1.Појам и предмет политикологије

Наука о политици заузима једно од значајнијих места у савременом систему друшених наука. Њен значај је

одређен улогом политике у друштвеном животу. Током историје људске цивилизације, политика и држава
имале су важан утицај па судбину земаља и народа и на свакодневни живот човека. Покушаји разумевања
политике почињу у далекој прошлости и одржавају се до данашњег дана.

У историјском смислу, најраније форме сазнања политике имају митолошко релнгиозни карактср. Код старих

народа постојале су представе о божанском пореклу власти . Касније се појављују прве политичке

категорије,а потом и концепције које имају философско-етичку форму. Тиме се утемељује почстак
историјског истраживања политике. Тај процес је повезан, пре свсга, са стваралаштвом Конфучија, Платона и
Аристотела. По њима - треба схватити политичке науке као науке о највишем добру човека и политичке
заједнице, о најбољем државном уређењу. Предмет политичке науке је, како је сматрао Аристотел, учење о
лепом и праведном које је могуће достићи само у разумно уређеној држави

Политичка наука заузима посебно место међу свим другим на- укама и вештиинама, зато што она има
највиши циљ - да учиии људе грађанима који се понашају сагласно врлинама које красе добро делање и да,
живећи у заједници, развијају те врлине као особине сопственог каракгера. Те врлине су доброта, лепота,

истина, храброст, праведност итд. Другачије речено, политичка наука је позвана да научи људе да
толерантно, лепо и праведно живе у друштву узајамно делујући једни за друге у циљу изградње добро
уређеног политичког поретка.
Аристотел је у највећој мери положио темеље политичке науке као самосталне дисциплне. Због тога га
називају и оцем ове науке. И поред тога што из разумљивих разлога није могао да издвоји предмет
политичке науке од филозофије и етике, он је коначно ослободио политичку науку њених религиозно
митских форми и приступио политичким чињеницама и процесима као пририодним фактима. У центар
политичких истраживања поставио је проблем државне власти, а политичку мисао је усмерио на решавање
практичних задатака живота у заједници.
Сфера политичких односа је предмет политичких наука: политичке историје, историје и теорије политичких
доктрина, међународних односа, дипломатије итд. У познавању друштва одавно се признаје да је политика
самостална област делатности људи са сопственим принципима и законима који се разликују од принципа и
закона у другим областима друштвепог живота: економија, култура, уметност итд. Ипак, разумевање
политике још увек је разнолико, понекад и контрадикторно, што може да се објасни сложеношћу и
разноврсношћу саме политичке реалности.
У друштву је готово сваки човек мање нли више увучен у полити- чке односе као припадник било које
државе, као члан било ког социјалн

ОГ

колективитета, владар или потчињени, заштитник отаџбине или

освајач. Ово политичко ангажовање већ је постојало у условима старо-источних деспотија, мада већина
становништва није била свесна своје умешаности у политичке процесе. Политички ангажман човека,
појединца нарочито долази до изражаја у демократским друштвима, када сви одрасли грађани кроз
различите механизме изборног процеса учествују у формирању органа власти, остваривању управљања
државом и расподели материјалних и духовних вредности.

2.Политикологија као наука

Термин „Политологија“ је сложеница изведена од две старогрчке речи:

та политика

и речи

логос -

реч,

учење, наука и означава науку о политици. Да бисмо схватили шта је политикологија као наука, неопходно је
што јасније одредити објект, предмет проучавања политикологије.
Као објект било које науке увек иступа одређена област стварности,а предмет сваке науке је и резултат
истраживања.
Појам политике историјски се најпре везивао за државу, државно уређење, власт и управљање друштвеним
процесима уз помоћ јавних институцпја и одређених норми. Сам појам «политика» води порекло од
старогрчке речи «полис», што значи град-држава или друштвено уређење. У модерној литератури, научни
појам политике најчешћс значи делатност социјалних групација, државних и друштвених организацнја које
представљају одређене интересе и циљеве. Политика укључује односе међу социјалним колектнвнтетима и
организацијама које изражавају њихове интересе и које су у вези са влашћу.
Политика је самостална сфера која се разликује од других сфера друштвеног живота. Она обухвата државне

и друге друштвено-политичке организације, механизме државне власти и односе у власти, институције,

партијске системе, и сл.

