Adolescencija

O ADOLESCENCIJI 

Autori koji se bave periodom adolescencije ovaj period posmatraju kao razvojno prelazni period (period tranzicije) iz detinjstva u zrelost. Levinov izraz “osoba na margini” (Lewin, 1939), kojim opisuje adolescenta, dobra je ilustracija pozicije  koja se adolescentima pripisuje u uvom periodu, pošto ukazuje na stalno  balansiranje između uloge deteta i uloge odraslih.

Ono što je zanimljivo, kada je o ovom razvojnom periodu reč, je da je on uglavnom definisan onim što on nije : adolescent nije više dete, ali nije još ni odrasla osoba, nezrelost detinjstva je prevaziđena, a izazovi i mogućnosti odraslog doba još nisu ostvareni.

Dodatnu teškoću predstavlja i nepostojanje jasno ekspliciranih pokazatelja kraja detinjstva i početka odraslog doba. U nekim kulturama postoji obred inicijacije kojim se javno obeležava prelazak iz perioda detinjstva u period odrasle osobe. U kulturama kod kojih postoji ovaj obred, period adolescencije je jako kratak, ponegde traje samo koliko traje priprema za obred i sam obred inicijacije. S obzirom da u zapadnoj kulturi ne postoji obred inicijacije, čime je znatno otežano određivanje početka i kraja adolescencije, neki autori (prema: Kimmel & Weiner, 1995) predlažu dva  moguća pokazatelja za određivanje trajanja adolescencije: biološki uzrast za odredjivanje početka i socijalni uzrast za odredjivanje kraja adolescencije. Pod biološkim uzrastom ovi autori podrazumevaju promene do kojih dolazi u biološkom razvoju organizma i koje su rezultat promene hormonskog statusa organizma, kao što su razvoj skeleta, pojava menstruacije kod devojčica, pojava sekundarnih polnih odlika,  itd. Pod socijalnim uzrastom se podrazumeva socijalna zrelost  pojedinca koja se razlikuje u različitim društvima i kulturama. Negde je to promena dotadašnje uloge u društvu (od deteta do partnera i roditelja, ili od studenta do zaposlene osobe), a negde je to formalni uzrast  i očekivanja koje društvo ima od ljudi koji su odredjenog uzrasta, tako da kada neko preuzme uloge odraslog, kada ga drugi vide kao odraslog i kada on sebe doživljava tako, možemo da kažemo da ta osoba nije više adolescent već odrasla osoba. Autori koji se bave adolescencijom govore o tri perioda: rana adolescencija (od 12 do 15 godina), srednja adolescencija (od 15 do 17 godina) i pozna adolescencija (posle 17 godina), naglašavajući međutim da je svaka podela arbitrarna.

Bez obzira na neslaganja kada je u pitanju odredjivanje početka i kraja adolescencije, većina autora koji se bave ovim periodom slaže se u tome da je ovo period tranzicije, tj. period promena, neravnoteže i razvoja koji služi kao most između detinjstva i zrelosti. Ukoliko su te tranzicije očekivane u nekoj kulturi sa određenim uzrastom i dešavaju se na vreme, onda one obično vode ostvarivanju važnih razvojnih zadataka u adolescenciji, kao što su: razvijanje novih i zrelijih odnosa sa vršnjacima oba pola, prihvatanje muške / ženske socijalne uloge, postizanje veće emocionalne nezavisnosti od roditelja i odraslih, priprema za bračni i porodični život i karijeru, usvajanje sistema vrednosti, ideologije i stavova i usvajanje socijalno odgovornog ponašanja (Havighurst, 1972). Promene koje se u adolescenciji dešavaju izuzetno su značajne za dalji razvoj i od načina ostvarivanja razvojnih zadataka u tom periodu  u velikoj meri zavisi uspešno prilagođavanje i dalji razvoj odrasle osobe.