Ova lica bi inače mogla postaviti punomoćnika za obavljanje svojih poslova ali zbog stanja

svog zdravlja nisu u stanju da uspešno vrše nadzor nad njim.

• Nad ovim starateljem nadzor će vršiti organ starateljstva.

• Organ starateljstva je ovlašćen da ceni razloge koje navede to lice u svom zahtevu za

postavljanje staratelja. Ukoliko organ starateljstva zaključi da ima mesta za postavljanje ovog

staratelja, doneće rešenje o tome.

• U njemu će odrediti njegova ovlašćenja i dužnosti, odnosno poslove koje može vršiti

samostalno, a za koje mu je potrebno odobrenje organa starateljstva ili lica čije interese

štiti.

• Položaj ovog staratelja je sličan punomoćniku, ali za razliku od punomoćnika, staratelj ima

određenu samostalnost i za svoj rad odgovara organu starateljstva.

• Dužnost voljnog staratelja može prestati kada okonča poslove za koje je postavljen ili ako to

zahteva lice na čiji je zahtev postavljen.

Privremeni staratelj u drugim slučajevima predviđenim zakonom

• U Porodičnom zakonu nisu nabrojani svi slučajevi kada postoji potreba za postavljanjem

privremenih staratelja.

• Zato je i rečeno da će se privremeni staratelj postaviti i „drugom licu kada je to predviđeno

zakonom“.

• Prema tome, postavljanje staratelja nije stvar diskrecione procene organa starateljstva.

Svaki slučaj postavljanja privremenog staratelja mora biti unapred predviđen porodičnim

ili kojim drugim zakonom.

• U literaturi se kao najčešći slučajevi postavljanja staratelja i u drugim slučajevima pominju:

staratelj začetka i staratelj zaostavštine.

108.IZBOR STARATELjA

• Uslovi za izbor staratelja – Za staratelja će biti postavljeno fizičko lice koje je poslovno

sposobno. Pored ovog, to lice mora imati određena lična svojstva i sposobnosti za obavljanje

dužnosti staratelja. Uzeće se u obzir i njegovo dotadašnje iskustvo, njegov već postojeći odnos

prema štićeniku. Ispitaće se i želje štićenika ako je u stanju da ih izrazi.

• Jedan od bitnih preduslova za uspešno obavljanje dužnosti staratelja jeste i dobrovoljnost u

njenom prihvatanju. Svaka prisila ne bi dovela do uspešnog ostvarivanja svrhe starateljstva.

• Sadašnji Zakon Srbije sadrži samo odredbu, prema kojoj, ako je to u interesu štićenika, za

staratelja se prvenstveno postavlja njegov supružnik, srodnik ili hranitelj. Ovim se

srodnicima ne daje pravo da budu staratelji pre drugih.

• Organu starateljstva je, faktički i pravno, ostavljena sloboda da, uzimajući u obzir i sve druge

okolnosti, nađe najpogodnije rešenje za štićenika.

• Staratelj ne može biti:

• lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti;

• lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava;

• lice čiji su interesi u suprotnosti sa interesima štićenika;

• lice od koga se, s obzirom na njegove lične odnose sa štićenikom i njegovim

roditeljima ili drugim srodnicima, ne može očekivati da će pravilno obavljati

poslove staratelja.

• Ovaj, drugi, stav proističe i iz opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima „Ko drugome

prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je, ukoliko ne dokaže daje šteta nastala bez njegove

krivice.“

• Prema PZS, staratelj će odgovarati za štetu koju prouzrokuje štićeniku tokom obavljanja

poslova starateljstva, osim ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

• Krivica staratelja postoji kada je štetu prouzrokovao namerno ili grubom nepažnjom.

• Kada stalna komisija organa starateljstva utvrdi iznos štete pozvaće staratelja daje u

određenom roku naknadi. Istovremeno će staviti zahtev nadležnom sudu za obezbeđenje prava

i potraživanja štićenika na imovini staratelja, U pitanju je zaštita njegovih imovinsko

pravnih interesa pa će se i koristiti sredstva stvarnog i ličnog obezbeđenja.

• Ako staratelj štićeniku ne nadoknadi štetu u predviđenom roku, štićeniku će biti

postavljen privremeni staratelj.

• Njegov zadatak je da u sudskom postupku tužbom ostvaruje naknadu štete.

• Naknada štete u sudskom postupku se može tražiti od staratelja ili organa starateljstva. Oni

su solidarni dužnici u ovom slučaju.

• Ovom vrlo značajnom odredbom izvesnost za naplatu štete koju pretrpi štićenik je znatno

povećana. Ako štetu po ovom osnovu naknadi organ starateljstva, on ima pravo regresa prema

staratelju.

• Organ starateljstva ima pravo na regres i prema svom stručnjaku koji je prouzrokovao štetu u

slučaju neposrednog starateljstva.

• (2) Odgovornost staratelja za štetu štićenika – Staratelj će biti odgovoran i za štetu koju

prouzrokuje štićenik trećem licu. U pitanju je tzv. odgovornost za drugoga, budući da su

štićenici, po pravilu deliktno neodgovorni.

• Osnov ove odgovornosti leži u propuštanju dužnog nadzora od strane staratelja. Krivica

staratelja se i u ovom slučaju pretpostavlja. On se može osloboditi odgovornosti ako dokaže

da je nadzor vršio na način na koji je bio obavezan ili da bi šteta nastala i pri brižljivom

vršenju nadzora.

• Na ovaj način su zaštićeni interesi oštećenog lica koje bi u protivnom moralo dokazivati

da staratelj nije vršio svoju dužnost nadzora i daje kao posledica toga došlo do štete.

• Krivičnopravna odgovornost staratelja – Pored građanskopravne, u našem pravu je

predviđena i krivičnopravna odgovornost staratelja u određenim slučajevima.

• To ce odnosi, pre svega, na staratelja koji zloupotrebljava svoja ovlašćenja prilikom vršenja

starateljske dužnosti.

• Ovim se štiti, pre svega, ličnost štićenika. Sankcionisana je obljuba i protivprirodni blud

zloupotrebom položaja, zapuštanje i zlostavljanje maloletnika.

• Staratelj će krivično odgovarati i za utaju štićenikovih stvari koja se javlja u vidu krađe,

oštećenja ili uništenja.

• Ovakvom vrstom odgovornosti još više se štite interesi štićenika i naglašava potreba što

savesnijeg vršenja dužnosti staratelja.

110.PRAVA I DUŽNOSTI STARATELjA

• Pravo na naknadu troškova – Staratelj ima pravo na naknadu „opravdanih“ troškova

učinjenih u obavljanju dužnosti staratelja.

• U pitanju su troškovi učinjeni u vezi sa staranjem o ličnosti, imovini ili povodom zastupanja

štićenika, a koji se u datim okolnostima na drugi način nisu mogli podmiriti. Ove troškove

nikako ne može konačno snositi staratelj.

• Naknada troškova se, pre svega, vrši iz štićenikovih prihoda, osim ako se time ne ugrožava

štićenikovo izdržavanje.

• Ako štićenik nema prihoda, troškovi se nadoknađuju iz štićenikove imovine, a ako je nema,

onda iz sredstava koja štićenik dobije po osnovu socijalne zaštite.

• Ako ne uspe da naplati svoja potraživanja na ovaj način, staratelj može da se obrati sudu.

• Pravo na nagradu – Prema Porodičnom zakonu staratelj ima pravo na nagradu.

• Dobrovoljnim prihvatanjem ove dužnosti jedno lice se izlaže naporima i odricanjima pa mu

se s toga, bez obzira na potrebu građanske solidarnosti, obezbeđuje nagrada.

• Određivanjem nagrade staratelju žele se istovremeno stimulisati građani, ne samo da

postojeće stanje u pogledu ličnosti i imovine štićenika, o čemu će se obavestiti novi

staratelj.

• Razrešenje staratelja kao razlog prestanka dužnosti –Organ starateljstva će razrešiti

staratelja ako utvrdi da za to postoje zakonski razlozi. Staratelj se može razrešiti na: (a)

njegov zahtev, (b) po službenoj dužnosti.

• Razrešenje na zahtev staratelja – Organ starateljstva će razrešiti staratelja dužnosti kada

to ovaj od njega zahteva, ne ispitujući razloge za to.

• Ovakvo rešenje u skladu je sa dobrovoljnošću dužnosti staratelja.

• Rok za donošenje rešenja od strane organa starateljstva iznosi dva meseca od dana kada je

staratelj zahtevao razrešenje.

• Razrešenje po službenoj dužnosti – Staratelj će biti razrešen od strane organa

starateljstva po službenoj dužnosti u nekoliko slučajeva.

