Ekonomska politika

Sadržina predmeta ekonomske politike
U razvoju ljudske civilizacije pojedinačne društvene zajednice se razlikuju po količini i vrednosti ostvarenog materijalnog bogatstva, načinu i oblicima njegove raspodele i položaju koje postojeće socijalne grupe i pojedinci u njoj zauzimaju. Cilj razvoja svakog društva je povećanje ukupnog materijalnog bogatstva kao i povećanje onog njegovog dela koji pripada pojedincu. U zadovoljenju stalno rastućih potreba društva koriste se prirodni resursi i angažuju proizvodni faktori, koji usled svoje limitiranosti zahtevaju racionalno raspolaganje i upotrebu, o čemu odlučuju određeni društveni subjekti.
U tumačenju reči ekonomska politika ključna reč je politika, koja ukazuje na proces preduzete akcije u sferi ekonomskog života društva usmerene ka ostvarenju određenih ciljeva. Iz toga sledi da ekonomska politika podrazumeva dejstvo instrumenata i mera koje u skladu sa karakterom društveno – ekonomskog sistema preduzimaju određeni subjekti u procesu realizacije određenih ciljeva. Konstitutivni elementi sadržine ekonomske politike su:

1. Ciljevi,
2. Subjekti i
3. Instrumenti.

Dejstvo i efekti ekonomske politike ogledaju se u delatnosti privrednih subjekata društva i rezultatima koje ostvaruju. Rezultat delatnosti svih mikroprivrednih subjekata je iskazan u veličini društvenog proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka koji je izraz realizovanog materijalnog bogatstva i izvor svih oblika potrošnje u društvu. Iz toga sledi da određeni subjekti društva preduzimaju mere ekonomske politike sa ciljem obezbeđenja razvoja i prosperiteta privrede kao celine.
Istorijski posmatrano, faza liberalnog kapitalizma je pokazala da spontano delovanje tržišnih zakonitosti neminovno dovodi do poremećaja u privredi i dubokog narušavanja privredne ravnoteže, što je kulminiralo velikom ekonomskom krizom tridesetih godina 20. Veka. Poučene tim iskustvom, tržišne privrede su od tog perioda izgradile mehanizam usmeravanja i kontrole tržišnih kretanja, i to upravo preko dejstva ekonomske politike. Polazeći od toga, dolazimo do definicije koja glasi:
Subjekti ekonomske politike, polazeći od postavljenih ciljeva i primenom određenih instrumenata, usmeravaju svoju akciju u pravcu ublažavanja poremećaja (fluktuacija) u privredi i obezbeđenja uslova za kontinuirani privredni rast.
Postoji više subjekata ekonomske politike, ali je najznačajniji država, odnosno vlada jer je najstariji i od vremena velike ekonomske krize ima ekonomske i socijalne funkcije na osnovu kojih dobija ulogu bitnog činioca u sferi privrednog i društvenog života svake zajednice.
Poznati ekonomista Kiršen na sledeći način definiše ekonomsku politiku:
Ekonomska politika predstavlja ekonomski aspekt opšte politike vlade. Ona je promišljena intervencija vlade u privredi putem koje se ostvaruju njeni ciljevi.
U svojstvu subjekta ekonomske politike država preduzima mere u cilju razvoja i unapređenja privrede i preko toga povećanja ukupne dobrobiti društva, odnosno rešava 3 bazična pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi. Ekonomska politika izučava kako ljudi i društvo zapošljavaju retke resurse koji imaju alternativne upotrebe sa ciljem da proizvedu različite proizvode i raspodele ih za potrošnju između pojedinaca i grupa u društvu.
Uspešna i efikasna ekonomska politika je jedan od faktora koji utiče na nivo, tempo i karakter razvoja svake društvene zajednice i nivo njenog materijalnog blagostanja. U vidu se ima uticaj ekonomske politike na odnose u socijalnoj, pravnoj, kulturnoj, etičkoj i posebno političkoj sferi društva. Neke relacije su povratnog karaktera, posebno ona između ekonomske politike i sfere politike. Formalni izraz je sadržan u dejstvu subjekata ekonomske politike koje je sa jedne strane zasnovano na potrebama razvoja privrede i društva kao celine, a sa druge na njihovom usaglašavanju sa interesima i opredeljenjima vodećih političkih partija i organizacija, društvenih grupa i slojeva. U kojoj meri i na koji način će se odvijati proces usaglašavanja ove dve grupe interesa zavisi od karaktera političkog i ekonomskog sistema i dostignutog stepena privrednog razvoja.
Iz svega ovoga se vidi da je ekonomska politika praktična, aplikativna ekonomska disciplina koja ima sopstvenu teorijsku podlogu.

