NACIONALNA STRATEGIJA

ODRŽIVOG KORIŠĆENJA PRIRODNIH

RESURSA I DOBARA

("Sl. glasnik RS", br. 33/2012)

DEO PRVI

1. UVOD

Zakonom o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik RS", br. 135/04, 36/09, 36/09 - dr.
zakoni, 72/09 - dr. zakon i 43/11 - US) uređuje se integralni sistem zaštite životne
sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj
životnoj sredini i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici
Srbiji, a upravljanje prirodnim vrednostima ostvaruje se planiranjem održivog korišćenja i
očuvanja njihovog kvaliteta i raznovrsnosti.

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS", br. 72/09, 81/09 - ispravka,
64/10 - US i 24/11), Strategija prostornog razvoja Republike zamenjena je dokumentom
Prostorni plan Republike Srbije, koji se bavi prostorom kao resursom. Ovim planom
utvrđeno je integralno korišćenje prostora sa aspekta njegovog ekonomskog, socijalnog,
ekološkog i institucionalnog razvoja.

Komplementarno, harmonizovano i integralno, sa ova dva dokumenta se uokviruje
strateško planiranje održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara.

Nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara (u daljem tekstu:
Nacionalna strategija) se sastoji od tri dela:

DEO PRVI sadrži uvodna razmatranja sa osnovnim informacijama o pravnom osnovu i
razlozima za donošenje dokumenta, strukturi dokumenta i procesu pripreme, značaju i
vezi sa drugim strateškim dokumentima. Date su definicije prirodnih resursa i prirodnih
dobara, podela prirodnih resursa, a definisani su i glavni, osnovni ciljevi Nacionalne
strategije, uz naglašen značaj koordinisanog međusektorskog upravljanja prirodnim
resursima. Navedene su skraćenice i izrazi koji se koriste u tekstu, kao i definicije.
Načela održivog razvoja u nacionalnoj politici upravljanja prirodnim resursima i dobrima
su takođe sadržana u prvom delu dokumenta.

DEO DRUGI obuhvata strateška opredeljenja i Aneks, koji je odštampan uz ovu
strategiju i čini njen sastavni deo. U Aneksu su sadržani podaci koji se odnose na
analizu stanja i dosadašnjeg stepena istraženosti prirodnih resursa i dobara po vrstama,
prostornom rasporedu, raznovrsnosti, obimu i kvalitetu, proceni uticaja njihovog
korišćenja na životnu sredinu, bilansne kategorije (prostorne i vremenske funkcije,
količine, kvalitet, ugroženost, obnovljivost, strateške rezerve i sl.) i predviđanje trendova
promene stanja. Osnovni, drugi deo dokumenta se sastoji od sedam odeljaka, u kojima

se definišu okviri za održivo korišćenje za ključne prirodne resurse: mineralne resurse
(metalične, nemetalične i fosilna goriva); obnovljive izvore energije; šumske resurse;
zaštićena područja, biodiverzitet, geodiverzitet i predeoni diverzitet; riblje resurse; vodne
resurse i zemljište. U ovom delu razmatrani su načini vrednovanja i uslovi održivog
korišćenja prirodnih resursa i dobara, ekološko-prostorna osnova o potencijalima
prirodnih resursa i dobara, uslovi za postepenu supstituciju prirodnih resursa, kao i
smernice za dalja istraživanja u oblasti pojedinačnih prirodnih resursa i dobara i za
potrebe planiranja, odnosno donošenje planova i programa. Za svaki prirodni resurs
prikazani su ustaljeni načini upravljanja, dat je strateški, zakonski i institucionalni okvir,
definisani ciljevi (opšti i specifični) i izazovi za njihovo održivo korišćenje za narednu
dekadu, kao i mere za ostvarivanje ciljeva.

DEO TREĆI predstavlja završni deo i odnosi se na socio-ekonomsku i plansko razvojnu
analizu strateških prioriteta istraživanja i korišćenja prirodnih resursa. Ovaj deo sadrži
dve glave, od kojih se jedna odnosi na ekonomske i socijalne uticaje Nacionalne
strategije, a druga na realizaciju Nacionalne strategije. U ovom delu razmatrani su
ekonomski efekti iskorišćenja prirodnih resursa i ekonomski ciljevi i izazovi njihovog
održivog korišćenja. U zaključnim poglavljima dati su potencijalni uticaji Nacionalne
strategije na društvenu i ekonomsku sferu, kao i verovatni troškovi, izvori finansiranja i
izazovi koji se postavljaju pred realizaciju Nacionalne strategije.