Предмет науке о политици чине проблеми везани за суштину и специфичност политике као посебне области
делатности и друштвених односа међу људима, њиховим организацијама и институтима, њеним
објективним законима, могућностима, циљевима и средставима. Политикологија се бави истраживањем

особина субјеката политике, посебностима њихових дејстава везаних за формирање и реализацију општих

друштвених потреба и интереса.

Политика се не своди само на идеје и доктрине, већ и на специфичан вид социјално-историјске праксе која
поседује своју објективну логику. Политикологија представља систем знања која се развијају; систем који
чине историја политичке мисли, теорија политике (назовимо условно - општа поли- тикологија), примењена
политикологија итд.
Садржај политикологије као теорије политике чине низ блокова: методологија и методе проучавања
политике; познавање суштине и садржаја политике као специфичне сфере делатности и друштвених односа,
субјекти политике, покретачке снаге и мотиви њихових деловања; основаност циљева, задатака и суштине
политичке власти; учење о политичким системима, законитостима и принципима; теорија политичке свести
и политичке културе.
Политикологију такође чини анализа структура, функција и механизама политичког система и њених
појединих елемената.
Суштинско значење се даје проучавању политике кроз њено узајамно деловање са социјалном средином,
укључујући схватање механизама утицаја на политику друштвено-политичких, националних и других
друштвених покрета и организација, што чини политичку социологију, тј. пресек анализе политике на плану
места и улоге човека у њој.
Политичка наука разрађује свој

појмовни апарат.

Најопштија категорија јесте «политика», која се

конкретизује у појмовима политички односи, политичка делатност, политичко сазнање. Средиште
политичких односа и делатности су држава и други политички институти који стварају политички систем.
Појам «политички систем» корелира са појмом «грађанско друштво» и а даљи појмови су: политички
институт, политичка партија, друштвене органнзације, демократија, диктатура и сл.
Важан појам је и «политички процес» и компоненте који њега чине су: функцнонисање политичког система,
политичка реформа, политичка револуција. политички конфликт и криза и други.
Опис појмовног апарата не би био потпун, ако пе истакнемо систем појмова који карактеришу политичку
културу односно политичка схватања о вредности и то: принципи, традиције и норме, позиције, политичка
социјализација, политичка активност, отуђивање у политици, конформизам.
Политици су својствени њени

објективни закони.

У опште законе се убрајају - зависност типа политичке

власти од карактера социјално-класних односа, нераскидива узајамна веза политичке и економске власти и
др. Као специфични закони појављују се. на пример, такви облици суштински неопходних веза у политичким
системима као што су јединство и расподела власти, легитимација политичке власти, дужност покоравања
(лојалност) политичкој власти, итд.
*Могу се навести четири области или поља простирања политикологије:
1-политичка теорија
2-политички институти
3-партије, друштвене групе, јавно мњење, избори, информација и нронаганда;
4-међународни односи.
*Постоје три дефиниције предмета политикологије:
а)

као општа теорија политике у систему многобројних друштвених наука;

б)

као политичка социологија;

в)

као комплекс знања о политици, у смислу опште интеграционе науке о политици, која укључује као

саставпе делове политичку социологију, политичку филозофију, теорију државе и права, политичку
географију и све друге политиколошке дисциплине.
У круговима полигиколога прихваћено је да је предмет нолитикологије целокупност особина, веза и односа
у друштвеном животу који се називају политички. Другим речима, објекг политикологије јс политичка сфера
друштвеног живота.

се од многих научника-социолога, психолога, аптрополога итд. Размимоилажења мсђу њима почињу при

решавању питања о месту политикологије међу другим наукама о политици.

Приликом решавања овог питања издвојила су се два становишта.

Прво

полази од претиоставке да је

политикологија само једна од наука о политици. У овом својству предмег њеног проучаваља су
институционалне стране политичког живота, пре свега, механизама власти у држави. Овако схваћена

политикологија би изучавала само део онога што за предмет има политички систем.

