Ekologija

DEFINICIJA, PREDMET ISTRAŽIVANJA I ZNAČAJ EKOLOGIJE

Čovek je od samih početaka svoga postojanja bio svestan značaja i uloge sredine koja ga okružuje i koja mu pruža osnovne uslove za život. Kao i druga živa bića na Zemlji, čovek je vezan za celokupnu neživu i živu prirodu koja čini sastavni deo prirodnog okvira njegovog života.

Ekologija je biološka disciplina koja proučava odnose živih bića i spoljašnje sredine, kao i uzajamne odnose između živih bića. Ima tri osnovna objekta istraživanja:
1. živa bića, na različitim nivoima organizacije;
2. spoljašnja sredina, koju čine svi fizičko-hemijski i biološki uslovi i mogućnosti (resursi) za održavanje života;
3. odnosi koji se uspostavljaju između živih bića, kao i između njih i spoljašnje sredine.

Osnivačem ekologije kao biološke discipline može se smatrati čuveni engleski biolog Čals Darvin, tvorac nauke o organskoj evoluciji. U svom poznatom delu ,,Poreklo vrsta“, objavljenom 1859. godine, Darvin iznosi bogat ekološki sadržaj. Pored pojmova adaptacije i prirodnog odabiranja on uključuje i pojam borbe za opstanak, koji obuhvata splet uzajamnih odnosa između živih bića i između živih bića i okolne nežive sredine.

Slika 1. Čarls Darvin

Naziv »ekologija « potiče od grčkih reči « oikos», a znači : dom, stanište i
« logos« -znanje učenje, nauka, pa bi se moglo reći da je ekologija nauka o domaćinstvu
( «ekonomiji » ) živih bića.
Istorijski najstarija podela ekologije je podela na ekologiju biljaka (fitoekologiju), i ekologiju životinja (zooekologiju), a nešto kasnije udvedena je kao posebna oblast i ekologija mikroorganizama (mikrobna ekologija). Razumljivo je da se pomenute grane ekologije, osim objekata i nekih metoda istraživanja, ne razlikuju u pogledu osnovne naučne problematike i opštih principa, već čine jedinstvenu ekološku nauku.
Nešto novija podela ekologije je prema stupnjevima organizacije koje proučava. U tom smislu ekologija je podeljena na dve osnovne oblasti:

analitičku ekologiju (naziva se autoekologija ili idioekologija), odnosno ekologija individualnih organizama-ekologiju vrste gde je osnovni postupak ispitivanje analitički.
sintetičku ekologiju u kojoj se polazi od sintetičkog postupka istraživanja bioloških makrosistema. Sintetička ekologija obuhvata ekološka istraživanja tri osnovna stupnja organizacije živoga sveta:

1. ispitivanja populacija (ekologija populacija ili demekologija), odnosno ispitivnja ekologije skupova jedinki pojedinih organskih vrsta;
2. ispitivanja životnih zajednica ili biocenoza (biocenologija), tj. ekologije skupova populacija različitih vrsta (fitocenologija ukoliko se proučavaju samo biljke,odnosno zoocenologija ukoliko se proučavaju zajednice životinjskih vrsta);
3. ispitivanja ekosistema (ekosistemologija), odnosno ispitivanja jedninstvene celine koju sačinjava životna zajednica i odgovarajuće stanište.
Ekologija čoveka je takođe veoma značajna ekološka disciplina koja se bavi proučavanjem odnosa čoveka, njegovih populacija i čitavog čovečanstva prema spoljašnjoj sredini. Pošto je čovek bio socijalno biće, ekologija čoveka obuhvata i ekologiju čitavog ljudskog društva i socijalna prilagođavanja.
Nema sumnje da je ekologija jedna od najinteresantnijih i najznačajnih grana biologije, u koju su uključena i mnogobrojna znanja iz drugih naučnih oblasti. Ekologija nam omogućava da dubokoo prodremo u sve tajne žive prirode, u sve veze koje postoje između živih bića i svega onoga fizičkog i hemijskog što postoji u spoljašnjoj sredini.Ono nam pomaže, ulaženjem u suštinu ekoloških zakonitosti i pojava, da živu prirodu koristimo i uredimo prema stvarnim, humanim potrebama čoveka, i da je zaštitimo, obnovimo i unapredimo u skladu sa osnovnim ekološkim zakonima koji vladaju u biosferi. To je možda i jedna od najbitnijih koristi koju pruža ekologija , u čemu je njen najveći značaj za ljudsko društvo. Mi vidimo da čovek sve više i više menja prvobitne ekološke odnose u šumama, morima, jezerima i rekama na njivama i livadama, na pašnjacima i voćnjacima. Ukoliko se ekologija bude više razvijala utoliko će i mešanje ljudi u živu prirodu biti uspešnije i pozitivnije, korisnije za čoveka i za samu biosferu.
Nepoznavanje i nipodaštavanje ekoloških zakonitosti često je bilo, a i sada je, uzrok velikih i ponekad nepopravljivih šteta za čoveka i njegovo društvo. Ekologija primenjena u poljoprivredi, šumarstvu, medicini, veterini, ribarstvu i drugim oblastima ljudske delatnosti, omogućuje da se izbegnu mnoge neoprostive greške koje su ranije činjene, a čine se i danas u sve većoj meri. Kada se dalje bude razvila, ekologija će čoveku pružiti moćno oružje da prirodu u kojoj živi uredi na najbolji način, prema svojim stvarnim i humanim potrebama.
Ozbiljan problem čitavog čovečanstva i njegov dalji opstanak na Zemlji koji je u velikoj meri već sada ugrožen. Pre svega, ljudi je sve više, pa im preti glad; zatim, za sve brojnije čovečanstvo sve je manje prostora za življenje i stanovanje, što je takođe prouzrokovalo ozbiljne probleme. Izagađivanje sredine u kojoj ljudi žive (voda, vazduh, zemljište, kao i zagađivanje hrane), ugrožava dalju egzistenciju čovečanstva. Propadanje i uništavanje zemljišta, degradacija i uništavanje šuma (kao i ostalih oblika vegetacije), osiromašenje genofonda živih bića (preko uništavanja biljnih i životinjskih vrsta), ukazuje na sve veću opasnost za opstanak ljudi i žive prirode.
U suštini reč je o teškim poremećajima ekosistema i biosfere u celini. Ekologija je upravo ona nauka koja treba da u najvećoj mogućoj meri pomogne ljudima da sagledaju sve ove opasnosti i da, proučavajući ekologiju živih bića, ekosisteme i biosferu, ukaže na rešenja kojima bi se te opasnosti mogle otkloniti.