 
Makroekonomija i ekonomska politika
Oblasti predmeta ekonomske nauke su mikroekonomija i makroekonomija. Mikroekonomija izučava ponašanje osnovnih privrednih subjekata (potrošača i preduzeća) u sferi njihove potrošnje, odnosno proizvodnje. Rezultati mikroekonomske analize su saznanja o formiranju ponude pojedinačnih roba i o formiranju njihovih tržišnih cena. Na osnovu toga se dobijaju podaci o odnosu ponude i tražnje na tržištima pojedinačnih roba preko kojih se dolazi do saznanja o uslovima formiranja jednakosti ponude i tražnje na međusobno povezanim tržištima na kojima učestvuju svi proizvođači i potrošači.
Makroekonomija se bavi ekonomijom kao celinom, odnosno osnovnim makroekonomskim agregatima (društveni proizvod i stopa njegovog rasta, stopa inflacije, stopa zaposlenosti, platni bilans, devizni kurs i sl.). Makroekonomija izučava tržište roba koje predstavlja skup svih pojedinačnih tržišta različitih roba, kao i tržište rada koje uključuje postojeća tržišta rada različitih kvalifikacija i vrsta.
Makroekonomija izučava kretanje bazičnih ekonomskih kategorija koje se formiraju na nivou privrede kao celine. U tom cilju ona pronalazi način putem koga se ekonomska stvarnost pojednostavljuje i odgovarajuće interpretira. Jedan od načina je konstrukcija modela koji predstavljaju logičke, sadržinski konzistentne metode koji pokazuju funkcionisanje privrede. U modelima može biti korišćen metod deskripcije, mada se više koriste matematičke metode jer su pouzdanije. Svaki model se bazira na pojednostavljenju stvarnosti i apstrahovanju bitnih činilaca i pojava od nebitnih. Međutim, pojednostavljenja u pojedinim slučajevima mogu biti rizična i sa sumnjivim rezultatima. Iz tog razloga se mora stalno porediti konstruisani model sa stvarnošću koja se preko njega analizira. Primer je stagflacija sedamdesetih godina koja se odlikovala inflacijom i nezaposlenošću. Posle početnih analiza se ustanovilo da naftni šok, koji je bio uzročnik ovog stanja, nije bio uključen u makroekonomske modele. Pošto je to učinjeno, posledice šokova u privredi su adekvatno tumačene, a time i predupređene.
Odnos makroekonomije i ekonomske politike – iz definicije ekonomske politike se vidi da je objekat njenog izučavanja i dejstva privreda kao celina. Druga spona proističe iz ovoga i podrazumeva oslonac koji u izučavanju privrednih tokova makroekonomija nalazi u ekonomskoj politici, odnosno u njenim instrumentima iz sfere monetarne, fiskalne, budžetske, spoljnotrgovinske, devizne politike i politike dohodaka. Može se reći da operativni mehanizam za izučavanja u okviru makroekonomije daje ekonomska politika preko instrumenata i ciljeva kao svojih konstitutivnih elemenata. Ekonomska politika polazi od makroekonomije jer se bavi makroekonomskim kategorijama, dok makroekonomija svoja izučavanja završava ekonomskom politikom koristeći njeno dejstvo u projekciji kretanja privrednih tokova u željenom pravcu.
Treba naglasiti da su u oblasti makroekonomije analize i izučavanja strukture i promena makroekonomskih kategorija neutralne (opšteg karaktera) , dok ekonomska politika, budući da je pored teorijske i primenjena naučna disciplina, svoje dejstvo usmerava u konkretnoj privrednoj praksi.

 
Osnovne odlike ekonomske politike
Ekonomska politika je kako teorijska, tako i primenjena, aplikativna naučna disciplina. Teorija ekonomske politike predstavlja takav pristup problemima privredne prakse u kome se subjekti, ciljevi i instrumenti ekonomske politike povezuju u funkcionalnu celinu u okviru koje je njihovo delovanje usklađeno sa karakterom društveno – ekonomskog sistema i potrebama njegovog razvoja.
Formiranje prve doktrine ekonomske politike datira iz vremena raspada apsolutističkih monarhija i prodiranja kapitalističkog načina proizvodnje. Promene u privrednim tokovima su nekada tako iznenadne i brze da ekonomska politika teorijsku podlogu svog dejstva ponekad gradi i utemeljuje naknadno. Teorija ekonomske politike se, sa jedne strane gradi polazeći od principa makroekonomije, a sa druge strane polazeći od odlika privrednog sistema i privredne prakse, i potreba njenog razvoja.
Ekonomska politika kao primenjena naučna disciplina određena je dejstvom i akcijom koju preduzimaju njeni subjekti radi realizacije postavljenih ciljeva. Instrumentima ekonomske politike regulišu se privredni tokovi, usmerava delatnost privrednih subjekata u cilju povećanja materijalnog bogatstva realizovanog u robama i uslugama. Institucije u okviru privrednog sistema u praksi ostvaruju svoje funkcije putem akcije ekonomske politike koja određuje i normativnu regulativu njihovog dejstva. Odlike ekonomske politike da je primenjena i normativna naučna disciplina ukazuju na njenu vezu sa pravnim naukama i pravnim sistemom. Normativno regulisanje tokova privrednog života se odvija preko donošenja različitih pravnih akata kojima se uređuju položaj i opšti uslovi obavljanja delatnosti privrednih subjekata, kao i osnovne oblasti dejstva ekonomske politike, kao što su kreditna, monetarna, spoljnotrgovinska, devizna i fiskalna politika.
Sledeće svojstvo ekonomske politike podrazumeva efekte njene akcije ne samo u privredi, već i u drugim oblastima društvenog života. Uticaj na prvom mestu potiče od nivoa društvenog proizvoda, odnosno stope njenog rasta od koje zavisi koliko će se izdvojiti za različite oblike potrošnje. U zemljama sa visokim društvenim proizvodom po stanovniku, životni standard je na visokom nivou jer su izdvajanja za ličnu potrošnju iz društvenog proizvoda oko 60%. Isto tako, iz budžeta se izdvajaju znatna finansijska sredstva za zdravstvenu i socijalnu zaštitu, obrazovanje, nauku, naučno – istraživački rad i sl.
Odnosi političkih snaga iskazani ili preko odnosa političkih partija ili odnosa političkih organizacija mogu vršiti značajan uticaj na ekonomsku politiku saobrazno značaju koji imaju u društvu. Politički pritisci na subjekte ekonomske politike mogu nekada biti dovoljno jaki da iznude rešenja koja nisu ekonomski racionalna ali su politički opravdana i pragmatična. Pomirenje različitih političkih sukoba ponekad može biti izvršeno i u akciji ekonomske politike preko preformulacije postavljenih ciljeva ili odbacivanja onih koji ne odgovaraju interesima trenutne političke situacije.