Друго становиште сматра да политикологија мора да буде општа интеграциона наука о политици у свим

њеним испољавањима. Присталице овог становишта уочавају да су политиколошка истраживања подељена
па више грана, те да још не постоји једна уопштавајућа наука о политици.
Као комплексна и релативно самостална област, политикологија има циљ да продре у суштину саме
политике, да издвоји микро и макро нивое, њене структурне елемеите, унутрашње и спољашње везе и
односе и да одреди основне тенденције и законитости које делују у различитим друштвено-политичким
системима.
У складу са овим прилазом политикологија се разматра као целовита, унутар издиференцирана,
интердисциплинарна наука, која се састоји од низа грана политичког знања и која истражује различите
стране политике на различитим нивоима и у различитим аспектима. У том смислу политикологија
интегрише: политичку филозофију, теорију политике, политичку социологију, политичку историју, политичку
психологију, политичку антропологију, теорију међунаро- дне политике, политичку географију.

5.Политичка и социјална филозофија

Политичка филозофија је наследница филозофске етапе у развоју политикологије. Политичка филозофија,
као прво, даје политичком истраживању карактер погледа на свет. За политичку филозофију је својствен
нормативно-вредносни прилаз који разјашњава значења политичких појава ради живота људи и друштва у
целини,њихову оцену са тачке гледишта општег добра, праведности, слободе, поштовања људског
досгојанства.
Овај прилаз је оријентисан на разраду идеала политичког уређења и путева за његово политичко
оваплоћење. Он не проистиче од реалног, већ од потребног и жељеног и захтева да се политичко
одлучивање ослања на етичке вредности и норме. Другим речима, политичка фнлозофија разрађује
вредпосне и нормативне критеријуме политике и анализира начине и средства сазнавања политике,
формулише уопштене теорије и проналази законитости развоја политичког процеса.
Политичка филозофија као методолошка база погледа на свет у политиколошким истраживањима,
обезбеђује целовитост у проучавању политике, издвајању њених битних карактернстика, даје оцену смисла
и значења различитих политичких концепција, проналази принципе и законе у узајамним односима
индивидуа, друштва и власти, одпос рационалног и ирационалног начела, мотивациону основу и моралпе
критеријуме политичког нопашања.
Политичка филозофија је највиши ниво духовног проучавања политике. У томе се састоји њена, како јака,
тако и слаба, страма. Јака страна састоји се у томе што политичка филозофија ствара за политичко
истраживање методолошку базу погледа на свет, а слаба у апстрактним, често одвојеним мишљењима.

Социјална филозофија

Социјална филозофија разматра политику са позиција методолошких и општих погледа на свет. На плану
погледа на свет, социјалну филозофију интересује место и улога политичке сфере друштвеног живота између
других сфера друштвеног живота: материјалне, духовне, социјалне. У социјалној филозофији политика се
разматра у као део сложенијег, динамичиијег система, као што је људско друштво. На тај начин, филозофско
истраживање политичке сфере је усмерено на формирање опште слике света и одређивање места човека у
њему: да ли је човек слободан, самосталан субјект политичког деловања или је пасиван објект утицаја
различигих снага, итд.
Важна обласг социјално-филозофских изучавања је разјашњавање повезивања у политичкој свести
друштвеног и индивидуалног начела, истраживање природе политичких убеђења, веровања и идеала.
Између политикологије и социологије постоји тесна веза. Преплитање проблематике ствара дилему да ли
политикологију можемо да разматрамо као самосталну науку или је она као политичка социологија,
саставни део социологије.
Схватајући сложеност разграничавања области истраживања политикологије и социологије неопходно је
признати право на постојање политикологије као интердисцирлинарне целовите, али структурисане науке о

политици, и зато политичку социологију треба разматрати као саставни део политикологије.

Као што је речено, политичком теоријом и праксом се бави цео циклус правних наука: теорија државе и

ирава, уставно право, међународно јавно право. Ипак, овај низ дисциплина за разлику од политикологије
није чисто политиколошки. Ове науке тачније можемо да назовемо правно-политичким будући да оне,
бавећи се проблемима државе и права, за разлику од политикологије, концентришу пажњу не на политичке

појаве, процесе и односе, већ их разматрају, пре свега, на правном плану, као феномене права.