• U nekim od ovih slučajeva (1) odluka o razrešenju od strane organa starateljstva se donosi bez

utvrđiva razloga za razrešenje, (2) dok se u drugim slučajevima donosi tek pošto se razlozi za

razrešenje utvrde u postupku.

• (1) Organ starateljstva će razrešiti staratelja kada se utvrdi da je on iz bilo kog razloga

prestao da obavlja dužnost ili da zloupotrebljava prava odnosno grubo zanemaruje dužnosti

staratelja.

• Staratelj će, u drugom slučaju, biti razrešen ako nastanu razlozi zbog koga jedno lice ne može

biti postavljeno za staratelja (lišenje staratelja poslovne sposobnosti ili roditeljskog

prava).

• Pored toga, za neke okolnosti se može tek naknadno saznati – saznanje o netrpeljivosti

staratelja sa srodnicima štićenika.

• U oba ova slučaja organ starateljstva je dužan rešenje o razrešenju doneti bez odlaganja, a

najdocnije u roku od jednog meseca od dana pokretanja postupka.

• (2) Postoje još dva slučaja kada se staratelj može razrešiti po službenoj dužnosti. Za razliku

od prethodnih slučajeva, u ovim se odluka o razrešenju donosi tek posle sprovedenog postupka

pred organom starateljstva koji je utvrđivao razloge za razrešenje. To cy slučajevi kada organ

starateljstva utvrdi da staratelj obavlja dužnost nesavesno ili kada bi za štićenika bilo

korisnije da mu za staratelja postavi drugo lice.

• Nesavesno vršenje starateljske dužnosti je razlog za razrešenje staratelja. U pitanju su blaže

povrede dužnosti staratelja.

• Pored ovoga, posebno se izdvaja slučaj razrešenja kada organ starateljstva nađe da bi za

štićenika bilo korisnije da mu se neko drugo lice postavi za staratelja.

• Jednostavno, organ starateljstva je našao ličnost koja je pogodnija za staratelja od one koja je

do tada vršila tu dužnost,

• U ova dva slučaja rešenje o razrešenju se donosi u roku od 30 dana od dana kada je organ

starateljstva utvrdio da staratelj obavlja dužnost nesavesno, odnosno da bi za štićenika

bilo korisnije da mu se za staratelja postavi drugo lice. Rok od 30 dana u ovom slučaju počinje

da teče od trenutka kada je okončan postupak u kome je utvrđen nastanak ovih okolnosti.

• Žalba na rešenje o razrešenju – Protiv rešenja o razrešenju staratelja može se izjaviti

žalba u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

• Pravo na žalbu imaju staratelj, odnosno lice koje ima pravni interes. Žalba se izjavljuje

drugostepenom organu starateljstva, odnosno ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu.

• Posledice razrešenja staratelja – Po razrešenju, staratelj je dužan da podnese završni

izveštaj i račun o staranju o imovini štićenika.

• Do postavljanja novog staratelja, organ starateljstva je dužan da preduzme sve mere za zaštitu

interesa štićenika.

• Primopredaja između ranijeg i novog staratelja obavlja se po pravilima koja se primenjuju u

slučaju stavljanja lica pod starateljstvo.

• Prestanak dužnosti staratelja prestankom starateljstva – dužnost staratelja prestaje i u

slučaju prestanka starateljstva.

• Starateljstvo prestaje prestankom potrebe za njim.

• Čuvanje i podizanje – Staratelji, slično roditeljima, imaju prvenstveno dužnost da se

staraju o čuvanju i podizanju štićenika. Sadržina ovih dužnosti je, međutim, u ovom slučaju

drugačija.

• Staratelj nije dužan da živi sa štićenikom, tj. da ga smesti kod sebe. Staratelj je dužan

maloletniku obezbediti odgovarajući smeštaj.

• Maloletni štićenik se može poveriti najbližem srodniku ako je to moguće

• Ovakvu odluku staratelj ne može doneti bez odobrenja organa starateljstva koji proverava da

li je ovakav smeštaj u skladu sa interesima štićenika.

• U odsustvu ovih lica štićenik će biti smešten u neku drugu porodicu (hraniteljstvo) ili

ustanovu koja se bavi čuvanjem i vaspitanjem. I ova odluka se donosi samo uz saglasnost organa

starateljstva.

• Staratelj može štićenika smestiti i kod sebe, što bi u većini slučajeva bilo najpogodnije za

dete, jer bi stalno bilo u kontaktu i pod neposrednom kontrolom staratelja.

• U praksi, maloletnik se najčešće nalazi na smeštaju kod staratelja ako je to njegov bliski

srodnik.

• Čuvanje maloletnika podrazumeva i staranje o njegovom životu kao najvećoj vrednosti. U

pitanju je podmirenje njegovih fizioloških, zdravstvenih, higijenskih i drugih potreba.

• Podizanje maloletnog štićenika podrazumeva podmirivanje njegovih svakodnevnih potreba za

ishranom, odećom, obućom, obezbeđenje zdravstvene zaštite. Kada je dete smešteno kod drugog

lica ili u ustanovu, dužnost staratelja je da se stara o obezbeđenju ovih potreba deteta i da

kontroliše lica koja se neposredno o detetu staraju.

• Staranje o vaspitanju i obrazovanju štićenika – Staratelj je dužan da obezbedi maloletniku

najbolje mogućnosti za vaspitanje i obrazovanje. Mora nastojati da od njega stvori socijalnu

ličnost koja će po punoletstvu moći aktivno i samostalno da se uključi u život.

• Staratelj ovo postiže, pre svega, u saradnji sa porodicom ili ustanovom gde je štićenik

smešten.

• Staratelj je dužan da štićeniku omogući obavezno osmogodišnje školovanje. Kao i roditelj,

dužan je da detetu obezbedi obrazovanje koje je u skladu sa verskim i etičkim uverenjima

roditelja deteta.

• U slučaju kada dođe do poremećaja u ponašanju maloletnika, tada se ono samo na osnovu
odluke

suda može uputiti u neku organizaciju za vaspitanje, ili se prema njemu izriče neka druga

vaspitna mera.

• Dok traje ovaj smeštaj, staratelj i dalje zastupa štićenika i vodi opštu brigu o njegovom

vaspitanju i obrazovanju.

114.STARANjE O IMOVINI I IZDRŽAVANjU MALOLETNOG ŠTIĆENIKA

• Pribavljanje sredstava za izdržavanje – Staratelj nije dužan da izdržava štićenika.

Međutim, dužan je štićeniku pribaviti izdržavanje u svakom momentu kako njegova

egzistencija ne bi bila dovedena u pitanje. U ovom cilju na raspolaganju mu je više mogućih

izvora:

– (1) moraju se koristiti sredstva koja štićenik ostvaruje u vidu zarade ili prihoda od

njegove imovine.

– (2) sredstava koje je dužan da daje roditelj ili drugi srodnik na ime zakonske obaveze

izdržavanja.

– (3) Iz sredstava koja se ostvare iz osnovne imovine.

– (4) Sredstva dobijena po osnovu socijalne zaštite i drugih oblika društvene zaštite

i pomoći.

– (5) iz drugih izvora – pokloni, stipendije, nagrade itd.

• Upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika – Ovu dužnost obavlja staratelj sa

prvenstvenim ciljem da se imovina sačuva neokrnjena, a po mogućstvu i uveća.

• Dužnost staratelja, na prvom mestu, je da imovinom štićenika upravlja sa pažnjom koja se

zahteva za običnog čoveka u sredini u kojoj živi.

• Da bi se imovina obezbedila od nesavesnog poslovanja staratelja predviđena je i jedna

preventivna mera – po preuzimanju dužnosti od strane staratelja imovina se mora popisati i

pogledu ličnosti i imovine maloletnog štićenika staratelju je potrebno prethodna

saglasnost organa starateljstva.

• (1) U pogledu ličnosti štićenika staratelj može samo uz prethodnu saglasnost organa

starateljstva:

• da odluči o školovanju štićenika.

• da odluči o preduzimanju medicinskih zahvata nad štićenikom.

• (2) U pogledu imovine štićenika staratelj može samo uz prethodnu saglasnost organa

starateljstva zaključivati poslove koji prelaze krug redovnog.

• raspolaganje, odnosno otuđenje ili opterećenje nepokretnosti štićenika;

• raspolaganje pokretnom imovinom velike vrednosti;

• Navedeni poslovi su nabrojani u Zakonu i u vezi raspolaganja imovinom deteta od strane

roditelja.

• Isto pravilo važi i za staratelja, pošto on zastupa štićenika jednako kao roditelj dete.

• Poslovi koje staratelj ne može preduzimati – U izvesnim poslovima staratelj ne može

zastupati maloletnog štićenika. Ove poslove preduzima lično štićenik ili mu organ

starateljstva postavlja posebnog staratelja.

