1
VISOKA ZDRAVSTVENA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
BEOGRAD
SEMINARSKI RAD:
BOLESTI HIPOTALAMUSA I HIPOFIZE
PREDMET:
INTERNA MEDICINA
Beograd, Decembar 2015.
4
2.Bolesti hipotalamusa
2.1. Hipotalamus – struktura i funkcija
Hipotalamus i hipofiza kontrolišu većinu perifernih hormonskih sistema. Hipotalamus je
smešten na bazi mozga, oko treće moždane komore i iznad hipofizne peteljke (stalka hipofize)
preko koje ostvaruju vezu sa hipofizom. Hipofizna peteljka sadrži portni venski sistem preko
koga krv stiže od eminencije medijane hipotalamusa do prednjeg režnja hipofize.
Eminencija medijana hipotalamusa je mesto na kome hipotalamusni neuroni, koji regulišu
sekreciju prednjeg režnja hipofize, oslobađaju svoju sekreciju u bliskom anatomskom odnosu
sa primarnim pleksusom hipotalmno – portnog sistema. Eminencija medijana je sačinjena iz 3
dela: nervnog, koji se sastoji od nervnih terminala i nerava u prolazu; vaskularnog, koga čine
primarni kapilarni pleksus i portne vene; i epitelijalnog, koga čini pars tuberalis prednjeg režnja
hipofize.
Ukrštanje optičkih nerava – optička hijazma nalazi se iznad turskog sedla u kome je smeštena
hipofiza, tako da svako uvećanje usled tumora hipotalamusa ili hipofize može prouzrokovati
pritisak na optičku hijazmu i dovesti do pojave ispada u širini vidnog polja.
U hipotalamusu je smešteno više vitalnih centara koji kontrolišu osnovne životne funkcije, kao
što su apetit, žeđ, regulacija telesne temperature, san i buđenje. Brojni nervni i endokrini signali
koji dospevaju sa periferije integrišu se u hipotalamusu i ostvaruju spregu sa oslobađajućim
hormonima ili faktorima koji se iz njega sekretuju. Pored navedenih vitalnih funkcija, u
hipotalamusu se ostvaruje kontrola dnevnog ritma, menstrualnog ciklusa, stresa, fizičkog
naprezanja i raspoloženja. Komunikacija između hipotalamusa i hipofize se ostvaruje portnim
venskim sistemom, putem koga se oslobađajući faktori ili hormoni transportuju do hipofize.
2.2. Hipotalamusni hormoni i njihova regulacija
5
Postoji šest hipofiznih hormona, od kojih četiri deluju na periferne ciljne žlezde, dok ostala
dva deluju primarno na ciljna tkiva. Svaki od hormona je kontrolisan supstancijom koja se
stvara u hipotalamusu i oslobađa u portni venski sistem. Ove supstancije se nazivaju
oslobađajući ili inhibišući hormoni ili faktori i one dovode do stimulacije ili inhibicije lučenja
pojedinih hormona iz prednjeg režnja hipofize. Termin oslobađajući faktor se koristi za
hipotalmusne supstancije nepoznate hemijske strukture, dok se supstancije sa ustanovljenim
hemijskim identitetom nazivaju oslobađajući hormoni. Hemijska struktura svih klasičnih
oslobađajućih faktora je poznata. Svi su oni peptidi, osim dopamina koji je glavni inhibitorni
faktor za oslobađanje prolaktina. Način biosinteze je ustanovljen za svaki od navedenih
peptida, i svi su dostupni kako za ispitivanja u humanoj medicini, tako i za kliničku upotrebu.
Sekrecija oslobađajućih hormona je regulisana lokalnim neurotransmiterima i neuropeptidima
koji interreaguju sa efektima cirkulišućih hormona, kao što su glikokortikoidi, polni steroidi i
tireoidni hormoni. Pored navedene povratne sprege postoji i kratka povratna sprega (koju
ostvaruju hormoni prednjeg režnja hipofize) i ultra-kratka povratna sprega (koji ostvaruju sami
hipotalmusni hormoni).
Jedini izuzetak od ovog uobičajenog načina kontrole hormona prednjeg režnja hipofize jeste
lučenje prolaktina, koje je pod inhibitornom kontrolom iz hipotalamusa, a ostvaruje se preko
dopamina. Prekid hipofizne peteljke je praćen redukcijom oslobađanja hormona rastenja, LH,
FSH, TSH i ACTH iz prednjeg režnja hipofize, što potvrđuje da je za lučenje ovih hormona
neophodan stimulišući uticaj iz hipotalamusa. Nasuprot tome, nivo prolaktina raste posle
preseka peteljke, što ukazuje da postoji normalan tonični inhibitorni hipotalamusni uticaj na
sekreciju prolaktina. Naglo povećanje prolaktina posle preseka peteljke ukazuje da njen presek
ne dovodi do destrukcije hipofize. Ako presek peteljke nije suviše visoko, ADH i okscitocin
nastavljaju da se luče iz aksona koji se završavaju u eminenciji medijani hipotalamusa.
