Увод
Налазећи се изван домашаја старих културних жаришта и главних поморских
путева Антарктик је континент који је последњи откривен и истражен. Раније нереалне
представе о „Терра Аустралису“ , односно некаквој непознатој „Јужној земљи“
мијењане су упоредо са развојем географске науке и ширења географског хоризонта
људске заједнице.Послије пловидбе Ф.Дрејка из 1578. године утврђено је да Огњена
земља није дио неког континента и да се јужно од ње налази отворено море. Када су
А.Тасман 1642. год. о Џемс Кук 1770. и 1772.-1775. Утврдили да Аустралија и Нови
Зеланд такође нису дјелови те непознате земље на југу, коначно су њене границе
помјерене још јужније. Пуних пола вијека иза тога готово да је потпуно опало
интересовање Европљана да трагају за новим острвима и континентима на крајњем југу
Земље. Тек је 1819. Године руски цар Александар упутуио у залеђене воде јужне
хемисфере поморску експедицију Белингсхаузена и Лазарова да са бродовима „Восток“
и „Мирниј“ плове даље од Куковог „леденог поља“ и да тако утврде евентуално
постојање некаквог копна. Том приликом они су открили обалу Антарктика, давши јој
назив Земља Александра I и сусретали енглеске и америчке китоловце који су пловили
до сјеверних дјелова Грајамове земље. Послије њихове пловидбе око Антарктика
коначно се свијет увјерио у постојање једног новог континента. Његова пространства су
међутим била и надаље неприступачна због сурових климатских услова и отежаних
пловидби по залеђеним морима. Зато су га многи називали „домовина снијежне
мећаве“.
2
Пловидбе у првој половини 19. вијека
Почетком 19. Вијека откривен је велики број острва у вишим географским
ширинама јужне хемисфере. Осим Белингсхаузена и Лазарова и њихових откића земље
Александра I , те острва Петар I и друга,у воде око Антарктика почињу крстарити
бродови китоловци из разних земаља. Тако је 1819. године енглески поморац и
китоловац Виљем Смит долазио до Шетландских острва за које је сматрао да су
истурени дијелови Антарктика. Енглески китобојац Џемс Ведел је са два брода пловио
јужније од Јужне Џорџије, до 74° 15´ јгш и за 3° премашио ранији рекорд Џемса Кука.
На том простору он није угледао копно што је коришћено као доказ да око Јужног пола
нема великог копна. Касније је утврђено да је то пространи залив који је назван
Веделово море. Ускоро су поједини китоловци долазили и до Антарктичког копна
откривши и два истурена рта као што су земље Грајама и Ендербија.
Пловидбе китоловаца у воде око Антарктика доприњеле су, не само ширењу
географских представа, него и јачању интересовања појединих земаља за научна
истраживања овог континента. Француска експедиција из 1838. године, под водђством
њиховог истакнутог војног поморца Димон-Дирвила, пловила је по Веделовом мору и
утврдила да се ради о великом заливу. Наредне године они су извршили значајна
открића и на дијелу којег су назвали Адели земља. Једна сјеверно америчка
експедиција под вођством Чарлса Вилкса такође је трагала за јужним магнетним полом
и долазила до дијела копна названим његовим именом. Међутим ни француске нити
пак америчке експедиције нису биле опремљене за пловидве по поларним морима.