• (1) Pre svega, staratelj ne može zastupati štićenika u poslovima koji su strogo vezani za

njegovu ličnost. Tako, on ne može u ime maloletnika koji je navršio 16 godina zaključiti brak,

ne može priznati očinstvo i materinstvo, sačiniti testament.

• (2) staratelj ne može u ime štićenika, čak i sa odobrenjem organa starateljstva, vršiti i

ostvarivati prava iz radnog odnosa.

116.PRESTANAK STARATELjSTVA NAD MALOLETNIKOM

• Starateljstvo nad maloletnicima prestaje kad prestane potreba za njim. U Zakonu su najpre

navedeni slučajevi kada starateljstvo prestaje po sili zakona. To cy sledeći slučajevi:

– kada maloletni štićenik navrši 18 godina života;

– kada maloletni štićenik stekne potpunu poslovnu sposobnost pre punoletstva;

– kada maloletni štićenik bude usvojen;

– kada bude doneta pravnosnažna sudska odluka o vraćanju roditeljskog prava, odnosno

o sticanju ili vraćanju poslovne sposobnosti roditelju maloletnog štićenika;

– kada štićenik umre.

• U Zakonu je naveden još jedan slučaj kada starateljstvo ne prestaje po sili zakona.

• U pitanju je situacija kada roditelj koji se nije starao o detetu ili se starao o detetu na

neodgovarajući način, počne da se stara o detetu na odgovarajući način.

• U ovom slučaju, za razliku od prethodnih, donošenje odluke o prestanku starateljstva može

uslediti tek posle procene ispunjenosti traženih uslova.

• Postupak za prestanak starateljstva u ovom slučaju može pokrenuti roditelj deteta, štićenik

ili organ starateljstva po službenoj dužnosti.

• Posledice prestanka – Bez obzira na uzrok prestanka starateljstva, staratelj je dužan u

određenom roku podneti završni izveštaj o radu organu starateljstva.

• On se podnosi u roku od 15 dana od dana kada to zatraži organ starateljstva.

• Izveštaj se odnosi prvenstveno na staranje o ličnosti štićenika.

• Pored ovog, staratelj mora položiti i račune o staranju nad štićenikovom imovinom,

štićenikovim prihodima, rashodima i konačno o stanju njegove imovine.

• Svu imovinu štićenika staratelj je dužan da preda štićeniku (ako je postao poslovno

sposoban) ili roditeljima, odnosno usvojiteljima.

117.LIŠENjE POSLOVNE SPOSOBNOSTI

• Prema našem pravu poslovne sposobnosti mogu biti lišena samo punoletna lica, a ne i

maloletnici koji su delimično poslovno sposobni.

• Punoletno lice može biti potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti. Razlozi za

lišenje su taksativno nabrojani u zakonu. Ovakav način određivanja doprinosi pravnoj

sigurnosti.

• Naše predviđa neke uzroke za lišenje, ali je težište stavljeno na posledicu - „punoletno

lice koje zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nije sposobno za normalno

rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa

• Organ starateljstva je dužan doneti odluku o stavljanju tog punoletnog lica pod starateljstvo.

• Istom odlukom organ starateljstva će tom licu (punoletnom štićeniku) postaviti staratelja.

• U ovom slučaju se primenjuju jedinstvena pravila koja važe i u slučaju kada se maloletno lice

stavlja pod starateljstvo.

118.PRAVA I DUŽNOSTI STARATELjA LICA LIŠENOG POSLOVNE SPOSOBNOSTI

• Slično staratelju nad maloletnikom, i ovaj staratelj ima osnovne dužnosti da se stara o: a)

ličnosti, b) imovini i v) o zastupanju lica pod starateljstvom.

• Staranje o ličnosti – Na prvom mestu, odlukom kojom se punoletno lice stavlja pod

starateljstvo odlučuje se i o njegovom smeštaju.

• Ovo lice će biti najpre smešteno u srodničku porodicu ili u ustanovu koja se bavi lečenjem i

smeštajem takvih lica.

• Kada se radi o maloletniku težište staranja o ličnosti je na čuvanju, podizanju, vaspitanju i

obrazovanju, ovde je staratelj prevashodno dužan da se stara da se otklone razlozi zbog kojih je

punoletni štićenik lišen poslovne sposobnosti, a krajnji cilj je da se što pre osposobi za

samostalni život.

• To na prvom mestu znači da se staratelj mora pobrinuti za lečenje punoletnog štićenika ako

se radi o bolesnoj osobi.

• Ako se radi o osobi sa psihofizičkim smetnjama staratelj treba da se pobrine za njegov

smeštaj, eventualno zaposlenje, ostvarivanje njegovih prava na odgovarajuću društvenu pomoć

koja je predviđena za ovakva lica, itd.

• Staranje o imovini – Staratelj upravlja imovinom punoletnog štićenika.

• Za njegovo izdržavanje važe ista pravila kao i za izdržavanje maloletnog štićenika

• Zastupanje štićenika – Staratelj je zakonski zastupnik punoletnog štićenika. Obim

ovlašćenja staratelja je različit s obzirom na to da li je štićenik potpuno ili delimično

lišen poslovne sposobnosti.

• Ako je jedno lice potpuno lišeno poslovne sposobnosti, onda je izjednačeno sa pravnim

položajem mlađeg maloletnika. Sve poslove i pravne radnje u njegovo ime i za njegov račun

preduzima staratelj. Pravni posao koji preduzme punoletni štićenik je ništav. Na ovaj način

se štićenik štiti od vlastite neuspešne aktivnosti.

• U slučaju delimičnog lišenja poslovne sposobnosti, punoletni štićenik se izjednačava sa

starijim maloletnikom. To znači da i ovaj štićenik može preduzimati pravne poslove ali je

za njihovu punovažnost potrebna saglasnost njegovog zakonskog zastupnika, staratelja, odnosno

organa starateljstva, ako se radi o poslovima za koje je i staratelju potrebno odobrenje organa

starateljstva.

• Međutim, za razliku od delimično poslovno sposobnog maloletnika, sud može da odredi

poslove koje ovo lice može preduzimati samostalno i bez saglasnosti staratelja. Ovu odluku

će sud doneti na osnovu mišljenja lekara (veštaka) datog u postupku lišenja poslovne

sposobnosti.

• Odobrenje se neće tražiti i za poslove štićenika koji su lične prirode. U pitanju su poslovi

koji se tiču ličnog statusa: zaključenja braka, priznanja očinstva, sačinjavanje testamenta.

119.PRESTANAK STARATELjSTVA NAD LICEM LIŠENIM POSLOVNE SPOSOBNOSTI

• Starateljstvo nad licima lišenim poslovne sposobnosti prestaje na dva načina: a) smrću

štićenika, i b) vraćanjem poslovne sposobnosti štićeniku.

• Prestanak starateljstva smrću štićenika – smrt je prirodan način prestanka starateljstva.

• Prestankom pravnog subjektiviteta jednog lica prestaje i potreba zaštite njegovih prava i

interesa putem ustanove starateljstva.

• Prestanak starateljstva vraćanjem poslovne sposobnosti – da bi poslovna sposobnost bila

vraćena treba da prestanu razlozi za lišenje predviđeni zakonom.

• Za vraćanje poslovne sposobnosti vodi se sudski vanparnični postupak, kao i u slučaju

lišenja.

• Postupak za vraćanje poslovne sposobnosti može pokrenuti i sud po službenoj dužnosti.

• Pored ovoga, predlog za vraćanje poslovne sposobnosti mogu podneti i sva ona lica koja su

bila ovlašćena za pokretanje postupka lišenja.

• Zakon ne određuje bliže o kojoj se bolesti radi. Da li je u pitanju samo duševna bolest ili to

može biti i neka druga, koja dovodi do posledice koja se u zakonu traži.

• Nijedna bolest ili smetnja u psihofizičkom razvoju ne može sama po sebi dovesti do lišenja

poslovne sposobnosti – potrebno je da se utvrdi u sudskom postupku da to lice nije sposobno za

normalno rasuđivanje.

• Ali ovo nije dovoljno. Potrebno je da se utvrdi i posledica koju izaziva nesposobnost za

normalno rasuđivanje. Ona se sastoji u nemogućnosti toga lica da se samo stara o sebi i o

zaštiti svojih prava i interesa.

134. ZAJEDNIČKA IMOVINA SUPRUŽNIKA (POJAM, PREDMET, PRAVNA PRIRODA)

Zajednička imovina jača koheziju supružnika i doprinosi potpunijem ostvarenju drugih prava

i dužnosti supružnika.

