1
Тема: Отуђеност у драми „Шест лица тражи писца“
2
Луиђи Пирандело, ( рођен 28.јуна 1867, Аргиџенто, Сицилиа, Италија – умро
10.децембра 1936, Рим) био је италијански драмски писац, романсијер и писац кратких
прича. У обимном опусу Луиђа Пирандела издвајају се драме „ Шест лица тражи писца“,
„Хенрик 4.“, „Вечерас импровизујемо“; романи: „Покојни Матија Паскал“, „Изопштена“,
„Један, ниједан и сто хиљада; шеснаест збирки приповедака под заједничким називом
„Приповетке за годину дана“, и есеј „Хуморизам“. Светску славу стиче драмским делима,
а 1934. добија Нобелову награду за књижевност. У својим делима, прожетим песимизмом
и нихилизмом, особеним и трагичним хумором, аутор побија позитивистичку веру у
разум. Читав његов опус одише горким размишљањима и парадоксалним закључцима.
Такође, сама чињеница да се писац бави трагањем за писцем у драми „ Шест лица тражи
писца“ јесте парадоксална и апсурдна.
„Пирандело је ипак у великој мери био драмски писац који је инсистирао на књизи,
на тексту, зато је и био апсолутни противник идеје „редитељског позоришта“, једне од
карактеристичне замисли експерименталног позоришта у Европи уопште“. (Вилијамс,
1979.181.)
Својим проналаском „позоришта у позоришту“ у представи „Шест лица тражи
писца“ постао је важан иноватор у модерној драми. Дела су му прожета трагикомичним
елементима, пре свега трагичним хумором, а у њима износи идеје о илузорности реалног
живота и реалности субјективних визија. Комични елементи присутни у његовим
драмама, по принципу контраста, појачавају трагедију драме. Принципима
метатеатралности, уметности која објашњава настанак читаве уметности, прожето је
целокупно дело Луиђа Пирандела. Био је запажен због специфичног односа према рушењу
традиције, а тежио је да прикаже одбачену драму (природан хаос). Луткарска природа
ликова битан је елеменат Пиранделовог драмског метода. „Она му даје средства
манипулације, битна за остваривање његових маштарија, такође подразумева и зависност
од неких врло вештих метода глуме, укључујући ту и способнст импровизације, основне
методе у
commedia dell
arte“. (Вилијамс, 1979.181.)
У оквиру драмске литературе Пирандело јесте онај критични скок какав је у свету
филозофије Кантова критичка мисао. Пиранделова сумња у драми, односно његова сумња
у саму драму, односи се на смисао људског бивствовања. Он се непрестано и опсесивно
