Napomena: Neke opcije za prijavu su dostupne samo nakon kupovine dokumenta.
Увод
Развојни корен дидактике везује се за дубоку
прошлост древних робовласничких држава. Појавом школа као посебно васпитно-образовних институција и наставе као посебног модалитета праксе, развила се и дидактичка теорија.
Развојне раскрснице дидактике и процес њене пуне
афирмације у систему наука откривају разлике у значењу које је придавано и још увек се придаје појму дидактике. Као и других научних дисциплина, и у дидактикама се у почетку њеног развоја срећу појмови неодређености и недовољно јасна разграниченост њеног поља проучавања и интердисциплинских односа у систему наука.
Прецизнију физиономију и пуније дефинисање појма
дидактике налазимо у делу Јан Амоса Коменског ,,Дидактика магна”. То је, први извор дефиниције појма дидактике коју Коменски дефинише као ,,уметност у учењу”. У тако широко постављеним границама и одређеном функцијом дидактике, Коменски је сматрао да је дидактика основа педагогике и суперординирана педагогици.
1
И у терминолошком погледу дидактика је имала
своје развојне разлике, тако да су се као најчешћи називи дидактике употребљавали следећи термини : дидактика магна, дидактика генералис, општа методика, наука о настави, теорија образовања и наставе, општа теорија наставе, наставна техника. Међутим, термин дидактика – и поред тога што се и данас употребњавају и други – доминирају у дидактичким редовима са све уједначенијим својим значењем, јер и не постоје разлози да се замене другим.
Предмет проучавања дидактике представља богато
диференцирање области наставног рада, који све више губи обележје традиционалног проучавања и све изразитије добија обележја осавремењеног наставног процеса. У свим пољима истраживања, дидактика је најфункционалније повезана са проблемима наставе као социјалног феномена и својевитог дидактичког просеца, истраживачким методама и техникама које се користе у области наставе, факторима наставног рада, законитостима и правилима настве, организационим облициама наставног рада, објектима и средствима, наставе, ритмом и динамиком наставног рада и др.
2
(Petr Fedorovič Kapterov),
немачки педагози О. Вилман
(Otto
Willmann),
Г. Кершенштајнер
(Georg Kerschensnteiner)
и
други теоретичари (XIX-XX век) дидактику називају теоријом образовања. Руски научник М. Демков
(Mihail
Demkov),
немачки педагог Ф. Паулсен
(Fridrich Paulsen),
К.
Штекер
(Karl Stocker)
и многи други (XIX-XX век)
дидактику сматрају теоријом наставе. А. Либерт
(Artur
Libert),
немачки научник, дидактику дефинише као
филозофију наставе (XX век). Руски научници Б. Јесипов
(Boris Esipov),
Т. Иљина
(Tatjana Iljina)
и други савремени
научници узимају "помирујућу" формулацију; дидактика је теорија образовања и наставе.
|
Наши дидактичари М. Колетић, Г. Шилих и други
усвајају гледишта по којима је дидактика теорија образовања и наставе. С. Гогала дидактику назива општом методиком. В. Пољак сматра да се дидактика бави проучавањем законитости образовања. Т. Продановић истиче да дидактика проучава опште законитости и категорије васпитнообразовног рада у настави и њиховој повезаности.
Ратке и Коменски су дидактику сматрали
"вештином". Реч "вештина" често се употребљавала у XVII, XVIII i XIX веку у случајевима када се говорило о знањима,
4
теоријама и слично где није било "егзактних" решења. Према томе, сама реч "вештина" не би требало да изазива сметњу у процењивању њеног смисла у опусу поменутих научника. Вештина или теорија о проучавању других, односно свих свему је преширок оквир за наше доба и савремено схватање дидактике. Међутим, за писце XVII века то је било нормално и у знатној мери у духу са схватањима теоретичара Грчке и Рима. Зато наведена схватања дидактике имају само историјску вредност.
Дистервег чини значајан преокрет у схватању
дидактике. Он не заступа нефункционалну ширину дидактике, већ је ограничава на законитост и правила наставе.
Вредност Дистервеговог дефинисања је и у томе што
он не говори о "вештини" (Ратке, Коменски, Ушински), већ о науци, јер је развој дидактичког сазнања нарастао и методолошки усавршен до мере када се може говорити о науци специфичног карактера.
Каптеров, Кершенштајнер, Вилман и други говоре о
дидактици као теорији која проучава образовање. Ово схватање је блиско погледима Раткеа и Коменског, јер не говори о "науци" већ о "теорији", што није случајно, а "теорија" и "вештина" имале су блиско значење. Поред