6.Теорија политике

Теорија политике се издваја из науке о држави и науке о праву и као таква остаје повезана са низом правних
дисциплина: теорија државе и права, уставно право, међународно јавно право итд. У оквирима ове
проблематике теорија политике истражује порекло и улогу државе и права, принципе њихове изградње,
улогу познавања права итд. Приликом решавања ових питања пресецају се предмети истраживања правних
наука и политикологије. Ипак, политикологија прилази проблему државно-правних односа опширније од
правних дисциплина. Она њих разматра, пре свега, као социјалне појаве, као политичке институције, облике
политичке организације друштва, чији је главни циљ реализација социјалних иитереса.
Један од главних проблема теорије политике је проблем политичке власти, њене суштине, особина итд.
Заједно са овим, теорија политике разматра политички систем, институције државе, политичке режиме,
субјекте политике итд.
Значајну улогу у стварању теорије политике игра упоредна политикологија. У оквирима упоредне
политикологије вршс се истраживања политичке културе различитих земаља и региона, политичких система,
организација итд. Заједно са општом теоријом политике иде и политичка историја. За формирање опште
теорије политике велико значење има разумевање и објашњење политичке мисли и праксе. Политичка
историја је у том смислу блиска општој теорији политике. Она изучава политичке идеје, теорије, институције
и догађаје из прошлости у њиховом хронолошком низу. Истражује узроке и последице крупиих историјских
догађаја, интересе и мотиве њихових актера и промене до којих ови догађаји доводе у односима између
друштвених група, народа и држава.

7.Политичка социологија и политичка психологија

Политичка социологија истражује социјални пресек политичких појава и зависност политике од различитих
сфера животне делатпости друштва и њихов утицај на политички систем, политичке институције и политичко
понашање. Политичка социологија (социологија политике) проучава политику као друштвену појаву односно
као посебан подсистем друштва. Такође, политичка социологија осветљава друштвено- економску основу
политике, утврђује социјално-слојну и интересну одређеност политичког живота.
Социолошки прилаз политици најубедљивије је приказан у радовима Маркса, Лењина и Вебера. У
марксизму се политика тумачи као секундарна појава надградње. Овај коренити став марксизма у односу на
политику најпрецизиије је изражен у Лењиновој формули да је «политика концентрисани израз економије».
Истакнути немачки мислилац Макс Вебер, напротив, економске и политичке појаве изводи из особина
духовног живота, културе народа.
Политичка социологија истражује политичке појаве на два нивоа: теоријском и емпиријском. Задатак првог
нивоа је израда методологије истраживања, стварање модела за објашљења, што је важно за разумевање
политике. Али ништа мањи значај у политикологији имају конкретна емпиријска политиколоско-социолошка
истраживања која су основ за примењену политикологију. Примењена полигикологија има непосредну
практичну усмереност. Зато примењена политикологија концентрише сву своју пажњу на конкретне догађаје
и ситуације и животну делатност држава, партија, социјалних група и индивидуа. Примењена
политикологија израђује практичне савете и препоруке за конкретне учеснике у политичком процесу,
краткорочне прогнозе које се користе при доношењу било којих политичких одлука.

Политичка психологија :

Психологија политике је посебна психолошка дисциплина која проучава психичке

димензије политичке стварности живота. П

ОЛИТИЧКА

психологија (психологија политике) треба да одговори

на питање како човек доживљава политику и власт, како и на који на чин усваја политичке погледе, ставове и
уверења, који фактори утичу на одређене врсте човековог политичког понашања? Како се

ПОЛИТИЧКО

партијски живот прелама у свести поједнца и како човек реагује на политичке импулсе и очекивања? Каква
је улога значај подсвести, воље, емоција, разума, убеђења, мотивација, вредносних мерила на политичку

издвајају субјективна и објективна интерпретација као врсте објашњења које чине неодвојиве стране

политичке спознаје.

