opštenje.  Dakle, cilj komunikacije nije ništa drugo, do uspostavljanje zajednice i društvenosti.
Komunikacija ispunjava osnovnu ljudsku potrebu - da budemo u kontaktu sa drugim ljudima.
Svi mi komuniciramo na jedan ili drugi način i svi smo u stanju da komuniciramo. Stvar je samo
u tome da se pronađe pravi kanal, putem kojeg ćemo pravu i dobro definisanu poruku poslati do
primaoca.  Sve   što   radimo   u   životu   zahteva   komunikaciju.   Ona   je   osnov   međuljudskih
odnosa.Danas   mi   jednostavno   često   i   nesvesno   komuniciramo   sa   okolinom.   To   je   postala
prirodna   aktivnost   našeg   svakodnevnog   života.  Komuniciranje   je   jedno   od   najdinamičnijih,
najsloženijih i najobuhvatijih aktivnosti u ljudskom društvu. Komunikacija je, zbog toga, pojam
u društvenim naukama koji uopšteno označava sveukupnost različitih oblika, veza i kontakata
među pripadnicima društva, a posebno prenošenje poruka s jedne osobe ili grupe na druge.
Međunarodno   telo   koje   se   najviše   bavi   problematikom   komunikacije   i   komunikologije   je
UNESCO.  UNESCO  (United   Nations   Educational,   Scientific   and   Cultural   Organization)   je
organizacija (specijalna agencija) za obrazovanje, nauku i kulturu UN, osnovana 1946. godine.
Osnovni cilj organizacije je da doprinese miru i sigurnosti kroz podržavanje kolaboracije među
nacijama kroz obrazovanje, nauku i kulturu kao metod pospešivanja univerzalnog poštovanja
pravde, zakona, ljudskih prava i osnovnih ljudskih sloboda. UNESCO ima više od 190zemalja
pripadnica   a   glavno   sedište   organizacije   je   u   Parizu   sa   preko   50   kancelarija   širom   sveta.
UNESCO   upražnjava   svoje   aktivnosti   u   pet   glavnih   programa:   obrazovanje,prirodne   nauke,
sociologija, kultura i komunikacije.Glavna skupština UNESCO-a je još1976. godine, u sklopu
rasprave   o   informacijskom   poretku,   naručila   istraživanje   svih   društvenih   komunikacijskih
problema, pri čemu je trebalo uzeti u obzir i međunarodne odnose. Cilj je bio  uspostavljanje

novog

svetskog informacionog i komunikacionog poretka u konzistentnu strategiju. Istom

prilikom, imenovana je

Međunarodna komisija za studiju problema komunikacija.

Predsednik

stručne komisije bio je irski političar, dobitnik Nobelove nagrade za mir (1974.) i saosnivač
Amnesty Internationala Šon Mek Brajd. Mandat ove komisije bio je da za naredno zasedanje
Generalne konferencije UNESCO (1980.g) izradi analitički izveštaj o stanju činjenica u oblasti
informacija i komunikacija i da predloži odgovarajuće praktične akcije. 1980.g na Generalnoj
konferenciji održanoj u Beogradu, UNESCO je primio i usvojio izveštaj i preporuke Mek

Brajdove Međunarodne komisije za studiju problema komunikacija. Tako je ova strategija
postala globalna strategija koju UN zastupaju preko jedne od svojih agencija - UNESCO-a.

Ciljevi koje je strategija imala da ostvari bili su:

1. Uklanjanje neravnoteže i nejednakosti u oblasti globalnih informacija.
2. Uklanjanje negativnih posledica koje proizvode javni ili privatni monopoli u oblasti
informacija.
3. Uklanjanje unutrašnjih ili spoljašnjih ograničenja za slobodan protok informacija.
4. Uspostavljanje i negovanje pluralizma izvora i pluralizma kanala informacija.
5. Sloboda štampe i informacija.

