Baze podataka

Baze podataka
Mnogi informacioni sistemi su primarno upravljači bazama podataka. Baza podataka je kolekcija međusobno povezanih podataka, organizovanih na najpogodniji način za korišćenje, ili vađenje podataka po zadatim kriterijumima. Tipičan primer baza podataka u jednom preduzeću su podaci o radnicima i katalozi proizvoda. Naročitu vrednost poseduju baze o kupcima, koje se koriste za dizajn i marketing novih proizvoda. Bilo ko je ikada kupio nešto sa kreditnom karticom, direktno u prodavnici, preko elektronske pošte, ili na internetu, postaje deo neke od mnogobrojnih baza o kupcima.
Skladištenje
Računari se koriste za skladištenje i obradu podataka još od 1950-ih godina. Bitna stvar koju treba pomenuti je da primarna (glavna) memorija računara omogućava samo privremeno skladištenje podataka (kada se računar isključi svi podaci iz primarne memorije se gube). Iz tog razloga potrebno je koristiti neki tip sekundarne memorije za trajno skladištenje podataka, (među koje spadaju magnentni i optički mediji, odnosno magnente trake, čvrsti diskovi, CD ili DVD). Glavni zadatak prvih dizajnera informacionih sistema, bio je razvijanje tipa softvera koji bi omogućio lociranje specifičnih podataka uskladištenih u sekundarnoj memoriji i njihovo efikasno učitavanje u glavnu memoriju kako bi se mogli obrađivati. Osnovnu strukturu jednog informacionog sistema čine skupovi datoteka koji su permanento uskladišteni u nekom sekundarnom uređaju za skladištenje podataka. Softver koji čini sistem za upravljanje datotekama podržava logičko razdvajanje datoteka u zapise. Svaki zapis opisuje neku stvar (ili jedinicu) i sastoji se od određenog broja polja, gde svako polje daje vrednost određenoj osobini (ili atributu) date jedinice.
Rani sistemi datoteka su uvek bili sekvencijalnog tipa, što znači da su sukcesivni zapisi morali biti obrađivani u redosledu u kojem su snimljeni, odnosno počinjući od prvog po redu i krećući se ka posljednjem. Ovakva struktura datoteka se pokazala kao odgovarajuća i u stvari jedino izvodljiva u vreme kada su se datoteke čuvale na magnetnim trakama i kada preskakanje radi pristupa slučajno biranim zapisima nije bilo moguće. Datoteke sortirane sekvencijalno su obično uskladištene sledeći određeni redosled (npr. alfabetički) za štampanje izveštaja (npr. telefonskog adresara) i radi efikasne obrade grupa transakcija. Na primer, bankovne transakcije mogu biti sortirane u istom redosledu kao i datoteke koje sadrže podatke o bankovnim računima, tako da kada se svaka transakcija učitava, sistem treba samo da čita napred (nikada nazad) kako bi pronašao zapis o bankovnom računu na koji se data transakcija primenjuje.
Kada su razvijeni tzv. uređaji za skladištenje sa direktnim pristupom, (primarno magnetni diskovi), omogućeno je pristupanje arbitrarnom bloku podataka na disku. (Blok podataka je jedinica za prenos između primarne i sekundarne memorije, koja se obično sastoji od više zapisa). Datoteke je postalo moguće indeksirati čime se omogućilo lociranje slučajno biranih zapisa i njihovo učitavanje u primarnu memoriju kako bi se mogli obrađivati. Indeks datoteke je sličan klasičnom indeksu koji se sreće u knjigama. Sastoji se od spiska identifikatora koji omogućavaju razlikovanje zapisa, zajedno sa njegovom lokacijom u memoriji. Pošto indeksi mogu biti dugački, obično se strukturiraju u neku vrstu hijerarhije i pristupa im se preko pokazivača koji su u stvari identifikatori koji sadrže adresu (lokaciju u memoriji) određene stavke.