Jelena Vranješević

1. O ADOLESCENCIJI

Autori   koji   se   bave   periodom   adolescencije   ovaj   period   posmatraju   kao   razvojno
prelazni period (period tranzicije) iz detinjstva u zrelost. Levinov izraz "osoba na
margini" (Lewin, 1939), kojim opisuje adolescenta, dobra je ilustracija pozicije  koja
se adolescentima pripisuje u uvom periodu, pošto ukazuje na stalno   balansiranje
između uloge deteta i uloge odraslih.

Ono što je zanimljivo, kada je o ovom razvojnom periodu reč, je da je on uglavnom
definisan onim što on nije : adolescent nije više dete, ali nije još ni odrasla osoba,
nezrelost detinjstva je prevaziđena, a izazovi i mogućnosti odraslog doba još nisu
ostvareni.

Dodatnu teškoću predstavlja i nepostojanje jasno ekspliciranih pokazatelja kraja
detinjstva i početka odraslog doba. U nekim kulturama postoji

obred inicijacije

kojim

se javno obeležava prelazak iz perioda detinjstva u period odrasle osobe. U kulturama
kod kojih postoji ovaj obred, period adolescencije je jako kratak, ponegde traje samo
koliko traje priprema za obred i sam obred inicijacije. S obzirom da u zapadnoj kulturi
ne   postoji   obred   inicijacije,   čime   je   znatno   otežano   određivanje   početka   i   kraja
adolescencije, neki autori (prema: Kimmel & Weiner, 1995) predlažu dva   moguća
pokazatelja   za   određivanje   trajanja   adolescencije:

biološki uzrast

za odredjivanje

početka i

socijalni uzrast

za odredjivanje kraja adolescencije. Pod biološkim uzrastom

ovi autori podrazumevaju promene do kojih dolazi u biološkom razvoju organizma i
koje su rezultat promene hormonskog statusa organizma, kao što su razvoj skeleta,
pojava   menstruacije   kod   devojčica,   pojava   sekundarnih   polnih   odlika,     itd.   Pod
socijalnim uzrastom se podrazumeva socijalna zrelost  pojedinca koja se razlikuje u
različitim društvima i kulturama. Negde je to promena dotadašnje uloge u društvu (od
deteta   do   partnera   i   roditelja,   ili   od   studenta   do   zaposlene   osobe),   a   negde   je   to

formalni uzrast

i očekivanja koje društvo ima od ljudi koji su odredjenog uzrasta,

tako da kada neko preuzme uloge odraslog, kada ga drugi vide kao odraslog i kada on
sebe doživljava tako, možemo da kažemo da ta osoba nije više adolescent već odrasla
osoba. Autori koji se bave adolescencijom govore o tri perioda: rana adolescencija (od
12 do 15 godina), srednja adolescencija (od 15 do 17 godina) i pozna adolescencija
(posle 17 godina), naglašavajući međutim da je svaka podela arbitrarna.

Bez obzira na neslaganja kada je u pitanju odredjivanje početka i kraja adolescencije,
većina autora koji se bave ovim periodom slaže se u tome da je ovo period tranzicije, tj.
period promena, neravnoteže i razvoja koji služi kao most između detinjstva i zrelosti.
Ukoliko su te tranzicije očekivane u nekoj kulturi sa određenim uzrastom i dešavaju se
na vreme, onda one obično vode ostvarivanju važnih razvojnih zadataka u adolescenciji,
kao što su: razvijanje novih i zrelijih odnosa sa vršnjacima oba pola, prihvatanje muške /
ženske socijalne uloge, postizanje veće emocionalne nezavisnosti od roditelja i odraslih,
priprema za bračni i porodični život i karijeru, usvajanje sistema vrednosti, ideologije i

Tekst je preuzet iz priručnika

Vršnjačka medijacija – priručnik za voditelje radionica iz

oblasti obrazovanja za veštine medijacije

(J. Vranjesevic, Z. Trikić, D. Koruga, S. Vidović i

V. Dejanović). Kinderberg and GTZ, Beograd, 2003.

stavova i usvajanje socijalno odgovornog ponašanja (Havighurst, 1972). Promene koje se
u adolescenciji dešavaju izuzetno su značajne za dalji razvoj i od načina ostvarivanja
razvojnih zadataka u tom periodu u velikoj meri zavisi uspešno prilagođavanje i dalji
razvoj odrasle osobe.

