1. POJAM PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE
Veoma rano se pojavila potreba da se ljudsko stvaralaštvo zaštiti putem pravnih
normi, da se umetnicima i inovatorima omogući da zadovoljavaju svoje svakodnevne
potrebe na osnovu onoga što njihova dela ili pronalasci daju društvu. U
međunarodnom i uporednom pravu ova disciplina označava se terminom
intelektualna svojina, a predmet zaštite ovog prava su duhovne tvorevine i pravo
tvorca-inovatora ili autora, na rezultate svog intelektualnog stvaralaštva. U našem
pravu još uvek postoji naziv pravo industrijske svojine i autorsko pravo. Težnja svih
ovih prava je da budu materijalizovana, odnosno da se njihovim nosiocima omogući
ostvarivanje njihovih prava.
Značaj naročito prava industrijske svojine, a pre svega renomiranih žigova ili
patenata u savremenom svetu je nemerljiv. Tako vlasnici prava intelektualne svojine
postaju sve češće meta zloupotreba različitih vrsta zloupotrebe njihovih prava tj sve
prefinjenijih oblika piraterije i falsifikovanja. Nova ideja, revolucionarno otkriće ili
umetnička inspiracija daju svom tvorcu pravo i osnovnu slobodu u izboru na koji
način će ih koristiti. Zakoni priznaju nosiocu prava intelektualne svojine monopolsko
ovlašćenje koje se sastoji u isključivom pravu da sam upotrebljava svoju tvorevinu
( pozitivno ovlašćenje )
i pravu da zabrani svakom licu da ga koristi bez njegove
saglasnosti
(negativno ovlašćenje)
. Teorija industrijske svojine ili u širem smislu,
intelektualne svojine ima svoj koren u francuskom pravu koje je imalo veliki uticaj i
na zakonodavstva drugih zemalja kao i na razvoj međunarodnog prava industrijske
svojine. U Nemačkoj je ranije preovlađivala teorija ličnih prava koja je danas
napuštena pod uticajem nematerijalnih prava. U anglosaksonskom pravu common
law podržava slobodu trgovine i privrede i protivi se svakom monopolu, izuzev
monopolskog prava priznatog za novi izum ili novi proizvod. Ova teorija je dopunjena
tzv.ugovornom teorijom a postoji i teorija klijentele. Osnovna karakteristika
današnjeg prava intelektualne svojine je uticaj fenomena opšte globalizacije pre
svega ekonomije. Potpisivanjem međunarodnih konvencija i sporazuma kojima se
uvodi jedinstveni postupak zaštite, govore da se intelektualna svojina posmatra sve
više kao jedan globalni fenomen i pravno reguliše na globalnom nivou. Patent je
osnova za uvođenje novih tehnologija, zato njihova tržišna vrednost raste, a time i
visina ulaganja u istraživanja i razvoj. U uslovima savremenog tehnološkog razvoja
pravo intelektualne svojine ima novu funkciju, pre svega nametanja određene
discipline na tržištu tj. doprinos očuvanju slobodne konkurencije i regulisanje protoka
informacija, pri cemu ono, ne gubi ni svoju osnovnu funkciju garantovanja nosiocima-
titularima prava i ovlašćenim korisnicama uživanje njihovih prava. Pravo
intulektualne svojine obuhvata dve osnovne celine: autorsko i srodna prava i prava
industrijske svojine.
1
2.
AUTORSKO I SRODNA PRAVA
Autorsko pravo je relativno mlada pravna disciplina, formirana u XIX veku. Autorsko
pravo nastoji da pomiri dva podjednako važna, a ponekad i suprotstavljena interesa-
potrebu autora da bude pravno zaštićen, sa jedne strane, i kulturni i naučni napredak
društva, sa druge strane. U anglosaksonskom pravu na početku je za označavanje ove
pravne discipline korišćen termin copyright koji pre svega asocira na pravo na
štampanje tj.umnožavanje primeraka nekog autorskog dela.
Od donošenja Zakona o autorskom pravu iz 1911. godine, ovim terminom obuhvaćena
su sva ovlašćenja zakonom priznata autoru u slučaju povrede nekog od njegovih
prava.