Proces pripreme Nacionalne strategije započeo je Zaključkom Vlade 05 broj 353-
3935/2006 o usvajanju Informacije o izradi Nacionalne strategije održivog korišćenja
prirodnih resursa i dobara od 29. juna 2006. godine, kojim je zaduženo ministarstvo
nadležno za životnu sredinu da koordinira izradu Nacionalne strategije, i ostala nadležna
ministarstava da učestvuju u njenoj izradi, uz korišćenje tehničke pomoći Evropske
agencije za rekonstrukciju u okviru produžetka ECBP projekta, koja je trajala do kraja
maja 2007. godine.

Prva objedinjena radna verzija Nacionalne strategije (2007) poslužila je kao osnov za
dobijanje podrške Švedske agencije za međunarodnu razvojnu saradnju -

Side

, odnosno

Agencije za zaštitu životne sredine Kraljevine Švedske, i odobrenje projekta (krajem
2009. godine) pod nazivom "Završetak izrade Nacionalne strategije održivog korišćenja
prirodnih resursa i dobara", koji je započeo aprila 2010. godine.

Nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara se navodi kao jedan
od najznačajnijih strateških dokumenata u: Nacionalnoj strategiji Srbije za pristupanje
EU (2005), Nacionalnom programu za integraciju Srbije u EU (2008, 2009), Nacionalnim
Milenijumskim ciljevima razvoja (2006), Nacionalnoj strategiji održivog razvoja (2008),
Nacionalnom programu zaštite životne sredine (2010), Strategiji uvođenja čistije
proizvodnje u Republici Srbiji (2009), Strategiji upravljanja otpadom (2003, 2010),
Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja (2010), Nacionalnoj strategiji za aproksimaciju u
oblasti životne sredine (2011) i drugim strateškim dokumentima.

Nacionalna strategija održivog razvoja definiše održivi razvoj kao ciljno orijentisan,
dugoročan, neprekidan, sveobuhvatan i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte
života (ekonomski, socijalni, ekološki i institucionalni) na svim nivoima.

2020 (COM (2010) 2020), u segmentu obezbeđivanja održivog rasta i obezbeđivanju
uslova za manje gubitaka usled neodrživog korišćenja prirodnih resursa.

Prirodni resursi se mogu podeliti na obnovljive i neobnovljive (Tabela 1.1). Ovi se dalje
dele na neiscrpive i iscrpive resurse.

Tabela 1.1. Klasifikacija prirodnih resursa - EC COM (2003) 572

- Prostor treba posmatrati kao ključni sveobuhvatni resurs za one koji su dati u tabeli

- Zemljište je obnovljivi resurs samo dugoročno posmatrano

Neiscrpivi resursi

Iscrpivi resursi

Obnovljivi
resursi

Dispergovani resursi (toka):
solarna energija, vetar, plima i
oseka, talasi, padavine
Akumulirajući resursi: vazduh,
okeani

Biološki resursi: šume, riblji fond,
biomasa
Akumulirajući resursi: površinske
vode, izdani, zemljište

Neobnovljivi
resursi

Resursi koji se mogu reciklirati
povratiti (zavisno od disperzije):
metali, minerali, (zemljište, tlo)

Resursi koji su neobnovljivi i resursi
koji se ne mogu ponovo iskoristiti:
fosilna goriva: nafta, gas, ugalj

Na korišćenje prirodnih resursa utiču brojne praktične politike koje obuhvataju više
sektora: politike vezane za vode, biodivezitet, zaštitu zemljišta, urbanu životnu sredinu,
ekonomsku politiku, fiskalnu politiku, transport, poljoprivredu, energetiku i minerale tj.
mineralnu politiku. Strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara kreira
dugoročni okvir praktične politike više sektora, a za održivo korišćenje prirodnih resursa.
Ona analizira trenutnu osnovu prirodnih resursa Republike Srbije, načine upravljanja
prirodnim resursima i niz ciljeva i instrumenata praktične politike za realizaciju u
narednoj dekadi i nakon toga.

Nacionalna strategija u svom fokusu ima i povećanje efikasnosti korišćenja resursa
(samim tim i smanjenje intenziteta njihovog korišćenja) i smanjenje uticaja na životnu
sredinu ekonomskog korišćenja resursa. Ukratko, ona je usredsređena na pronalaženje
opcija praktične politike za odvajanje trenda ekonomskog razvoja i još šire, razvoja
uopšte, od trenda korišćenja resursa i uticaja na životnu sredinu. Nacionalna strategija
uspostavlja vezu između korišćenja resursa i negativnog uticaja korišćenja resursa na
životnu sredinu i utvrđuje gde je potrebno preduzeti određene akcije u cilju
prevazilaženja problema. Cilj Nacionalne strategije je unapređenje održivog
ekonomskog razvoja efikasnim korišćenjem prirodnih resursa uz istovremeno smanjenje
negativnih uticaja po životnu sredinu. Kada je to izvodljivo, Nacionalna strategija se bavi
i pronalaženjem načina za korišćenje pojedinačnih prirodnih resursa, od obezbeđivanja
do višestrukog korišćenja za proizvodnju/druge namene i povratka u životnu sredinu.