1.1. PROMENE U ADOLESCENCIJI

1.1.1.

Promene fizičkog izgleda

U periodu rane adolescencije dolazi do brojnih promena u telesnom funkcionisanju i
fizičkom izgledu među kojima su najznačajnije:
-

promena hormonskog statusa organizma (pojačano lučenje polnih hormona:
testosterona i estrogena koji utiču na razvoj jajne ćelije i spermatozoida i
ubrzavaju metaboličke procese)

pojava sekundarnih polnih karakteristika kao rezultat promene hormonskog
statusa

razvoj skeleta, nagli porast visine i tezine

Ove promene su veoma značajne pošto utiču na način na koji adolescenti opažaju
sebe u ovom periodu, tj. na sliku koju o sebi imaju. Budući da je za identitet u
adolescenciji i za sliku o sebi važan kontinuitet, adolescenti su suočeni sa problemom
kako da novonastale promene uklope u postojeću sliku o sebi, tako da se osećaju
adekvatno. Najupadljiviji je nagli rast visine i težine koji cesto dovodi do toga da se
adolescent oseca nezgrapno i nespretno u pokušajima da se prilagodi novonastalim
promenama. Brojna istraživanja pokazuju da su adolescenti veoma osetljivi na
promenu

telesnog Ja

, pogotovo ako se ta promena ne poklapa sa onim sto se u datoj

kulturi   smatra   poželjnim   izgledom   (Lerner   &   Karabenick,   1974).   O   značaju   koji
telesno   Ja   ima   za   sliku   o   sebi   govore   i   podaci   da   adolescenti   u   periodu   rane
adolescencije (13 do 15 godina) koriste gotovo isključivo telesne karakteristike da bi
opisali   sebe   i   to   obično   karakteristike   koje   smatraju   nepoželjnim   (debeo,   krupan,
nizak, isl.). Tek kasnije u periodu pozne adolescencije, adolescenti opisuju sebe kroz
neke   intelektualne,   socijalne   i   emocionalne   kategorije,   obicno   poželjne   (društven,
iskren, pametan, isl.) (Simmons & Rosenberg, 1975).

Uvremenjenost telesnih promena je još jedan važan faktor koji utiče na način na koji
se slika o sebi formira u ovom periodu. Istraživanja pokazuju da su dečaci koji se
kasnije razviju manje popularni među vršnjacima, manje privlačni suprotnom polu i
manje sigurni u sebe od onih koji su se razvili ranije. Za razliku od njih, devojćice
koje se razviju prerano imaju problema u adaptaciji i cesto su nesigurne i povucene,
iako ih sredina prihvata. Neuvremenjenost ima vise negativnih implikacija za decake
nego za devojcice (Blyth & Simmons, 1985), budući da dečaci koji se kasnije
razvijaju odstupaju u većoj meri od stereotipa o snažnom muškarcu koji je
dominantan u većini kultura. Za razliku od njih, devojčice koje se kasnije razvijaju,
uklapaju se u stereotip o nežnim i slabim ženama i zbog toga imaju manje problema u
prilagođavanju.

1.1.2.

Promene u kognitivnom funkcionisanju

U periodu adolescencije dolazi do kvalitativnog skoka u intelektualnom razvoju:
prelazak sa konkretnih na formalne operacije. Karakteristike formalnog mišljenja su:

Šta druga osoba oseća?

Fokus je na razumevanju emocionalnih stanja osobe -

empatija

Šta druga osoba misli?

