AHP metod višeatributivnog odlučivanja

UVOD

Donošenje odluka često predstavlja kompleksan problem zbog prisustva konkurentnih i konflitnih kriterijuma među  raspoloživim alterntivama. Analitički hijerarhijski proces (Analytic Hierarchy Process, u daljem tekstu AHP) kao metod razvio je matematičar Tomas Saaty (Univerzitet u  Pittsburgh-u) osamdesetih godina dvadesetog veka u cilju  rešavanja pomenutih problema odlučivanja sa većim  brojem donosioca odluka, sa većim brojem kriterijuma i podkriterijuma, odnosno indikatora.
Metod određuje kardinalnu preferentnu strukturu skupa  alternativa u odnosu na globalni cilj posredstvom skupa  kriterijuma, podkriterijuma, podpodkriterijuma itd. Najbolje rezultate metod pokazuje kod hijerarhijski već struktuiranih problema. Sa stanovišta višekriterijumskog  odlučivanja ovaj metod u suštini nije optimizacioni. Smatra se da je matematički dobro obrazložen, a  dokumentovane su i brojne primene u rešavanju raznih  realnih problema.
 

 
OSNOVE VIŠEKRITERIJUMSKOG ODLUČIVANJA

Višekriterijumsko odlučivanje (VKO ) se odnosi na situacije odlučivanja kada postoji veći broj, najčešće, konfliktnih kriterijuma. I upravo ta činjenica predstavlja značajan korak ka realnosti problema koji se metodama VKO mogu rešavati. Sve klasične optimizacione metode koriste samo jedan kriterijum pri odlučivanju, odnosno rešavanju, čime se drastično umanjuje i realnost problema koji se mogu rešavati.
Naravno, prisustvo većeg broja kriterijuma u modelima odlučivanja ima i svoju negativnu stranu. U matematičkom smislu modeli postaju zhačajno složeniji i do danas nije razvijena nijedna metoda čija bi se snaga i opštost primene mogla porediti sa SIMPLEX metodom. Ideja da se rešavanju problema  VKO  priđe samo sa pojedinačnom optimizacijom pojedinih kriterijuma brzo je napuštena, jer se tom prilikom najčešće dobijaju neupotrebljiva rešenja koja najverovatnije optimiziraju neki od kriterijuma, ali po cenu neispunjenja ostalih. Zbog toga su realni problemi rešavani praktično od slučaja do slučaja, a tek potom su razvijene metode formalizovale i lannnsirale kao metode  rešavanja za pojedine kategorije problema.
Kao što je već rečeno, lepeza problema VKO je izuzetno široka, ali i pored toga svi problemi  imaju neke zajedničke karakteristike:

•    Veći broj kriterijuma, odnosno,  atributa, koje mora kreirati donosilac odluke.
•    Konflikt među kriterijuma, kao daleko najčešći slučaj kod realnih problema.
•    Neuporedive jedinice mere, jer, po pravilu, svaki kriterijum, odnosno atribut ima različite jedinice mere.
•    Projektovanje ili izbor. Rešenja ove vrste problema su ili projektovanje najbolje akcije ili izbor najbolje akcije iz skupa prethodno definisanih konačnih akcija.

Saglasno ovoj poslednjoj karakteristici, problemi vkao se mogu klasifikovati u dve grupe:

•    Višeatributivno odlučivanje (VAO) ili, kako se u poslednje vreme sve više naziva, višekriterijumska analiza (VKA);
•    Višeciljno odlučivanje (VCO).