УВОД
Овчарство Србије, у погледу продуктивности заузима незавидан положај, без обзира што
поседујемо природне ресурсе и традицију.
Наиме, највећи део популације наших оваца чини праменка (80%), од које су у Србији
најзаступљенији пиротски, сјенички и сврљишки сој, док преосталих 20% чине цигаја
(5%) и мелези праменке са иностраним расама (15%), пре свега са виртенбершком и ил д’
франс.
Према статистичким показатељима, а и новијим истраживањима просечна плодност
важнијих сојева праменке (пиротски, сјенички и сврљишки) износи 110%, принос вуне 1.8
кг, млечност 45 литара (без млека које посиса јагње) а маса тела јагњади 3.9 кг при рођењу
односно 20 кг при узрасту од 90 дана, тј. пред клање. У популацији цигаје и мелеза,
продуктивност је нешто повећана, али због малог учешћа у укупном броју оваца ефекти су
незнатни (Селекција у сточарству, 2005).
Главни циљ и задатак дугорочног развоја овчарства је повећање усвајања робне
производње на прецизно профилисаним фармама које ће по обиму и квалитету
производити робу за домаће и инострано тржиште.
Општа тенденција промена и развитка овчарства биће усмерена на концентрацију
земљишта и других производних капацитета у веће производне јединице, на
специјализацију газдинства, примену савремених технолошких поступака у циљу
унапређења производње и квалитета млека и меса, као и вишеструког повећања
продуктивности инсталираних капацитета и рада на газдинствима.
Реконструкција и развој овчарства одвијаће се кроз знатно повећање производње по грлу и
јединици пољопривредне површине које су данас на веома ниском нивоу.
За то се предвиђа дуже време, знатна и квалитетна средства, подизања нивоа знања
произвођача, развој стручних и научних служби и других активности.
-1-
Млечност цигаје је доста добро изражена и креће се у границама од 50-150 литара у
лактационом периоду од 6 месеци. Ова велика варирања у погледу производње млека су
резултат утицаја фактора споњне средине, а првасходно нивоа исхране. Ако се цигаја
адекватно храни, она представља нашу најбољу овцу за производњу млека.
Плодност оваца цигаја расе креће се од 110-130%. По времену стасавања цигаја спада у
групу средњестасних раса оваца. Женска грла улазе у приплод први пут у старости од
годину дана. По зоолошкој класификацији цигаја спада у дугорепи овце.
Генетски потенцијал цигаје није довољно искоришћен у нашој земљи. Због тога се, на
неким крупним газдинствима, предузимају мере повећања њене продуктивности. Тако су
укрштања цигаје са суфолк расом дала запажене резултате на Бељу.
Слика 1. Цигаја
-3-
Домаћи мерино
Домаћи мерино се скоро два столећа узгајао на просторима бивше Југославије, па отуда и
потиче овакав назив "домаћи мерино". Узгајан у условима Југославије, формиран је у
посебан тип који се по својим особинама видно разликовао од других типова мерина. У
нашој земљи ове овце коришћене су за сва три смера производње, тј за производњу вуне,
млека и меса.
Мада спада у овце средње висине, ипак може се рећи да је домаћи мерино био малих
ширина, нежног костура, фине конституције, а уз то и мале живе мере, јер је просечна
тежина оваца око 42 кг, а овнова око 51 кг. То је била последица, пре свега, лоше неге и
исхране подмлатка и парења у блиском крвном сродству.
Негативни услови под којима је формиран наш мерино утицали су и на принос и на
квалитет његове вуне. Густина вуне убрајала га је међу мерино расе с најгушћом вуном,
што је заједно са добром обраслошћу грла вуном учинило да се просечна тежина руна у
оваца кретала око 4 кг, ау овнова око 5,5-6 кг. Финоћа влакна била је испод 20 микрона.
Способност за производњу млека била је значајна карактеристика нашег мерина. Тако у
бољим условима исхране и држања овце су давале и до 100 кг млека у лактацији.
Због изузетно лоших економских прилика у сточарској производњи, а посебно у
овчарству, током дужег низа година, домаћи мерино је уништен и данас практично више и
не постоји. Домаћи мерино оставио је, практично, упечатљив траг у развоју нашег
овчарства јер се веома много користио за укрштање са различитим сојевима праменке
широм Југославије и стварање бројних мелеза.
Слика 2. Домаћи мерино
-4-
Праменка је овца комбинованих производних својстава (месо-млеко-вуна). Производња
овчијег и јагњећег меса праменке је доста скромна, у зависности од сојева и нивоа
исхране, односно степена утовљености животиња.
Жива мера оваца креће се између 25 и 55, а овнова између 35 и 80 кг. Од истих фактора
зависи и рандман меса, који се креће од 40-50%.
Производња млека праменке је релативно мала, а знатно варира између сојева (од 40-100
литара и више у лактацији од 6 месеци) и услед утицаја исхране.
Тежина руна у просеку износи 1,4 кг. Рандман вуне се креће од 55-70%. Руно праменке је
састављено, као што и само име каже, од праменова који су отворени0, дугачки, груби,
шиљасти или левкасти код рудих праменки. Вуна је мешана и састоји се из осјастих
влакана и пуха. У зависности од заступљености осјастих влакана и пуха разликују се
сојеви праменке са грубом и сојеви са рудом вуном. Праменка је слабо обрасла вуном по
трбуху и доњем делу врата, а ноге, глава и уши су јој обрасли длаком.
Боја руна је најчешће бела, мада код неких сојева праменке руно може бити мрко па чак и
црно, док их је веома мали број са шареним руном. Длака која покрива лице и ноге може
бити различите боје, беле, црне, правилно или неправилно шарена, жуто-бела, црно-бела,
затим жута и прскана (бела са црним, жута са белим и слично).
Плодност праменке је релативно добра. Од 100 ојагњених оваца добија се 100-110
јагњади. Порођајна тежина ових јагњади је између 02:04 кг, што зависи од соја и нивоа
исхране мајки. Јагњад су отпорна, а морталитет је низак.
У нашој земљи постоји велики број сојева праменке који су настали у различитим
климатским и исхрамбеним условима. Имена су добијали, обично, према подручју
постанка, планини и слично. Најпознатији сојеви праменке су: сјенички, сврљишки,
Кривовирске, Шарпланинска, Овчепољско, косовски, метохијски, пивски и други. Сви
сојеви праменке могу се поделити у две групе и то сојеве са рудом и сојеве са грубом
вуном.
-6-