Sposobnost da zaključujemo o misaonim procesima druge

osobe i da ih razlikujemo od sopstvenih

Šta druga osoba namerava

? Zaključivanje o motivaciji druge osobe

Kako druga osoba izgleda

? Percepcija druge osobe i to ne samo kroz uočavanje

vidljivih karakteristika (visina, građa, snaga, isl.) već i izvesnih crta ličnosti
(otvorena, zainteresovana, iskrena, isl)

Robert Selman, autor jedne od napotpunijih teorija socijalne kognicije, smatra da je
ovo složeni pojam koji uključuje empatiju, moralno mišljenje, sposobnost rešavanja
problema u interpersonalnim odnosima, razvoj svesti o sebi i drugima (igranje uloga)
i promenu tačke gledišta (decentracija). On razlikuje pet faza u razvoju socijalne
kognicije od kojih su poslednje dva vezane za period adolescencije (Selman, 1980).
Razvoj socijalne kognicije Selman posmatra kroz četiri oblasti:

svest o sebi

prijateljstvo i konflikti

vršnjački odnosi

odnos roditelji – dete

(koncept

kažnjavanja).

Faza 0

Egocentrična faza

(od 3 do 6 godina) u kojoj dete nije u stanju da razdvoji

ono što ono misli od onoga što misle drugi ljudi. Dete smatra da je njegova tačka
gledišta jedina i nije u stanju da se stavi na tačku gledišta druge osobe. U ovom
periodu konflikt se shvata kao situacija u kojoj jedna strana ne dobija ono što želi,
zbog ponašanja druge strane i strategije rešavanja konflikta su ili povlačenje i
poslušnost, ili nasilno ostvarivanje svog cilja (napr. dete grabi igračku i odlazi)

Faza 1. Početak decentracije

(od 5 do 9 godina) – u ovom periodu deca počinju da

shvataju da druga osoba može da ima pogled na svet koji je drugačiji od njihovog. U
ovoj fazi dete počinje da razumeva ulogu subjektivnih, tj. psiholoških faktora u
konfliktu (neslaganje), ali je rešavanje konflikta u ovoj fazi i dalje jednostrano (jedna
strana gubi, druga dobija). Obično se traži arbitraža onih koji se percipiraju kao
moćniji (odrasli), dete često koristi pretnje ili silu da bi dobilo ono što želi, ili se posle
neuspelih pokušaja da dobije ono što želi povlači i ponaša kao žrtva tražeći utehu i
odobravanje odraslih.

Faza 2. Reciprocitet

(od 7 do 12 godina) – u ovom periodu deca ne samo da

razumeju da drugi ljudi imaju svoj pogled na svet, nego su u stanju i da se stave na
tačku gledišta drugih

Svest o sebi

– u ovom periodu dete pravi razliku između unutrašnje i spoljašnje

realnosti i često krije svoje unutrašnje Ja da bi izbeglo neodobravanje ili osećanje
stida. Pošto je dete sada u stanju da sagleda kako ga drugi opažaju, unutrašnje,
privatno Ja postaje značajnije od onoga što je vidljivo i što se javno prezentuje
drugima.

Konflikti i prijateljstva

– dete postaje svesno da obe strane doprinose konfliktu, tako

da zbog toga obe strane moraju da sarađuju da bi se konflikt rešio. Međutim, u ovoj
fazi i dalje dominira sopstveni interes i želja da se cilj ostvari po svaku cenu. U ovoj
fazi dete ne naređuje, već koristi razne forme prijateljskog ubeđivanja i manipulacije:
pozivanje na ono što je fer (“hajde da bacamo kocku”), na prošla iskustva (“prošli put
sam ja tebe pustio…”), na zajednički interes (“to će i tebi doneti korist…”), pronalazi
saveznike koji će zastupati njegove interese. Često se manipuliše osećanjem krivice,
kao i pozivanjem na ono što grupa očekuje (konformizam).

Faza 3. Uzajamnost

(10 do 15 godina) - karakteristična za period rane adolescencije

u kojoj adolescent ne samo da može da se stavi na tačku gledišta druge osobe, već je u
stanju da sagleda i sebe i drugu osobu sa opštijeg stanovišta, tj. sa stanovišta neke
treće osobe. Pogled iz “trećeg ugla” pruža adolescentu mogućnost da bude posmatrač
svojih odnosa sa drugima i da istovremeno može da koordiniše i uzima u obzir i svoju
i tuđu tačku gledišta. Adolescent je sada sposoban da razgraniči sopstveno gledište od
onoga što se može smatrati gledištem “prosečnog pripadnika” grupe.