Režim zajedničke imovine u našem pravu može biti zakonski i ugovorni. Zakonski režim

zajedničke imovine, prema tome, nije više prinudnog karaktera, kao što je to bio slučaj do
donošenja

Porodičnog zakona. Zakonski režim zajedničke imovine će se primenjivati samo u situaciji kada

supružnici nisu ugovorom na drugačiji način uredili svoje imovinske odnose.

Prema Porodičnom zakonu zajednička imovina je ona koju su supružnici stekli radom u toku

trajanja zajednice života. Često se stoga ova imovina naziva „bračna tekovina“. Iz zakonski
određenog

pojma zajedničke imovine nameću se dva uslova potrebna za njen nastanak: a) postojanje
zajednice

života i b) rad supružnika.

Postojanje zajednice života – Za nastanak zajedničke imovine nije dovoljno samo da brak

formalno postoji, već da postoji i faktički. Zajednička imovina nastaje tokom trajanja zajednice

života u braku bez obzira na činjenicu da lije brak punovažan ili nije.

Kada između supružnika dođe do prekida zajednice života, prekida se i sticanje zajedničke

imovine. Svako odvojeno stanovanje i vođenje odvojenih domaćinstava ne znači i da supružnici
vode

odvojen život. Ako je to rezultat njihovog dogovora i ako između njih i dalje postoji jedna

emocionalna, intelektualna i ekonomska zajednica, postoji i zajednica života, pa prema tome i

sticanje zajedničke imovine.

Zajednica života se između supružnika pretpostavlja. Supružnik koji se poziva na

nepostojanje zajednice života mora tu svoju tvrdnju dokazati.

Izuzetno, zajednička imovina može biti stečena i pre zaključenog braka, u vanbračnoj

zajednici života. Zajedničkom imovinom će se smatrati i ona imovina koju su supružnici stekli

posle prestanka braka, razvodom ili poništenjem ako nastave da žive u zajednici života.

Pad supružnika – Zajednička imovina se stiče radom - kako onim koji se obavlja uz

odgovarajuću naknadu, tako i onim koji se obavlja u domaćinstvu.

Rad kojim se stvara zajednička imovina može biti pojedinačan i zajednički. Zajednički rad

postoji kada oba supružnika zajedno obavljaju iste ili međusobno povezane delatnosti. To će
najčešće

biti rad supružnika na poljoprivrednom imanju, zanatskoj ili advokatskoj radnji i sl.

Predmet zajedničke imovine – Predmet zajedničke imovine čine stvarna prava, pre svega

pravo svojine, službenosti, pravo zaloge, kao i tražbena (obligaciona) prava, potraživanja koja
imaju

supružnici prema trećim licima koja su vezana za njihov rad.

Najvažnije stvarno pravo koje ulazi u zajedničku imovinu je pravo zajedničke svojine. Stvari

koje su stečene radom u toku trajanja zajednice života supružnika čine predmet zajedničke
svojine

čiji su oni titulari.

U zajedničku imovinu supružnika spadaju i oni predmeti ili vrednosti u zajedničkoj imovini

koji su dobijeni zamenom za neke druge iz zajedničke imovine (realna subrogacija), kada se na

nesumnjiv način može utvrditi da je umesto jedne stvari koja je prodata, odmah kupljena od
dobijene

cene druga stvar. To isto važi i u slučaju naknade koja je dobijena za stvari iz zajedničke imovine
po

osnovu naknade štete, osiguranja i sl.

kupovina semena za setvu. Pored ovoga u upravljanje ulaze i pravni poslovi i pravne radnje koje
se

preduzimaju sa ciljem podmirivanja tekućih potreba bračne zajednice (nabavka potreba za

domaćinstvo, plaćanje komunalnih usluga, nabavka odeće i obuće, itd).

Supružnici se mogu dogovoriti (zaključiti ugovor) da upravljanje zajedničkom imovinom vrši

samo jedan od njih. Upravljanje u ovom slučaju obuhvata i raspolaganje u okviru redovnog
poslovanja,

osim ako nije drugačije dogovoreno. Sporazum se može odnositi samo na jedan deo ili na
celokupnu

zajedničku imovinu. Ovaj sporazum može biti izričit, a najčešće je prećutan. Prećutan sporazum

postoji kada jedan vrši akte upravljanja, a drugi se tome ne protivi. Saglasnost drugog se

pretpostavlja.

U vezi upravljanja zajedničkom imovinom između supružnika može doći do spora. Tada se

izlaz može tražiti samo u deobi zajedničke imovine.

Supružnici zajednički i sporazumno raspolažu zajedničkom imovinom. U ovom pogledu u

Porodičnom zakonu se predviđa izričito ograničenje prema kome ni jedan od supružnika ne
može

raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini, niti ga može opteretiti pravnim poslom među

živima. U suštini ovo znači da akte raspolaganja supružnici moraju uvek činiti zajednički, osim
ako

se drugačije nisu dogovorili.

Supružnici se mogu sporazumeti da jedan od njih raspolaže celokupnom imovinom ili nekim

njenim delom, jer bi bilo vrlo nepraktično da u svakoj situaciji, prilikom zaključenja bilo kog

pravnog posla, učestvuju oba supružnika. Ako se ovaj sporazum (ugovor), odnosi na
nepokretnosti, mora

biti zaključen u pismenoj formi i upisan u javni registar prava na nepokretnostima. Raspolaganje

zajedničkom imovinom od strane jednog supružnika može, međutim, biti rezultat prećutnog
sporazuma

(saglasnosti) supružnika. U ovom slučaju supružnik istupa kao zastupnik drugog supružnika.
Smatraće

se da je ova saglasnost data ako se supružnik ne usprotivi raspolaganju. Pravni posao u ovom
slučaju

obavezuje i drugog supružnika koji u njemu nije učestvovao. Međutim, ukoliko se supružnik
usprotivi i

traži poništenje, sudbina pravnog posla će zavisiti od toga da li je treće lice, saugovarač, bilo

savesno.

Ako je u pitanju raspolaganje pokretnom stvari iz zajedničke imovine od strane jednog

supružnika bez saglasnosti drugog, ugovor se neće poništiti ako su ispunjeni sledeći uslovi: a)

savesnost sticaoca (nije znao, niti je mogao znati da se radi o predmetu zajedničke imovine) i b)

sticanje stvari uz naknadu. Drugi supružnik koji nije dao saglasnost na raspolaganje ima, u ovom

slučaju, pravo na naknadu štete od supružnika koji je raspolagao sa stvari.

Kada je u pitanju raspolaganje od strane jednog supružnika nepokretnim stvarima iz zajedničke

imovine bez saglasnosti drugog, kao i u prethodnom slučaju, pravni posao se neće poništiti ako
je

sticalac bio savestan. Ovo podrazumeva da je u javne registre nepokretnosti kao jedini vlasnik
bio

upisan supružnik koji je otuđio nepokretnost i da sticalac nije znao niti je mogao znati da se radi
o

nepokretnosti iz zajedničke imovine supružnika. Prema tome, bez obzira što za javne knjige važi

načelo pouzdanosti, za punovažnost ugovora, odnosno za savesnost sticaoca, nije dovoljno samo
ono

što u njima piše.

Ako jedan od supružnika bude lišen poslovne sposobnosti ovakav režim upravljanja i

raspolaganja više nije moguć. Mora doći do deobe zajedničke imovine.

Ukoliko je jedan supružnik delimično lišen poslovne sposobnosti sud će svojom odlukom

odrediti pravne poslove koje ovo lice može, odnosno ne može, samostalno preduzimati. O
poslovima

koje može samostalno da preduzima, ukoliko su vezani za raspolaganje zajedničkom imovinom,
lice

delimično lišeno poslovne sposobnosti se dogovara sa drugim supupružnikom. Za one poslove
koje ne

se o bračnom ugovoru koji mora biti overen od strane sudije.

Sudska deoba – Ukoliko se supružnici ne mogu dogovoriti o podeli zajedničke imovine

pristupa se sudskoj deobi. Kriterijumi deobe mogu biti različiti. Prema Porodičnom zakonu

zajednička imovina supružnika se deli na jednake delove. Polazi se od ravnopravnosti supružnika
u

braku i činjenice da je njihov doprinos u sticanju zajedničke imovine, uglavnom, isti.

Navedeni sistem podele zajedničke imovine na jednake delove važi kao pretpostavka. Svaki

od supružnika koji nije zadovoljan podelom na jednake delove može zahtevati da se utvrdi
njegov veći

udeo. Teret dokazivanja većeg udela leži na onom supružniku koji obara navedenu pretpostavku
o

jednakim udelima. Veći udeo u sticanju zajedničkoj imovine zavisi od njegovih ostvarenih
prihoda,

vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini i drugih okolnosti od značaja
za

održanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Veći udeo u sticanju zajedničke imovine

utvrđuje se u istoj srazmeri za sva prava i obaveze (na celokupnoj zajedničkoj imovini) u
trenutku

prestanka zajednice života u braku. Moguće je i odstupanje od ovog pravila. Može se tražiti veći

udeo u sticanju samo pojedinog prava iz zajedničke imovine. Da bi ovo bilo moguće potrebno je
da se

ispune dva kumulativna uslova: a) da je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava
iz

zajedničke imovine i b) da je u sticanju tog prava supružnik učestvovao i prihodima od svoje
posebne

imovine.