Ova grana prava reguliše prava stvaraoca književnih, naučnih i umetničkih dela. Štite
se tako književna dela, govorna dela, muzička i pozorišna dela, dela likovnih
umetnosti, kimenatografska dela i dela primenjenih umetnosti. Veliki broji
nacionalnih zakona sadrži odredbe o srodnim pravima tj. pravima interpretatora,
proizvođača fonograma, videograma, emisija i baza podataka.
U domaćem pravu tradicionalno su zaštićeni autori i njihova dela, kao i nosioci
srodnih prava, s tim što je novim Zakonom o autorskom i srodnim pravima iz 2004
god. uvedena jedna novina- pravna zaštita prvog izdavača slobodnog dela.
3. PRAVNA PRIRODA PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE I NJEGOV ODNOS SA
DRUGIM GRANAMA PRAVA
Autorsko pravo se razlikuje od ličnih prava po tome što se autorsko delo može odvojiti
od autora, dok je za lična dobra karakteristična neodvojivost od ličnosti, pa je tako kod
ličnih dobara nosilac uvek fizičko lice, dok je kod autorskog dela to najčešće pravno
lice. Lično pravo gasi se smrću svog titulara, dok su ličnopravna autorska ovlašćenja
večna. Ove dve kategorije prava imaju sličnost pre svega u tome što je intelektualno
stvaralaštvo neodvojivo povezano sa fizičkom ličnošću autora, te obe imaju za cilj
zaštitu idealnih odnosno moralnih prava fizičke ličnosti. Monopolostički karakter
prava intelektualne svojine ukazuje i na sličnost i sa stvarnim, imovinskim pravom i
ova prava su prenosiva i naslediva i svojim titularima pružaju apsolutno pravo
korišćenja i raspolaganja. Međutim pravo intelektualne svojine razlikuje se od
stvarnog prava jer štiti ličnopravna ovlašćenja. Kod autorskog prava objekt zaštite je
uvek duhovna tvorevina a kod stvarnog prava telesne i bestelesne stvari. Autorsko
pravo zbog svoje posebne prirode ne može biti predmet prinudnog izvršenja i zaplene
niti se može steći okupacijom i održajem. Autorsko delo po proteku zaštićenog roka
postaje opšte dobro.
2
grupe ovlašćenja kojima autor raspolaže. To su moralna ovlašćenja autora koja štite
samu ličnost autora i njegov ugled i imovinska ovlašćenja koja mu omogućuju da na
pravi način iskoristi svoje delo tj. da ga komercijalizuje. Dok moralna prava autora
traju večno imovinska ovlašćenja su vremenski ograničena. Po isteku određenog roka
u kome se smatra da je autor na pravi način komercijalizovao svoje delo, on više nad
njime nema monopol pa delo ulazi u javni domen tj. postaje slobodno za korišćenje.
5. POJAM AUTORSKOG DELA
Autorsko delo je duhovna tvorevina u oblasti književnosti, nauke i umetnosti i kao
takvo čini predmet subjektivnog autorskog prava. U našem Zakonu o autorskim i
srodnim pravima iz 2004. god autorsko delo se određuje kao originalna duhovna
tvorevina autora izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku,
naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, sadržinu i način ispoljavanja kao i
dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Zakon precizira pojam autorskog
dela nabrajanjem pojedinih vrsta autorskih dela kao što su pisana dela, govorna dela,
dramska, koreografska, muzička, filmska, dela i dela likovne umetnosti. Može biti
zabranjeno izvođenje, prikazivanje ili izlaganje dela koje bi bilo suprotno dobrim
običajima ili javnom poretku. Samo jedna kategorija dela ne uživa zaštitu zbog svoje
namene to su: zvanični državni akti- zakoni, podzakonski akti, razni propisi, podnesci
i drugi akti u upravnom ili sudskom postupku. Pravna teorija se razvila u dva smera u
pogledu gledišta da li autorsko delo čini samo jedan element – forma (
monističko
shvatanje
) ili su to dva elementa- ideja (animus) i oblik izražavanja (corpus)
(
dualističko shvatanje
). U našem Zakonu je prihvaćeno monističko shvatanje pa da
bi autorsko delo uživalo zaštitu mora imati određenu formu, dok sama ideja ne može
uživati zaštitu. Na osnovu pravne teorije i sudske prakse pod pojmom autorskog dela
se podrazumeva tvorevina koja ima duhovni sardžaj, određenu formu i koja je
originalna .To su ujedno i uslovi zaštite autorskog dela.