Svest o sebi

–adolescent je u stanju da jasnije sagledava sebe i svoje karakteristike.

Prijateljstva i konflikti

– u ovoj fazi prijateljstvo se veoma vrednuje, ono ne

predstavlja   samo   puko   provođenje   vremena   u   grupi,   već   uključuje   uzajamnost,
razmenu   osećanja   i   međusobnu   podršku.   Konflikti   se   u   ovom   periodu   vide   kao
prirodni,   skoro   neophodni   deo   prijateljskih   odnosa,   budući   da   je   svaka   osoba
jedinstvena sa svojim potrebama i vrednostima.U ovoj fazi na konflikt se gleda kao na
nešto što će pomoći da se odnos produbi i poboljša i adolescenti tragaju za rešenjem
kojim će obe strane biti zadovoljne, uzimajući u obzir potrebe svih strana u sukobu. U
stanju su da sagledaju kako se svaka strana oseća u vezi sa predlogom druge strane i
poštuju   se   osećanja   i   potrebe   drugih.   Konflikti   se   rešavaju   kroz   uzajamno
pregovaranje: “Dam - daš”. U ovoj fazi primarni cilj nije više interes pojedinca, već
zadržavanje bliskosti,  prijateljstva  što  dovodi do    prihvaćenosti od  strane grupe  i
osećanja pripadnosti.

Vršnjački odnosi

– razvija se lojalnost prema grupi i spremnost da se doprinosi

dobrobiti grupe (lojalnost po tipu:

Svi za jednog

). Grupna solidarnost postaje veoma

važna.

Odnos roditelj - dete

– U ovoj fazi adolescenti posmatraju kaznu kao nešto što je više

primenjivo na mlađu decu nego na njih. U stanju su da razumeju da kazna za roditelje
znači sigurnost, ostvarivanje autoriteta i kontrole, ali misle da postoje i drugi metodi
za poslušnost i kontrolu osim kazne.

Faza 4. Produbljena društvena perspektiva

(15 godina i više) – tokom ove faze,

adolescent dolazi do viših i apstraktnijih nivoa kognicije koji uključuju koordinaciju
društvene   perspektive   i   perspektive   pojedinca   i   grupe   kojoj   pripada.   Adolescenti
postaju svesni relativnosti svojih i tuđih gledišta   i razumeju da nečije stanovište
zavisi od usvojenog sistema vrednosti, grupe kojoj pripada, isl. Postaju svesni uloge
psiholoških faktora, kao što su motivacija, osećanja, vrednosti, kao i uloge nesvesnih
procesa.   Postaje   im   bliska  ideja   da  su   ljudi   osoben   sklop   crta  ličnosti,   vrednosti,
uverenja, stavova i da imaju jedinstvenu istoriju razvoja.

Svest o sebi

– u ovom periodu ideja nesvesnog postaje značajna, tj. uverenje da u

osnovi našeg unutrašnjeg sveta postoji još dublja realnost koje nismo svesni, ali koja
utiče na naše celokupno doživljavanje i ponašanje

Prijateljstvo i konflikti

– u ovoj fazi se ideja o uzajamnosti i bliskosti koja je bila

ključna u prethodnoj fazi odbacuje, ukoliko se kosi sa individualnim razvojem.
Individualnost je značajnija od povezivanja i oslanjanja na grupu. Ova faza je
obeležena sukobom dve potrebe: za autonomijom i bliskošću, tako da mlada osoba
pokušava da pronađe balans između nezavisnosti sa jedne i pripadanja grupi sa druge
strane i to kroz spremnost na komunikaciju i razmenu. Adolescenti su u ovoj fazi
svesni da često konflikt unutar jedne osobe uzrokuje konflikte između nje i okoline.