Da bi sud mogao sprovesti deobu zajedničke imovine najpre je potrebno da utvrdi njen sastav.

Ako supružnici nisu saglasni u pogledu toga šta spada u njihovu zajedničku imovinu potrebno je
da sud

to utvrdi. Sud će najpre iz imovinske mase izdvojiti stvarna i tražbena prava, kao i obaveze, koje

čine njihovu posebnu imovinu. U slučaju spora oko toga da li jedna stvar spada u zajedničku ili
posebnu

imovinu važi pretpostavka da ulazi u zajedničku imovinu, a onaj supružnik koji tvrdi suprotno
mora

to i dokazati.

Prilikom deobe zajedničke imovine potrebno je izvršiti obračun njene aktive i pasive, pa i

obračun između zajedničke imovine i posebnih imovina supružnika. Jer, zajednička imovina
može

imati potraživanja i dugovanja prema trećim licima i prema supružnicima. Nakon svega ovoga,
vrši

se procena vrednosti zajedničke imovine. Merodavna je vrednost imovine u momentu prestanka

zajednice života supružnika. Ako se vrednost zajedničke imovine uveća posle prestanka
zajednice

života u braku, svaki od supružnika stiče tražbeno pravo na toj uvećanoj vrednosti srazmerno
svom

doprinosu (čl.175). Ako se deoba vrši u toku trajanja zajednice života onda se vrednost imovine

procenjuje u momentu podnošenja zahteva za deobu.

Nakon svega ovoga sud donosi odluku o podeli imovine na jednake delove, odnosno prema

doprinosu u njenom sticanju ako je takav zahtev od strane supružnika postavljen. Od ovog
momenta

prestaje da postoji zajednička imovina između supružnika i oni postaju suvlasnici odnosno

sapoverioci određenog udela u zajedničkoj imovini. Ti udeli su po pravilu jednaki (50% - 50%)
ili

drugačiji, nejednaki (npr.70% - 30%) ako je određivan doprinos u sticanju zajedničke imovine.

Supružnici mogu nakon donošenja odluke o utvrđenim suvlasničkim odnosno sapoverilačkim

udelima sami sprovesti fizičku deobu stvari i prava. Ako se o ovom ne mogu sporazumeti,
fizičku

deobu će sprovesti sud dodeljujući određene stvari u svojinu i državinu, u celosti ili u određenom

delu, svakom supružniku ponaosob.

137. IZDVAJANjE ODREĐENIH STVARI IZ ZAJEDNIČKE IMOVINE

Iz zajedničke imovine supružnika u postupku njene deobe izdvajaju se pojedine stvari i

dodeljuju isključivo jednom od njih. One po nekom osnovu pripadaju jednom supružniku i u
pogledu njih

svakom slučaju, bez obzira na vrednost, uračunavaju u deo supružnika. U ovom slučaju može se
javiti

problem ako je vrednost ovih stvari veća od vrednosti udela koji mu u slučaju deobe pripada.
Tada se

postavlja pitanje namirenja drugog supružnika do vrednosti njegovog udela. Treba prihvatiti

mogućnost da on bude podmiren isplatom određene sume novca ili ustupanjem stvari iz posebne

imovine supružnika kome su stvari za obavljanje zanata ili zanimanja dodeljene.

4) Nakon prestanka zajednice života supružnika dešava se da u državini jednog supružnika

ostanu predmeti domaćinstva koje on koristi, a drugi supružnik ne traži njihovu podelu. I ovi

predmeti spadaju u zajedničku imovinu ali ih koristi samo jedan supružnik. U slučaju da je
državina

ovih stvari trajala neprekidno tri godine, dodeljuju se prilikom deobe isključivo supružniku koji
ih

je koristio. Bez obzira na njihovu vrednost, one će se uračunati u njegov deo.

138. POSEBNA IMOVINA SUPRUŽNIKA

Posebnu imovinu supružnika čini ona imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka,

kao i imovina stečena u braku deobom zajedničke imovine i ona imovina koja nije stečena
radom.

Prema tome, ova imovina se može steći pre braka i u braku.

Sticanje pre braka – Posebna imovina se pre braka može steći na različite načine, radom

ili dobročinim sticanjem. Zaključenjem braka status ove imovine ostaje isti. Ona je i dalje
posebna

imovina supružnika. Prema tome, i miraz ostaje u posebnoj imovini supruge.

Sticanje u braku – Posebna imovina se u braku stiče deobom zajedničke imovine. Tada se

zajednička imovina preobraća u posebnu. Pored ovoga, u posebnu imovinu spada i sva ona
imovina koju

su supružnici stekli u braku, ali ne radom. Ovde spadaju, pre svega, stvarna i tražbena prava koja
je

jedan supružnik stekao poklonom, nasleđem, legatom, prihodima od posebne imovine.

U posebnu imovinu ulaze i imovinske vrednosti stečene po osnovu naknade štete

prouzrokovane na stvarima iz posebne imovine. U nju spada i naknada neimovinske štete koju je
jedan

od supružnika pretrpeo, kao i stvari koje su dobijene u zamenu za stvari iz posebne imovine.

U posebnu imovinu ulaze i dugovi posebne imovine. Za preuzete obaveze prema trećim licima

u vezi svoje posebne imovine supružnik odgovara tom imovinom, kao i onom koju dobije posle
deobe

zajedničke imovine. U ove dugove spadaju i obaveze izdržavanja prema bivšem supružniku,

izdržavanja dece iz ranijeg braka, itd. Poklon koji je dat supružnicima od strane trećih lica u toku

braka spada u njihovu posebnu imovinu. Oni na tom poklonu imaju susvojinu, na jednakim
delovima ako

drugačije poklonodavac nije odredio.

Upravljanje i raspolaganje – Svaki supružnik upravlja i raspolaže samostalno svojom

posebnom imovinom. Supružnik može akte upravljanja posebnom imovinom preduzimati lično
ili

upravljanje može preneti na svog supružnika ili treće lice. Slična situacija je i u pogledu

raspolaganja sa ovom imovinom.

139. ODGOVORNOST SUPRUŽNIKA ZA OBAVEZE PREMA TREĆIM LICIMA

Supružnici mogu preuzimati obaveze prema trećim licima pre zaključenog braka ili u samom

braku. Za neke od tih obaveza oni odgovaraju pojedinačno, a za druge solidarno.

Pojedinačna odgovornost postoji za lične obaveze supružnika, bez obzira da li su preuzete

pre braka ili u braku. Za ove obaveze supružnik odgovara svojom posebnom imovinom, kao i
svojim

udelom u zajedničkoj imovini. Na ovaj način se izbegava zlonamerno obavezivanje supružnika.

Solidarna odgovornost supružnika postoji za obaveze preduzete radi podmirenja potreba

zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika.

Za obaveze koje preuzima jedan od supružnika za podmirenje potreba zajedničkog života,

tekuće potrebe, odgovara ne samo onaj supružnik koji je obaveze stvorio već i drugi supružnik.

Poverilac jednog supružnika može po svom izboru zahtevati naplatu potraživanja od bilo kog

U našem pravu naporedo za zakonskim imovinskim režimom, kojim se uređuju pitanja

zajedničke i posebne imovine, postoji i ugovorni imovinski režim u braku. To znači da su
supružnici

slobodni da svoje imovinske odnose urede putem ugovora.

Karakteristike ugovora u braku – Ono što daje poseban pečat ugovorima između supružnika je

činjenica da se oni već nalaze u jednoj drugoj pravnoj vezi – braku. Pored ograničenja koja važe
za

svaki drugi ugovor obligacionog prava, ovi ugovori između supružnika trpe dodatna ograničenja.
Ona

proističu iz imperativnih pravila kojima se regulišu lični i imovinski odnosi supružnika u braku.

Najpre treba reći da su neki ugovori protivni prirodi braka, ali ne i zakonu, pa ih zato

supružnici ne bi mogli zaključivati. To su ugovori o ostavi, posluzi i zalozi. Priroda je bračnih

odnosa supružnika takva da oni, po pravilu, žive zajedno, a navedeni ugovori podrazumevaju

geografsku distancu između ugovornih strana.