Stvaranje otpada i upravljanje otpadom je nesumnjivo u vezi sa načinom kako koristimo
resurse - ekstenzivno stvaranje otpada je simptom neefikasnog korišćenja resursa.
Osnove Tematske strategije EU o održivom korišćenju prirodnih resursa su postavljene
na tvrdnji da adekvatno upravljanje otpadom smanjuje pritisak na prirodne resurse i
redukuje zagađenje u vezi sa ekstrakcijom i preradom istih.

Prirodna bogatstva su državna imovina, čije se korišćenje sprovodi pod uslovima i na
način predviđen zakonom. Uspostavljanje najboljeg mogućeg okvira za upravljanje
prirodnim resursima treba da bude vođeno karakteristikama tih resursa, brojem i
prirodom aktera zainteresovanih za njihovu eksploataciju (održivo korišćenje) kao i
institucionalnim okvirom. U celom procesu izgradnje najboljeg okvira za korišćenje
prirodnih resursa ne sme se zaboraviti da su vlasnička prava vezana za prirodne resurse
zapravo isprepletene grupe prava koje se tiču prava upravljanja, prava isključenja i
prava otuđenja. Oni akteri koji upražnjavaju ova prava određuju koji akteri će imati pravo
pristupa dobru i pravo korišćenja dobra. Budući da je obično moguće koristiti prirodne
resurse na višestruke načine, koji su često među sobom isključivi, donošenje odluke o
njihovom korišćenju nužno zahteva izvesne nagodbe, i skoro uvek se dešava u situaciji
kada postoje suprotstavljeni različiti interesi i ciljevi. Upravljanje prirodnim resursima
zahteva donošenje odluka i korišćenje alata koji nužno imaju i političku dimenziju. U
tranzicionim uslovima i pri stopama siromaštva koje još uvek nisu na dovoljno niskom
nivou, pored efikasnosti, dobro upravljanje prirodnim resursima bi trebalo da obezbedi i
odgovarajuće distributivne efekte, odnosno da doprinosi smanjenju siromaštva,
regionalnih dispariteta i smanjenju zagađenja životne sredine.

Mogućnost da se tačno proceni kapacitet pojedinačnog resursa, najefikasniji način
njegove alokacije, i spremnost da se donesu mere u slučaju pogoršanja kvaliteta resursa
ili njegovog iscrpljivanja su verovatno od suštinskog značaja za efikasnost upravljanja, i
treba da budu praćeni (u slučaju neobnovljivih izvora) određivanjem optimalnog nivoa
eksploatacije, alokacijom odgovarajućeg dela prinosa od eksploatacije prirodnog resursa
u druge vidove kapitala da bi se sprečilo ukupno smanjenje kapitala i odgovarajućim
merama za sprečavanje ili nadoknadu negativnih eksternalija posebno onih koji se tiču
negativnog uticaja na životnu sredinu. Neophodno je izvršiti detaljnu analizu
zainteresovanih strana sa aspekta njihovih interesa u pogledu eksploatacije pojedinih
prirodnih resursa, identifikacije dobitnika i gubitnika kako pri tekućim politikama
eksploatacije prirodnih resursa tako i pri alternativnim politikama, njihovim
sposobnostima da donose odluke, koriste resurse, traže alternative. Neophodno je
ustanoviti koordinisano, međusektorsko upravljanje prirodnim resursima,
decentralizovano u najvećoj mogućoj meri i uz maksimalno uključenje javnosti kako bi se
ostvarila kako željena efikasnost tako i željeni distributivni efekti korišćenja prirodnih
resursa. Primena modernih alata kao što je na primer strateška procena uticaja na
životnu sredinu (Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, "Službeni glasnik
RS", br. 135/04 i 88/10) je svakako jedan od načina da se postigne ovaj cilj. Takođe,
osnaživanje siromašnijeg stanovništva i manje razvijenih regiona da upravljaju prirodnim
resursima na odgovarajući način, na primer putem boljeg pristupa informacijama,
sudstvu ili učestvovanju u mehanizmima odlučivanja putem uključivanja javnosti u
najranije faze odlučivanja ili na druge odgovarajuće načine, ključno doprinosi da
distributivni efekti budu maksimalni i u pogledu smanjenja siromaštva i ravnomernog
regionalnog razvoja.