Uklanjanje hipotalmusa dovodi do povećanja prolaktina i smanjenja preostalih hormona
hipofize (hormona rastenja, LH, FSH, TSH i ACTH, ADH i oksitocina). Pored regulacije
oslobađanja hormona iz adenohipofize, hipotalamusni hormoni regulišu diferencijaciju
hipofiznih ćelija, proliferaciju i sintezu hormona.
7
dana ili noći, može da bude koristan dinamički indikator hipotalamo – hipofizne funkcije.
Mozak reguliše sve endokrine ritmove. Nervna struktura odgovorna za nastajanje cirkadijalnih
ritmova jeste suprahijazmadski nukleus, parna struktura smeštena u prednjem hipotalamusu,
koja prima brojne signale iz različitih delova mozga i retine.
Nasuprot prednjem režnju hipofize, koji embriološki vodi poreklo iz Rathkeovog špaga, zadnji
režanj hipofize nastaje kao produžetak treće moždane komore i uglavnom predstavlja mesto
gde se hormoni deponuju. Antidiuretični hormon ADH i oksitocin sintetišu se u supraoptičkim
i paraventrikularnim jedrima u prednjem hipotalamusu.
Zahvaljujući otkriću strukture hipotalamusnih hormona omogućena je njihova sinteza, kao i
sinteza njihovih agonista i analoga antagonista, tako da se danas pojedini hipotalamusni
hormoni sve više koriste kako u dijagnostičke tako i u terapijske svrhe – oslobađajući hormon
za gonadotropine (LHRH), oslobađajući hormon za ACTH (CRH), oslobađajući hormon za
hormon rastenja (GHRH), oslobađajući hormon za TSH (TRH), vazopresin, analog
somatostatina i dr.
TRH je hipotalmusni tripted koji stimuliše lučenje TSH iz prednjeg režnja hipofize. TRH je
otkriven 1969. godine i bio je prvi hipotalamusni hormon čija je struktura hemijski utvrđena.
TSH stimuliše štitastu žlezdu da stvara tireoidne hormone, troksin
T
4
i trijodotironin
T
3
. Ova
dva hormona štitaste žlezde, preko negativne povratne sprege, ispoljavaju inhibitorno
delovanje na dalje lučenje TRH i TSH. TRH je snažan stimulator lučenja prolaktina i ostvaruje
stimulatorni efekat na lučenje TSH vezivanjem za specifične receptore na plazma membrani
hipofiznih ćelija. Pored hipotalamusa, TRH se može naći još i u kori velikog mozga,
cirkumventrikularnim strukturama, neurohipofizi, pinealnoj žlezdi, kičmenoj moždini,
ostrvcima pankreasa i u raznim delovima gastrointestinalnog sistema, gde ostvaruje
neurotransmitersku ili neuromodulatornu funkciju.
LHRH je hipotalamusni dekapeptid koji stimuliše izlučivanje LH i FSH iz hipofize. LHRH
deluje na hipofizu tako što se vezuje za receptore na površini gonadotropnih ćelija što dovodi
do povećanja intraćelijskog slobodnog jona kalcijuma, hidrolize inozitol fosfata i
fosforilizacije protein – kinaze – C. LHRH dovodi u gonadotropnim ćelijama hipofize do
povećanog oslobađanja i povećanja sinteze gonadotropina. LH i FSH mogu biti sekretovani
nezavisno jedno od drugog, iako imaju zajednički oslobađajući hormon, stoga što njihovo
lučenje zavisi od međusobnog uticaja povratne sprege polnih steroida i inhibina na hipofizu. Na
taj način se modulira odgovor na oslobađajući hormon – LHRH. On se sekretuje na pulsatilni
način iz hipotalamusa, dovodeći takođe do pulseva u sekreciji gonadotropina (FSH i LH).
Karakteristike sekrecije LHRH su od kritične važnosti za patogenezu i lečenje nekih bolesti.
Tako na primer, u izvesnim tipovima hipogonadotropnog hipogonadizma pulsatilna primena
LHRH uz pomoć samonoseće pumpe može da ostvari terapijski efekat. Obrnuto, kontinuirana
primena LHRH dovodi do nishodne regulacije receptora na gonadotropnim ćelijama u
prednjem režnju hipofize i paradoksalnog inhibisanja sekrecije gonadotropina, što se koristi u
lečenju hormon – zavisnih tumora prostate, karcinoma dojke ili kao primenom dugo delujućih
analoga LHRH. Pored polnih steroida na karakteristike pulsatilnog lučenja LH utiču još i
endogeni opijati. Primena opijatnog antagoniste, naloksona, povećava frekvenciju lučenja LH
u bolesnika sa hipotalamusnom amenorejom.
Kontrolu lučenja hormona rastenja ostvaruju dva polipeptida: GHRH – oslobađajući hormon
za hormon rastenja i somatostatin GHRIH inhibišući hormon za hormon rastenja. GHRH