Sve druge ugovore (o kupoprodaji, punomoćstvu, zajmu, itd) supružnici mogu zaključivati, ali

se oni moraju prilagođavati sadržini braka, odnosno, imperativnost normi kojima se reguliše brak

mora ostati netaknuta. Ovo prilagođavanje se naziva alteracija.

Prema Porodičnom zakonu ugovorni imovinski režim je dobio znatno širu primenu nego

ranije. Supružnici imaju mogućnost da svojom voljom, zaključenjem bračnog ugovora isključe
zakonski

imovinski režim.

Pored bračnog ugovora, supružnici mogu zaključivati i druge ugovore. Neki od njih su

regulisani Porodičnim zakonom. To cy: ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom
imovinom i

ugovor o poklonu. Pored ovoga, pažnju izazivaju još dva ugovora koji su regulisani normama
drugih

grana prava: ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovor o radu.

141. BRAČNI UGOVOR

Bračni ugovor je svečani ugovor koji zaključuju supružnici ili budući supružnici kojim

regulišu svoje imovinske odnose u braku. On je vezan za brak i ne proizvodi dejstva u slučaju da
brak

ne bude zaključen. To je, dakle, jedan akcesoran ugovor uz brak. On se po pravilu zaključuje pre

zaključenja braka, ali može i u toku braka. Nema smetnji da se tokom braka modifikuje ugovor
koji je

ranije zaključen.

Bračni ugovor mora biti zaključen u pismenoj formi i overen od strane sudije. Ovaj ugovor

ima institucionalni značaj. On nema ograničeno dejstvo samo između ugovornih strana, kao svi
drugi

ugovori, već dejstvuje i na treća lica. To je i razlog što ovaj ugovor mora biti zabeležen u registar

nepokretnosti, kako bi i treća lica bila obaveštena o njegovom postojanju.

Bračni ugovor je fakultativan za supružnike.

Uslovi za zaključenje punovažnog bračnog ugovora – Kao i za svaki drugi ugovor, za

punovažnost bračnog ugovora potrebno je da su ispunjeni materijalni i formalni uslovi.

Materijalni uslovi – tiču se: 1) saglasnosti volja i 2) sposobnosti za zaključenje ugovora.

1) Za ovaj ugovor, kao i za svaki drugi, potrebna je saglasnost volja ugovornih strana,

supružnika, odnosno budućih supružnika. Ako je ugovor zaključen pre braka (predbračni
ugovor), on

proizvodi dejstvo ne od momenta njegovog zaključenja, već od zaključenja braka. Ako brak ne
bude

zaključen ugovor ostaje bez dejstva.

2) Za zaključenje ovog ugovora traži se odgovarajuća sposobnost ugovornih strana. To je ista

sposobnost koja se traži i za zaključenje punovažnog braka, budući da ugovor nema smisla bez
braka.

Sposobnost za zaključenje bračnog ugovora se ceni prema momentu njegovog zaključenja. Stoga
treba uzeti

da bračni ugovor ne mogu zaključiti maloletnici pre braka. Oni poslovnu sposobnost
(emancipacija)

stiču tek momentom zaključenja braka. S druge strane, ovaj ugovor bi mogla zaključiti maloletna
osoba

smrti jednog supružnika. Tada istovremeno prestaju i brak i bračni ugovor. Pravnim putem
prestaje u

slučaju razvoda i poništenja braka, kao i u slučaju raskida ili poništenja bračnog ugovora.

Prestanak ugovora razvodom ili poništenjem braka – Bračni ugovor je akcesoran za brak. U

slučaju da dođe do razvoda ili poništenja braka, bračni ugovor više ne može postojati, budući da
se

njime regulišu imovinski odnosi supružnika tokom trajanja braka. Bračni ugovor prestaje
momentom

pravnosnažnosti presude kojom se brak razvodi odnosno poništava.

Raskid bračnog ugovora – Ugovor nastaje saglasnom izjavom volja dva lica (supružnika). Na

isti način može i prestati. Izjava o raskidu se mora dati pred sudijom koji će je overiti.

Poništenje bračnog ugovora – Nepoštovanje materijalnih i formalnih uslova koji se traže za

punovažnost bračnog ugovora dovodi, kao i kod svih drugih ugovora, do njegove nevažnosti.
Postoje dve

vrste nevažećih ugovora: ništavi (apsolutno ništavi) i rušljivi (relativno ništavi) ugovori.

1) Bračni ugovor je ništav ako nije bilo saglasnosti za njegovo zaključenje i ako je zaključen od

strane supružnika koji nisu posedovali sposobnost za njegovo punovažno zaključenje. Pored
ovoga,

ugovor će biti ništav ako nije zaključen u propisanoj formi, odnosno ako nije sastavljen u
pismenom

obliku i overen od strane sudije. Pravo natužbu u ovom slučaju imaju sva lica koja imaju pravni

interes za poništenje ovih ugovora. Pravo na tužbu nije ograničeno rokom.

2) Rušljivost bračnog ugovora postoji u slučaju postojanja mana volje kod ugovarača. Pravo na

tužbu za poništenje rušljivog bračnog ugovora ima onaj supružnik čija je volja bila manljiva.
Pravo

na tužbu se može iskoristiti samo u roku od godinu dana od dana saznanja za zabludu, odnosno
od dana

kada je prinuda prestala. Ako se tužba ne podigne u predviđenom roku, dolazi do konvalidacije

ugovora.

Dejstvo poništenja – Bračni ugovor je posebna vrsta ugovora. Supružnici su slobodni da

zaključe ovaj ugovor sa vrlo različitim sadržajem i nameravanim posledicama, pa je gotovo
nemoguće

predvideti sve moguće posledice koje bi poništenje ovog ugovora moglo proizvesti. U nekim

situacijama bi bila moguća restitucija, što onda znači da se na supružnike od početka primenjuje

zakonski imovinski režim. U drugim slučajevima apsolutno bi bio nemoguć povraćaj u pređašnje

stanje.

143.UGOVOR O POKLONU IZMEĐU SUPRUŽNIKA

Ugovorom o poklonu se sa jednog supružnika (poklonodavca) prenosi na drugog supružnika

(poklonoprimca) pravo svojine određene stvari ili drugo imovinsko pravo, i to bez naknade.

Porodični zakon Srbije reguliše sudbinu poklona posle prestanka braka razvodom ili

poništenjem, koji su dati tokom trajanja zajedničkog života u braku. Pokloni su dati kao izraz

naklonosti i ljubavi (animus donadi). Prestankom braka razvodom, odnosno poništenjem, otpao
je

motiv darovanja pa se zato i postavlja pitanje njihove sudbine. U ovom pogledu pravi se razlika
između

uobičajenih poklona i poklona veće vrednosti. Uobičajeni, svakodnevni pokloni, koje supružnici
daju

povodom raznih prilika, ne vraćaju se. Pojam uobičajenog poklona odrediće u slučaju spora sud,

ceneći imovinske prilike poklonodavca.

Vraćaju se pokloni čija je vrednost nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke

imovine supružnika, koje su supružnici učinili jedan drugom u toku trajanja zajedničkog života u

braku. Ukoliko su pokloni dati a između supružnika je bio isključen režim zajedničke imovine
tada

se vraćaju svi pokloni osim uobičajenih. Ovakvo rešenje je uslovljeno činjenicom da supružnici
ne

poseduju zajedničku imovinu prema kojoj se određuje nesrazmerna vrednost poklona.

Pravo na povraćaj poklona nema supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za povraćaj

poklona predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Prema tome, očigledna
nepravda bi

postojala ako povraćaj poklona traži supružnik koji se u braku ponašao tako da je grubo kršio
prava i

od njih dvoje. Pored ovoga, jačanjem akcijskog kapitala dolazi do razdvajanja vlasništva od

upravljanja. Supružnik koji je zaposlen u takvom preduzeću ne prima naredbe (radne zadatke) od

vlasnika (supružnika), već od onog koji upravlja tim preduzećem. Stoga nema smetnji da ovaj
ugovor

između njih bude zaključen.

145. IMOVINSKI ODNOSI VANBRAČNIH PARTNERA

Porodični zakon Srbije je prihvatio najširu koncepciju vanbračne zajednice izjednačujući je

sa brakom. Vanbračna zajednica, prema tome, proizvodi ista imovinska dejstva, kao i brak. Da bi
ova

dejstva nastala, potrebno je da se ispune dva uslova: 1) da je u pitanju slobodna vanbračna
zajednica,

odnosno da između vanbračnih partnera nema bračnih smetnji, i 2) da je to trajnija zajednica
života.

Ovo su istovremeno konstitutivni elementi zakonskog pojma vanbračne zajednice i uslovi za
nastanak

imovinskog režima između vanbračnih partnera, identičnog onom koji postoji između
supružnika.

