Skripta iz psihopatologije
(Vlada i Zorana)
1
UVOD
Mesto psihologije u psihijatriji
:
Mesto dodira psihologije & psihijatrije - je
psihodijagnostika
(preciznije se
odredjuju neki kvaliteti psihoza i bolesti uopste). Klinicka psihodijagnostika
specijalizovana je za bavljenje psihodijagnostikom u psihijatriji.
Psihijatrija
je medicinska grana koja se bavi dusevno poremecenim
ljudima.Ona se bavi uzrocima, klinickom slikom i lecenjem dusevnih
poremecaja.Za razliku od ostalih medicinskih disciplina,psihijatrija nema
osnovu i teorijsko ishodiste samo u patoloskoj biologiji,vec i u patoloskoj
psihologijiji i sociologiji.Dusevni poremecaj je u svim fazama odredjen i
bioorganskim i psihickim i socijalnim ciniocima.Psihijatri se sluze podjednako
pojmovima bioloskih,psiholoskih i socioloskih nauka.
Psihopatologija
je nauka koja izucava ponasanje koje odstupa od
normalnog.Opsta psihopatologija istrazuje i tumaci poremecaje psihickih
funkcija.Opsta psihopatologija kao grana psihijatrije i medicinske
psihologije,bavi se najpre fenomenoloskim aspektima,simptomima i
sindromima bolesti.
Psihijatrijska i psihololoska
dijagnoza
je jedan zavrsni cin. Za
psihoterapeuta ponekad nije bitna dijagnoza. Na kraju se daje cista
metodoloska forma – postavlja se i djagnoza pacijentu.
Opservacija
ima
veoma vaznu ulogu, ne samo zbog komunikacije nego i zbog tumacenja
neverbalne komunikacije. Ona je najstarije u psiholoskom sazrevanju ljudskog
bica, pa na osnovu nje moze da se zakljuci o psihickom stanju pacijenta, o
emocijama. Opservacija je bitna za postavljanje psihijatrijske dijagnoze
pacijentu.
Koraci u postavljanju dijagnoze:
1. intervju i opservacija
2. testiranje i proucavanje dobijenog materijala
3. analiziranje dobijenih znacenja i postavljanje dijagnoze na osnovu
tih rezultata
1.
klinicka dijagnoza
(sirok pojam)
2.
dinamicka dijagnoza
Zasto je nesto nastalo? Da li je patoloska pojava simbolicki izraz
necega sto se pacijentu dogadja dugi niz god.? Da li to ima veze sa
njegovim razvojem?
2
organizmu:krvi,crne i zute zuci i flegme.On je opisao
depresiju,maniju,sumanutost,negirao je da je epilepsija sveta bolest preko koje
se salju specijalne poruke(pretnje,kazne).
Galen
iz male azije isticao je da su
dusevni bolesnici,bolesne osobe a ne osobe opsednute duhovima pa stoga o
njima treba brinuti.U staroj grckoj pre Aristotela postojala su dva
pravca:
materijalisticki
ciji se koreni nalaze u
Demokritovoj
koncepciji
“atoma od kojih su sastavljeni dusa i telo” i
idealisticki
pravac ciji je koren u
pitagorejskom dualizmu koji je
Platon
razvio u idealisticko ucenje “o dusi koje
poznaje sebe i telo...nasuprot telu koje ne poseduje nikakvo znanje.”Stari
Rimljani isticali su znacaj zastite mentalnog bolesnika i smanjenje
odgovornosti za pocinjena krivicna dela u posebnim stanjima(na
primer:opijenost).
Srednji vek
-u srednjem veku poznatom kao mracnom periodu ponovo
ozivljava demonisticko shvatanje o dusevnim bolestima,zatim
batinjanje,mucenje,proterivanje i spaljivanje dusevnih bolesnika.U srednjem
veku svestena lica preuzimaju brigu o dusevnim bolesnicima.Psihijatrijsko
umece svodi se na traganje za jereticima.Dusevni bolesnici smestani su u
manastire.U XV veku Papa se zalaze za spaljivanje tela opsednutih djavolom da
bi se spasila dusa.Jedino arapska medicina nije prihvatala demonoloske
koncepcije koje su dominirale u hriscanskom svetu.Arapski lekari prevodili su
grcke spise.Arabljani u 8. veku osnivaju prvo skloniste za dusevne bolesnike(u
Bagdadu),gde osim nege pruzaju i druge vrste pomoci dusevnim bolesnicima.