6. USLOVI ZAŠTITE AUTORSKOG DELA
Tvorevina
- Delo mora biti rezultat, tj tvorevina čovekovog, autorovog rada. Autorsko
delo ne može biti delo nekog uređaja ( npr. Prevođenje uz pomoć računara) iako se ovi
uređaji mogu koristiti kao pomoćna sredstva u stvaralačkom radu.
Duhovni sadržaj i umetnička vrednost
- Autorsko delo je namenjeno komunikaciji sa
intelektom i duhom drugih ljudi. U sociološkom smislu, to je društvena tvorevina čija
je funkcija da posreduje u komunikaciji između ljudi. Komunikacija između autorskog
dela i njegovih korisnika mora biti neposredna. Duhovni sadržaj se u odnosu na vrstu
4
autorskih dela izražava na različite načine- muzička dela putem tonova, dok su kod
likovne umetnosti to dvodimenzionalne i trodimenzionalne forme, boje itd. Naš Zakon
predviđa da autorska dela uživaju zaštitu bez obzira na umetničku, naučnu i drugu
vrednost.
Spoljna (izražajna) forma dela
- Pravo štiti sve proizvode ljudskog duha pod uslovom
da su dobili svoju izražajnu, materijalizovanu formu. Forma je onaj element
autorskog dela u kojem se duhovni sadržaj ispoljava i postaje dostupan ljudskim
culima. Materijalizacija duhovnog sadržaja jednog dela može biti u telesnom (npr.
Knjiga, skulptura, slika), ali i u bestelesnom vidu (zvuk, elektromagnetski talas).
Materijalizovana forma u kojoj je delo izraženo ne mora da bude ni definitivna, jer i
nedovršena autorska dela uživaju pravnu zaštitu. Forma autorskog dela mora biti
određena, što garantuje ispunjenost zahteva za stabilnošću oblika u kome je
konkretizovan idejni sadržaj dela, a što nadalje omogućava i prepoznavanje autorskog
dela i priznanje autorskog prava, kao i mogućnost njegovog ponavljanja tj
reprodukcije.
Originalnost dela
– Autorsko delo mora da pretstavlja orginalnu tvorevinu i to je
opšte prihvaćen uslov autorsko-pravne zaštite. Orginalno je ono delo koje je njegov
tvorac stvorio sam, ali to ne znači da se autorska dela nikako ne smeju podražavati ili
oslanjati na druga dela, ali nova kreacija, tako stvorena mora da nosi znatne izmene.
Ove izmene moraju biti odraz ličnosti autora, pa su ponekad i nijanse dovoljne da
daju izgled originalnog, a kod lica koja ih čitaju ili gledaju moraju izazvati osećaj
neobičnog ili do tada neviđenog dela. Kriterijum originalnosti najprimerenije je
procenjivati na fleksibilan način.
Formalnosti- Danas preovlađuje princip po kome autorskopravna zaštita nastaje
samim činom nastanka dela, što znači da autor nije dužan da preduzima bilo kakve
formalne, administrativne radnje kojima bi konstituisao ili obezbedio svoje pravo.
Tako npr. objavljivanje dela ni na koji način ne utiče na sticanje autorskog prava. Naš
Zakon o autorskom pravu ne uslovljava nastanak autorsko-pravne zaštite ispunjenjem
bilo kakvih formalnosti, ali predviđa mogućnost evidencije tj deponovanja autorskih
dela radi obezbeđenja dokaza.