Imovina koju su vanbračni partneri stekli svojim radom u toku trajanja zajednice života u

vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Ostala imovinska pitanja između

vanbračnih partnera nisu izričito u Zakonu regulisana. Samo se kaže da će se na imovinske
odnose

vanbračnih partnera shodno primeniti odredbe zakona koje regulišu imovinske odnose
supružnika.

Neslobodne zajednice izvan braka su one u kojima dva lica žive i ponašaju se kao

supružnici, ali ne mogu da se venčaju usled postojanja bračnih smetnji između njih. Ovakve
zajednice

ne proizvode porodičnopravna, dakle ni imovinskopravna dejstva.

146. IMOVINSKI ODNOSI DETETA I RODITELjA

(UPRAVLjANjE I RASPOLAGANjE IMOVINOM DETETA)

U savremenim pravima imovina deteta je odvojena od imovine roditelja.

Upravljanje imovinom deteta – Dete može posedovati imovinu koju je steklo na dva načina:

dobročinim putem i svojim radom.

Najčešći slučaj je da dete poseduje imovinu koju je steklo dobročinim putem (nasleđem,

poklonom, legatom). Ovom imovinom, dok vrše roditeljsko pravo, upravljaju njegovi roditelji.

Sve akte upravljanja imovinom deteta roditelji preduzimaju samostalno. U ovom slučaju nije

im potrebna ničija saglasnost, niti se nalaze pod kontrolom organa starateljstva. U tom smislu oni

nisu dužni, kao staratelji, podnositi izveštaje i račune u vezi sa upravljanjem ovom imovinom.

Roditelj je dužan da se savesno stara o ovoj imovini deteta. U protivnom prema njemu mogu

biti preduzete odgovarajuće mere. Takvo nesavesno vršenje prava i dužnosti roditelja u pogledu

upravljanja imovinom deteta može biti razlog da se roditelj delimično liši ovog prava i dužnosti.

U pogledu imovine koju je dete steklo svojim radom, sa navršenih 15 godina života, važi

sasvim drugačiji režim upravljanja. Ovom imovinom dete upravlja samostalno. Radi se pre svega
o

plati, ali i o svemu onome što je došlo kao rezultat toga rada. Isti režim važi i za maloletnika sa

15 godina koji privređuje u porodičnoj zajednici. Sa ostalim članovima porodične zajednice

maloletnik stiče zajedničku imovinu i ima pravo zajedno sa njima učestvovati u njenom
upravljanju.

Raspolaganje imovinom deteta – Imovinom koju je steklo svojim radom, dete samostalno

raspolaže. U pogledu raspolaganja imovinom koju dete nije steklo radom važe ista pravila kao u

slučaju upravljanja. Ovom imovinom raspolažu roditelji, zajednički i sporazumno. U akte
raspolaganja

spadaju: prodaja, trampa, priznanje tužbenog zahteva, davanje negativne nasledničke izjave,
odbijanje

prijema poklona, itd. Pojedine akte raspolaganja sa imovinom deteta roditelji mogu preduzimati

samostalno, dok je za druge potrebno odobrenje organa starateljstva,

Pokretnom imovinom koja nema veliku vrednost roditelj raspolaže samostalno, bez

saglasnosti organa starateljstva. Ova saglasnost se traži ako je u pitanju pokretna imovina velike

vrednosti. Za raspolaganje nepokretnom imovinom roditeljima uvek je potrebna saglasnost,
prethodna

tome šta će se smatrati prebivalištem deteta.

Pravo stanovanja nemaju roditelj i dete ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja

predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja.

Prestanak prava stanovanja – Pravo stanovanja traje do punoletstva deteta. Međutim, ovo

pravo može prestati i pre toga. Može prestati prirodnim putem, smrću deteta, ali i pravnim
putem.

Pravnim putem pravo stanovanja prestaje kada se promene zakonski uslovi koji su doveli do

konstituisanja ovog prava. Prema tome, prestaće kada roditelj ili dete steknu pravo svojine na

useljivom stanu ili kada nastanu okolnosti zbog kojih bi dalje trajanje ovog prava predstavljalo

očiglednu nepravdu za drugog roditelja. Pored ovoga, pravo stanovanja prestaje i kada sud
promeni

odluku o poveravanju dece i novom odlukom ih poveri roditelju, vlasniku stana.

148. IMOVINSKI ODNOSI ČLANOVA PORODIČNE ZAJEDNICE

Naše pozitivno pravo, regulišući ovaj oblik zajedničke imovine, polazi od jedne realne

situacije da kod nas, pored uže, dvogeneracijske, postoji i šira porodica, sastavljena od roditelja,

punoletnih potomaka i drugih srodnika, koji zajedno žive i rade.

Nesrodničke porodice, pa i one zasnovane po ugovoru o doživotnom izdržavanju, nisu okvir

za nastanak zajedničke imovine.

Zajednička imovina članova porodične zajednice u krajnjem slučaju može se novčano izraziti,

ali njena prevashodna svrha je da služi podmirenju potreba članova porodične zajednice,
održanju i

jačanju porodice.

To ona imovina koju su stekli supružnici, odnosno vanbračni partneri, sa svojom zajedničkom

decom i drugim srodnicima u toku trajanja zajednice života između njih, zajednički privređujući,
i

koja služi za održanje porodične zajednice i podmirenje potreba njenih članova.

Pretpostavke za postojanje zajedničke imovine članova porodične zajednice – Iz zakonskog

pojma ove imovine kristališu se dve osnovne pretpostavke njenog postojanja: a) postojanje
odnosa

srodstva između članova porodične zajednice, b) postojanje zajednice života i privređivanja
između

članova porodične zajednice.

Postojanje srodstva – Očigledno da u pogledu vrste srodstva Zakon ne pravi nikakva

ograničenja. Prema tome dolaze u obzir: krvni, tazbinski i srodnici po usvojenju ma kog stepena.

Postojanje zajednice života – Ova pretpostavka je nesporna pošto se traži da sa

supružnicima, odnosno vanbračnim partnerima, žive članovi njihove porodice, deca i srodnici.

Neophodno je da između članova porodice postoji i zajednica stanovanja i domaćinstva, a pre
svega

ekonomska zajednica. Upravo je najvažniji činilac zajednice života članova porodične zajednice

postojanje ekonomske zajednice, odnosno zajednice privređivanja, između njih.

Upravljanje i raspolaganje zajedničkom imovinom – Zajedničkom imovinom porodične

zajednice upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno svi njeni članovi. Ovo se izričito ne
kaže u

zakonu, ali proizlazi iz shodne primene odredbi zakona kojima se regulišu odnosi supružnika.

Upravljanje zajedničkom imovinom se može poveriti i samo jednom broju članova porodične

zajednice ili samo jednom, pod uslovom da tako odluče svi članovi. Sporazum o ovom ne mora
biti u

nekoj posebnoj formi. Može biti i usmen. Ovako izabrani članovi porodične zajednice odluku o

vršenju prava upravljanja donose većinom glasova. Ovo svakako doprinosi efikasnosti
upravljanja

Odluka o poveravanju upravljanja samo jednom broju članova ili jednom članu porodične

zajednice može biti opozvana na zahtev bilo kog člana porodične zajednice. To će najčešće biti

slučaj ako se neki od članova ne slaže sa odlukom većine.

Što se tiče raspolaganja zajedničkom imovinom, kao i u slučaju upravljanja, to mogu činiti svi

članovi zajednički i sporazumno. U praksi se često dešava da ovo čini samo jedan od članova, pri

čemu se pretpostavlja saglasnost ostalih. Ako se raspolaganje vrši u vidu otuđenja zajedničke

nepokretnosti od strane samo jednog člana, ostali članovi mogu pobijati ugovor o tome, pod
uslovima

koji važe i za supružnike kada jedan od njih vrši raspolaganje.

4) vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri;

5) lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja

imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živeli u istom

porodičnom domaćinstvu.

Očito je da se radi o vrlo širokom krugu lica. Mnogo širem u odnosu na onaj koji čini

nuklearnu porodicu. Proširivanje u odnosu na jedan uobičajen koncept porodice je dvostruko: 1)
u

pogledu kruga srodnika (nije bitna vrsta i stepen srodstva, a ovde spadaju i supružnici i vanbračni

partneri, sadašnji ili bivši), i 2) u pogledu zajednice života. (titular je bilo koje lice koje živi u

istom porodičnom domaćinstvu).

Ipak, najveće proširenje se tiče zaštite od porodičnog nasilja uživaju i onih lica koja

nikada nisu živela u zajednici života, odnosno u istom porodičnom domaćinstvu (lica koja su bila

ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na
putu

da bude rođeno, iako nikad nisu živeli u istom porodičnom domaćinstvu).