Renesansa
-u doba renesanse zahvaljujuci uticajima nauke i
umetnosti,dominira borba protiv sujeverja,a odnosi prema dusevnim
bolesnicima u azilima postaju humaniji.Mucenja i maltretiranja dusevnih
bolesnika prestaju.
XVI vek
-obnavlja se zanimanje za prirodne i drustvene nauke.Vraca se
pogledima grckih filozofa.Dusevna bolest dovodi se u vezu sa organskim
procesima u mozgu.U
Valensiji
u Spaniji osniva se
prva dusevna bolnica
.
XVII vek-
dusevni bolesnici bili su zatvarani zajedno sa
prosjacima,bogaljima,skitnicama,prostitutkama i kriminalcima.U medicini
dominira mehanicisticko-materijalisticko shvatanje bolesti.I pored napretka
medicine pristup dusevno obolelim osobama se ne menja bitno.Oni se i dalje
sklanjaju sa ociju javnosti kao bica nedostojna humane paznje i brige.U 17. i
18. veku nastavlja se osnivanje dusevnih bolnica.
XVIII vek-
u vise zemalja inicira se reforma dusevnih bolnica.Zalaze se za
humani tretman dusevnih bolesnika.
Pinel
u bolnici u Parizu
1793
godine skida
lance sa dusevnih bolesnika.Taj dogadjaj je izazvao uznemirenost,strah od
dusevnih bolesnika i proteste.Taj dogadjaj smatra se
prvom revolucijom u
psihijatriji
.
NAUCNI PERIOD
-
XIX vek
-sredinom 19.veka zavrsava se prednaucni period razvoja
psihijatrije.Pocinje nova era psihijatrije kao medicinske grane a samim tim i
proucavanje anatomije i fiziologije centralnog nervnog sistema.Svi fenomeni
4
zivota shvataju se kao fizicko-hemijski.Psihijatrija je u znaku prirodno-naucnih
i pozitivistickih shvatanja i priklanja se koncepcijama mehanicistickog-
materijalizma.Znacajna imena koja se pojavljuju u 19 veku su:
Emil Krapelin
bio je
pionir eksperimentalne psihijatrije
.Isticao je znacaj
klinickih posmatranja,psiholoskih eksperimenata,eksperimenata na
zivotinjama a posebnu paznju skrenuo je na kros-kulturna
istrazivanja.Postavio je nozoloski koncept o psihozama,odvojio paranoidna
stanja od paranoje,opisao psihopatsku licnost kao nerazvijeni oblik psihoze i
dao
klasifikaciju vecine dusevnih poremecaja
.
Martin Sarko
francuski psihijatar,postao je poznat po studioznom opisu
klinicke slike histerije.Demonstrira
primenu hipnoze u lecenju histerije
.Kod
njega su dolazili razni talentovani ucenici medju kojima su bili i Frojd i Brojer.
Pjer Zane
neurotske poremecaje objasnjava padom psihicke tenzije.Uvodi
pojam disoijativne svesnosti(na primer:osoba nije svesna paralize sopstvenih
ekstremiteta).
Vladimir Behtjerev i Ivan Pavlov
svojom neurofizioloskom skolom u
Petrovgradu znacajno doprinose proucavanju
uslovnih refleksa
,koja ce
kasnije postati osnova teorija ucenja i bihejvioralne terapije.
XX vek
-to je period
velikih terapijski revolucija
u psihijatriji-
psihoterapijske
(psihoanaliza,bihejvioralne
terapije,gestalt,telesne...),
organoterapijske
(konvulzivna,insulinska,psihofarm
akoterapija) i
socioterapijske
(terapijska grupa).Javlja se sarenilo naucnih
pristupa:
bihejvioralni,organodinamski,psihodinamski,psihobioloski,egzist
encijalni
...
Neka od najznacajnih imena XX veka su:
Sigmund Freud
-osnivac
psihoanalize
.Njegovi radovi kao sto su uticaj
nesvesnih psihickih procesa na psihicki zivot,otkrivanje mehanizama
odbrane,psihoseksualnog razvoja,metod slobodnih asocijacija,tumacenje
snova itd predstavljaju
drugu revoluciju u psihijatriji
.Frojd je zajedno sa
Brojerom bio Sarkoov ucenik,tu se zainteresovao za histerije i zajdno sa
Brojerom(koji je otkrio katarticki metod) objavio knjigu “Studije
histerije”.Kasnije Frojd napusta Brojera(i hipnozu) i osniva psihoanalizu.Frojd
sokira strucnu i ostalu javnost svojim radovima o decijoj seksualnosti i
znacajem ranih seksualnih trauma.Frojd se bavio
neurozama(histerijima,prislinom neurozom,anksioznim neurozama...).Od
Frojda kasnije odvajaju se neki njegovi ucenici i osnivaju svoje
pristupe:
K.G.Jung
(analiticka psihologija),
Alfred Adler
(individualna
psihologija),
Erih From,Vilhelm Rajh
i drugi.