Evidencija autorskih dela i predmeta srodnih prava
- Zakon pruža mogućnost
nosiocima autorskih i srodnih prava da radi obezbeđenja dokaza, deponuju primerke
svojih dela i predmeta srodnih prava kod nadležnog državnog organa ( Zavod za
intelektualnu svojinu). Nosilac prava je dužan da prilikom deponovanja i unošenja u
evidenciju autorskog dela da istinite i potpune podatke, pri čemu se ti podaci smatraju
istinitim dok se suprotno ne dokaže, šti pretstavlja oborivu pretpostavku. Svako
savesno lice koje je povredilo tuđe autorsko pravo uzdajući se u tačnost podataka u
evidenciji ne odgovara za naknadu štete zbog povrede tog prava.
5
zainteresovanih korisnika. Novi Zakon o patentima iz 2004. god predviđa da se
računarski programi ne smatraju patentima
Vlasnik hardvera nema subjektivno autorsko pravo na programu, on može samo da
ima imovinska ovlašćenja na osnovu ugovora o delu ili po osnovu radnog odnosa.
Međutim autor programa ima moralna prava na svom programu i pravo na naknadu.
Zakon pored ostalih imovinskih prava za autore predviđa i pravo da se drugome
zabrani ili dozvoli beleženje ili umnožavanje (kopiranje) svog dela na bilo koji telesni
ili bestelesni, trajni ili privremeni, posredni ii neposredni način. Kopiranje programa
danas je najčešći slučaj povrede softvera. Zakon predviđa i određene izuzetke. Bez
dozvole autora i bez plaćanja naknade mogu se reprodukovati kopije računarskih
programa od strane korisnika radi korišćenja u one svrhe za koji je taj program
pribavljen, tj u svrhe tačno određene propisima. Po propisima autorskog prava, za
prevođenje autorskog dela potrebna je dozvola autora, ali se u slučaju kompjuterskih
programa uglavnom odstupa od ovog pravila, pa legalni imaoci programa imaju
pravo da prevode program na druge jezike.
b) Govorna dela
– reč je o predavanjima, govorima, besedama, konferencijama itd.
Koja uživaju zaštitu kao autorska dela pod uslovom da je reč o originalnim
kreacijama. Ukoliko je reč o govorima održanim u skupštinama, sudovima i drugim
državnim organima, naučnim, umetničkim i drugim organizacijama,kao i na javnim
političkim sastancima, oni se mogu slobodno objavljivati bez dozvole i naknade
autorima putem štampe, televizije, a sa ciljem obaveštavanja javnosti o aktuelnim
događajima iz političkog, naučnog i kulturnog života. Ukoliko se ovakva dela
sakupljaju u zbirke, ona se ne mogu objavljivati bez autorove dozvole.
c) Izvedena dela
- ova dela zasnivaju svoje postojanje na nekom već postojećem
(izvornom) delu. Autor ovakvog dela stvara novo delo pozajmljujući od već postojećeg
dela izvesne bitne odlike, ali na takav način da izvedeno delo predstavlja originalnu
tvorevinu duha. Ono je u zavisnom odnosu od originalnog dela, jer je za njegovo
iskorišćavanje potrebna saglasnost autora originalnog dela. Ovakvo delo može se
ostvariti skraćivanjem, prilagođavanjem, preradom i prevođenjem izvornog dela.
Prevodi su najčešći oblik izvedenih dela, pri čemu prevodilac stvara novo autorsko
delo koje u sebi nosi pečat ličnosti prevodioca. Međutim, redakcija prevoda nekog
književnog dela ne predstavlja posebno autorsko delo, pa prema tome redaktoru
prevoda ne pripada nikakvo autorsko pravo.
2. Muzička dela
– su umetnička dela koja se izražavaju pomoću tonova i uživaju
zaštitu pod uslovom originalnosti. Sastoje se iz 3 elementa: melodije, harmonije i
ritma kojima se melodija ilustruje. Uživaju zaštitu bez obzira na to da li su zabeležena
putem nota ili npr na traci, i da li su propraćena rečima ili ne. Mogu biti izvorna i
izvedena. U okviru izvedenih dela razlikujemo aranžman, varijaciju, ali i skraćivanja
muzičkih dela i razne vrste zbirki.
7