151. MERE ZAŠTITE OD NASILjA U PORODICI

Izricanjem jedne od mera za zaštitu od nasilja u porodici nastoji se osujetiti nastupanje

težih posledica po žrtvu. Suština ovih mera se sastoji u tome da se članu porodice koji vrši nasilje

privremeno zabrani ili ograniči održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice, žrtvom

nasilja. U Zakonu je taksativno navedeno pet ovih mera. Kako ove mere u suštini znače izvesna

ograničavanja prava i sloboda jednog lica, to sasvim prirodno sudu nije ostavljena mogućnost

izricanja i nekih drugih, pored već navedenih mera. To cy sledeće mere:

1) izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine

odnosno zakupa nepokretnosti;

2) izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno

zakupa nepokretnosti;

3) zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti;

4) zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice;

5) zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.

Mera izdavanja naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na to ko je

vlasnik, odnosno zakupac stana, je jedna od pravno najspornijih. Ovom merom se u suštini
ograničava

jedno apsolutno pravo (svojina) koje uživa zaštitu u odnosu na treća lica. Izdavanjem ovog
naloga

vlasnik nepokretnosti koji se iseljava ostaje i dalje vlasnik, ali ostaje bez jednog od ovlašćenja –

ovlašćenja korišćenja.

100

Trajanje mera – Svaka od mera za zaštitu od nasilja je privremenog karaktera. Njihova je svrha

da spreče eskalaciju nasilja i da dovedu do promene ponašanja člana porodice koji vrši nasilje.

Mera zaštite od nasilja može trajati najduže godinu dana. Ukoliko je jedan član porodice, zbog

preduzetih akata nasilja odgovarao prekršajno ili krivično, vreme provedeno u pritvoru u ovom

slučaju mu se uračunava u vreme trajanja mere zaštite od nasilja.

Ukoliko ni posle proteka roka od godine dana, na koji je izrečena mera zaštite od nasilja, ne

prestanu razlozi koji su doveli do njenog izricanja sud može meru ponovo izreći. He postoji

ograničenje koliko puta se mera može izricati.

Mera zaštite od nasilja u porodici može prestati i pre isteka roka od godine dana ako

prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena.

152. POSTUPAK U PARNICI ZA ZAŠTITU OD NASILjA U PORODICI

U Porodičnom zakonu je regulisan i postupak za zaštitu od nasilja u porodici. Postupak je

parnični. Međutim, moguće je da se mere za zaštitu od nasilja u porodici odrede i u okviru
drugih

postupaka. Tako postoji mogućnost njihovog određivanja u postupku za razvod ili poništenje
braka, u

postupku povodom spora u vezi očinstva ili materinstva, u okviru postupka za zaštitu prava
deteta,

kao i postupku za lišenje roditeljskog prava

Nadležnost i pokretanje postupka – Za rešavanje spora stvarno je nadležan opštinski sud.

granicama zahteva koje su istakle stranke, već ima ovlašćenje da utvrđuje i činjenice koje među

strankama nisu sporne. Njegov zadatak je da utvrdi materijalnu istinu i u tom cilju može izvoditi
i

one dokaze koje stranke nisu predložile.

Donošenje odluke – Da bi sud mogao doneti odluku u ovoj pravnoj stvari neophodno je da

sprovede raspravu kako bi mogao utvrditi činjenično stanje koje će poslužiti za donošenje
odluke. Na

prvom mestu sud će saslušati stranke, ali i treća lica koja imaju saznanja značajna za donošenje

odluke. Sud će saslušati i zakonskog zastupnika deteta, ako je ono član porodice prema kome je
nasilje

preduzeto. Međutim, sud ima obavezu da sasluša i dete ako se radi o detetu koje je sposobno da

formira svoje mišljenje.

Pored ovoga, mišljenje deteta će biti uzeto u obzir i u postupku koji je pokrenut od strane

drugog člana porodice prema kome se vrši nasilje. Nasilje koje vrši, primera radi, jedan roditelj

protiv drugog svakako pogađa i dete. Pored ovoga, doneta odluka kojom se jedan roditelj
udaljava iz

kuće ili stana narušava i prava deteta da živi sa svojim roditeljima.

U postupku za zaštitu od nasilja u porodici sud nije vezan zahtevom tužioca u pogledu mere

koju treba doneti. On može odrediti i drugu meru, a ne onu koju je tražio tužilac, ako u
sprovedenom

postupku stekne uverenje da bi se tako postigla adekvatnija zaštita od porodičnog nasilja.

Evidencija odluka – Kada sud donese presudu u postupku za zaštitu od nasilja u porodici,

dužan je odmah da je dostavi organu starateljstva. Odluka se dostavlja i organu starateljstva na
čijoj

teritoriji ima prebivalište, odnosno boravište, član porodice prema kome je nasilje izvršeno, ali

101

i organu starateljstva na čijoj teritoriji ima prebivalište, odnosno boravište, član porodice

protiv koga je mera određena. Organ starateljstva je dužan da vodi evidenciju i o jednim i o
drugim

licima.

Želiš da pročitaš svih 1 strana?

Prijavi se i preuzmi ceo dokument.

Prijavi se Napravi nalog

Porodično pravo

Prijava dokumenta

Problemi sa sadržajem

Problemi sa kupovinom i pristupom

Tehnički problemi

Kršenje pravila

Ostalo

Želiš da pročitaš svih 1 strana?

Slični dokumenti

Skripta sociologija za pravni fakultet

Javne nabavke: pojam, načela i postupak

Uvod u pravo

Uvod u pravo

Rešenje i zaključak u upravnom postupku

Seminarski rad Krivica

Seminarski rad

Regulativa finansijskog izveštavanja i uloga lokalne poreske administracije

Bosna srednji vijek

Sociologija skripta

Subjekti za borbu protiv organizovanog kriminaliteta

Upravno pravo I

Diplomatsko i konzularno pravo

Nuklerana medicina

Preduzetnicka ekonomija

Gospodarstvo BiH

Erp sistemi

Komunikacija sa agresivnim pacijentima

Zaštita biodiverziteta: značaj, uzroci smanjenja i propisi

Jednoseansna terapija dubokog karijesa

Uloga inovacija u razvoju preduzetništva u turizmu

Procena rizika Hemijskih akcidenata u Srbiji “Galenika fitofarmacija” i hemijska fabrika HIP-“Azotara”

Električni precipitatori (filteri) u termoelektranama

Brend: analiza i značaj brendiranja na tržištu

Roba, pojam i knjiženje

Pravilna upotreba skraćenica u srpskom jeziku: seminarski rad

Seminarski rad

Seminarski rad na temu: MORALNA I DUHOVNA INTELIGENCIJA U FILMU BEKSTVO IZ ŠOŠENKA ,,The Shawshank Redemption” (1994)

Tomas Hobs: levijatan

Konkurentske strategije u oblasti elektronskog poslovanja

Didaktika i njena uloga u savremenom obrazovanju

Digitalna obrada signala

Uticaj antropogenih turističkih vrednosti na razvoj turizma u istočnoj hercegovini

Primena ISO 45001 u savremenom poslovanju

Digitalna transformacija i novi poslovni modeli

Sistem bezbednosti republike srbije – pojam, cilj i zadaci

Seminarski rad

Društveno odgovorno poslovanje kompanije a1 u Srbiji

Kombinatorika: seminarski rad

Lečenje kardiovaskularnih bolesti kod pasa i mačaka

Bezbednost drumskog saobraćaja: dobra praksa za sprovođenje upravljanja bezbednošću saobraćaja

Radioaktivna kontaminacija okoline i čoveka i principi dekontaminacije

Zlostavljanje i zanemarivanje dece i rad sa zlostavljanom decom

Analiza faktora koji utiču na rezultate rada

Sigurnost i zaštita računarskih sistema

Didaktika kao naučna disciplina: skripta

Seminarski rad – Biznis plan

Spoljašnji saobraćaj u industrijskom kompleksu

Analiza propisa u oblasti bezbednosti saobraćaja

Kodeks korporativnog upravljanja

Poluprovodnici

Razvijanje sposobnosti za uočavanje i rešavanje problema u funkciji uspešne realizacije zadataka nastave

Colin Campbell: analiza umetničkog opusa

Pregled istraživanja u psihologiji ličnosti: teme, metode i značaj

Objektno orijentisano programiranje

Informatika – skripta

Kratke narodne umotvorine u funkciji razvoja govora dece predškolskog uzrasta

Aspekti savremenog elektronskog bankarstva

Poreska konkurencija i strane direktne investicije u globalnom okruženju

Aktivnosti u prirodi i njihov značaj u upoznavanju okoline

Tip dokumenta

Oblasti

Popularni predmeti

Institucije