Објективна интерпретација претпоставља проналажење различитих веза политичке реалности кроз анализу
објективних резултата политичког деловања.
Субјективна интерпретација је анализа веза и узајамне повезаности у политичког субјекта (његовог

мишљења, позиције, интереса).

Методе проучавања политичких појава су:

Историјска метода

подразумева

упоређивање садашњег са прошлим, разјашњавање историјских почетака

и фактора постанка и развоја ових или оних политичких појава, праћење етапа развоја у политичким
системима који се истражују. Ко не влада прошлошћу, тај није способан да објасни садашњост и предвиди
будућпост. Исправан је и другачији суд: ко искривљује слику прошлости, тај се сигурно налази у заблуди што
се тиче садашњости и буду- ћности.
За савремену политичку науку знања која су стекли њени претходници могу се сматрати материјалом од кога
она гради полазне моменте властитих теорија. Ако се обраћа овим или оним политичким теоријама
(појмовима) из прошлости, политиколог њих упоређује са садашњошћу и примењује у будућности. Један од
сложених проблема политичке науке је у томе како при- лагодити идеје класика политичке мисли
савременом контексту. На путу његовог решавања теорију чекају две опасности. Једна је тежња да се
«посвети пажња» само појединим исказима мислилаца и политичара прошлости а који су у складу са
субјективним представљањем политиколога. Друга је покушај приказивање било којих историјско-
политичких погледа на модеран начин, без обзира на њихов конкретно-историјски контекст.

Системско-функционална метода.

Са становишта системско-функционалне методе политика се разматра

као функционални систем који се специјализује за решавање проблема везаних за постизање циља.
Најбитнија функција сваког система је стабилност, која се обезбеђује функционисањем различитих
елемената у њему. Ова стабилност се обсзбеђује кроз одржавање равнотеже елемената у систему.
Системски прилаз дозвољава да се успоставе опште, универзалне законитости функционалног деловања
политичких система. Као систем, може бити размотрена свака политичка институција или организација,
држава, партија, синдикат, црква. Али, системски прилаз не узима у обзир такве битне особине политичког
живота као што су национална, етничка, верска и остале особине.

Компаративна метода

је допуна и корекција за системско-функционалну методу која полази од

претпоставке да постоје одређене опште законитости и тенденцијске правилности испољавања политичког
понашања, будући да је у политичком животу, политичком систему, култури различитих народа много

општег, заједничког

сличног.

Данас разликујемо дијахрона и синхрона компаративна методолошка

истраживања. Дијахрона истражују политичке системе кроз историјско време, а синхрона подразумевају
упоредна истраживања политичких система у једном времену или епохи, на пример. савремени политички
системи. Тако нам упоредна метода омогућава да извршимо класификацију и типологизацију политичких
система како кроз исто- ријско време тако и унутар историјски одређеног епохалног оквира.
Упоредна (или компаративна) метода подразумева заједничку и јединствену логичку струкутуру теорија,
катерорија, појмова и критеријума помоћу којих се упоређују политички системи различитог степена
историјске развијености.. Тако, ако пођемо од појмова које је развио Габриел Елмонд као што су поли- тичка
структура, политичка култура и политичка функција можемо извести три закључка: први је да је да сви
политички системи поседују своју политичку структуру која може бити мање или више развијена. са мањим
или већим степеном специјалиости; други је да се сви политички системи заснивају на одређеном типу и
садржају политичке културе; и трећи закључак јс да сви политички системи обављају неке политичке
функције и да исте политичке структуре (институције) остварују различите функције.
Када се проучавају савремени политички системи, без обзира у коју класификациону или типолошку групу
их сврставамо, код свих проучавамо односно поредимо, на пример, вертикалну и хоризонталну
организацију власти, партијски и страначки систем, политичку културу, улогу традиције, политичко
лидерство, итд.Примена упоредне методе доприноси коришћењу искуства других земаља и народа,
вредновање резузлтата и достигнућа појединих система у односу на друге, итд.
Политикологија је постала права наука када је од апстрактних размишљања прешла на тло реалног живота,
тј. када је за истраживање овог живота почела да користи емпиријске методе: посматрања, анкете,
проучавање статистичког материјала и докумената, лабораторијских експеримената. Коришћење ових