Eugen Blojler
-radio je kod Sarkoa i Manjana.Izdaje svoju monografiju
demntio praecox.Opisuje primarne simptome sizofrenije,usavrsava
klasifikaciju psihickih poremecaja i raniji naziv dementio praecox zamenjuje
nazivom
schizophrenia
.
Ernest Krecmer
-nemacki psihijatar,nacine ponasanja povezuje sa telesnom
gradjom i psihickom konstitucijom licnosti.Autor je tipoloske klasifikacije
licnosti.
5
Gde je granica normalnosti i patologije?
Frojd
: uslovi normalnosti su da covek
ume da voli i da ume da radi
.
Potrebno je dovoljno voleti, imati odnos sa objektom (roditelji – primarno,
prijatelji, posao), ali biti dovoljno
separiran
. Nije sustina da se radom
nadomeste praznine.
Frojd
: “Normalan ego je kao normalnost uopste, idealna fikcija!”
Ne postoji idealna normalnost
.
Opasno je sve podvoditi pod normalno. Bitno je da svako bude svoj. Vaznije
je imati svest o sebi, nego govoriti o nekim posebnim kvalitetetima.
Problem normalnosti se moze razmatrati sa
psiholoskog, psihijatrijskog,
osptemedinciskog
,
transkulturnog, socioloskog, filozofskog
... stanovista –
kako god da ga posmatramo, tesko je definisati normalnost.
Pojam
normalnosti ne postoji kao jedna jedinstvena definicija
. Sa stanovista
klasifikacione
nozologije
–(simptomatoloske psihijatrije)
bolestan je onaj
koji ispoljava psihopatoloske fenomene odnosno simptome
.
-U
somatskoj medicini
patoanatomski supstrat,patofizioloski mehanizam i
klinicka slika omogucuju relativno lako postavljanje dijagnoze,medjutim u
psihijatriji to najcesce nije moguce,osim u slucajevima jasnih uzrocnika-
organski psihosindromi
.
Pokret socijalne psihijatrije
, sire odredjuje koncept normalnosti koji
dozvoljava da bolesni ljudi vise vremena provedu lececi se u svojim kucama
(npr. manicno-depresivni ljudi kad nemaju maniju ili depresiju, oni su
normalni, medjutim bolest pokazuje
reemisiju
– tendenciju ka ponavljanju,
rizik da se poremecaj jednog dana vrati). Socijalna psihijatrija je pomogla da se
promeni stav o dusevnim bolesnicima. Ranije su bolnice bile na kraju ili van
grada (1963. god. – Palmoticeva u centru grada).Koncept socijalne psihijatrije
da bi pomogao, postavio je pitanje sta je to normalnost. Sve ono sto je pomoglo
da se otvori pitanje pojma normalnosti:
1.
kad pocinje dusevna bolest, ko je bolestan, sta je psiholoski
poremecaj, kako odrediti granicu...
2.
pozicija u kojoj treba da se arbitrira tj.
da se donosi misljenje o
nekome
(npr. da li neko moze da radi neki posao u kome treba da se da
neko misljenje)
3.
bracna savetovalista
(npr. ko je podrobniji da nekome bude roditelj)
4.
psihoterapijski koncept
siri koncept normalnosti (npr. kada treba da
se razume zasto je neko nesto uradio ili kada mi treba da razumemo
pacijenta – klinicka psihopatologija); licnost ima svoju dinamiku i svoju
strukturu
5.
razvojni fenomeni iz decije psihologije
– koliko su neke stvari
normalne (npr. kontrola sfingtera – na kom uzrastu deca treba da prestanu
da piske u krevet); svaki fenomen ima progresiju i regresiju – covek je bice
regresije (uvek postoji tendencija ka regresiji); ako ne znamo kontekst neke
pojave, mozemo je pogresno proglasiti da nesto nije u redu, iako to moze
7