e postoji nijedan oblik organizacije društva čija nužna pretpostavka nije postojanje

komunikacionih   procesa:   ”Izgleda   da  komuniciranje  ne   treba  posmatrati   toliko   kao   posebno
područje,   već   pre   kao   nerazdvojan   sastojak   čitavog   društvenog,   ekonomskog   i   kulturnog
konteksta. Svojim globalnim karakterom ono prožima sve ljudske aktivnosti, služi kao vektor
kulturnim   vrednostima   i   ima   odlučujuću   ulogu   u   uspostavljanju   i   funkcionisanju   društvenih
struktura. Potrebe za komuniciranjem u demokratskom društvu moraju se ostvariti proširenjem
posebnih prava poput prava na informisanje, prava da se bude informisan, prava na privatnost,
prava   na   učešće   u   javnom   komuniciranju   -   što   su   sve   elementi   novog   koncepta,   prava   na
komuniciranje (MacBride Report, 1980. g). U rezoluciji donetoj 1980. g. Generalna konferencija
UNESCO-a   govori   o   "...pravu   javnosti,   etničkih   i   društvenih   grupa   i   pojedinaca   na   pristup
izvorima informisanja i aktivno učešće u procesu komuniciranja."
Ako se sagleda razvoj ljudske civilizacije, uviđa se da je porast komuniciranja među ljudima
dovodio   do   razvoja   civilizacije   i   u   određenim   momentima   joj   davao   nova   značenja.
Komunikacija je proces, koji je kao i svaki drugi, podložan promenama. Razvoj društva, kulture
i tehnologije omogućavaju da se načini komunikacije menjaju iz dana u dan.

1.1. Proces komunikacije

Komunikacija je proces slanja i primanja poruka, tj. proces na osnovu koga osoba, grupa ili
organizacija prenosi neku vrstu informacije drugoj osobi, grupi, organizaciji ili masovnom
auditorijumu. Od suštinskog značaja u tom procesu je da se informacija razume. Uspešna
komunikacija podrazumeva da je informacija tačno primljena u pogledu sadržaja i značenja koje

Komunikacija započinje u momentu kada komunikator u mislima oblikuje ideju koju želi da
prenese. Zatim ideju kodira (tj. "pretvara" u izgovorene ili napisane reči, slike, zvukove…).
Ovako kodirane poruke se zatim prenose (enkodiraju) do primaoca poruke - glasovno, pisanim
putem, govorom tela i sl.
Poruka putuje kroz komunikacioni kanal pomoću koga se poruka prenosi do primaoca. Glavni
komunikacioni kanali su: razgovor licem u lice, telefon, faks, pismo, e-mail, novine, radio, TV,
film itd. Kada poruka stigne do primaoca (recepijenta) on treba da je dekodira (protumači).
Nakon toga sledi (ili ne) njegova reakcija tj. odgovor na primljenu poruku.
Komunikacija je ostvarena kada je poruka primljena i do određene mere shvaćena. To ne znači
da je primalac poruku razumeo u onom smislu koji joj je namenio pošiljalac, jer poruka nije ono
što je pošiljalac poslao, nego ono što je primalac primio. Što je manja razlika između njihovog
značenja i smisla - to je komunikacija bila uspešnija.

Da bi komunikacija uopšte mogla da se odvija, potrebno je da učesnici poznaju jezik kojim se
razmena informacija vrši, da imaju interakcijske veštine i da poznaju važna kulturna obeležja
društvene strukture u kojoj komuniciraju. Način na koji pošiljalac u komunikacionom procesu
govori, otkriva primaocu u komunikacionom procesu nivo njegovog obrazovanja, karakter s
manama i vrlinama, sposobnosti, interesovanja, ambicije, pogled na ljude i pojave i sl. Stoga se
govornik može predstaviti u procesu komuniciranja, a da pritom nije verbalno govorio o sebi i
svojim osobinama.
U današnjem svetu globalnih komunikacija napredovanje u poslu i karijeri nezamislivo je bez
poznavanja bar jednog stranog jezika; štaviše, precizna komunikacija -a samim tim i znanje
jezika - u poslovnom okruženju postalo je pitanje opstanka.

1.2. Poruka

Komunikacija je proces slanja i primanja poruka. Kada se analizira sadržaj poruke, važno je
naglasiti razliku između pojmova podatak i informacija.

Podatak

- podaci su svakakva znanja, tj. sirove činjenice.

Informacija

- informacije su obrađeni, smisleni podaci, koji nakon obrade imaju upotrebnu

vrednost.
Komunikacija je proces prenošenja poruka znakovima u toku koga jedinke utiču jedna na drugu.
U komunikacionom procesu uticaj jedne jedinke na drugu je ili uzajaman ili jednosmeran.