Ekonomska uloga drzave

Uvodne napomene

U radu će se analizirati ekonomska uloga države kao i načini na koji se može povećati efikasnost njenog djelovanja. Poseban osvrt dat je na iskustvo zemalja u tranziciji kao i iskustvo razvijenih zemalja. Uloga države u okvirima savremene privrede dobija sve veći značaj pa samim tim pitanje njene efikasnosti je od velikog značaja. Postoji saglasnost oko najvažnijeg zadatka države a to je da obezbjedi pravni poredak kojim se štite osnovne institucije i pravila ponašanja u tržišnoj privredi i garantuje svojina i ugovor za sve ekonomske učesnike.
Ekonomska uloga države ima određene specifičnosti:
Funkcije se vrše suštinski različito u odnosu na način kako to čine individualni ekonomski učesnici kroz tržišni mehanizam.
U slučaju ekonomske uloge države odluke se donose putem javnog izbora i kolektivnog odlučivanja i to kroz parlamentarne glasačke i ostale javne procedure.
Legitimitet javne funkcije proizilazi, neposredno ili posredno, iz izbornog procesa, a odgovornost za valjano vršenje funkcija postoji, posredno ili neposredno, prema  samom biračkom telu.
Država jedina raspolaže pravom da prisilno sprovede svoje odluke.

 
Ekonomska uloga države
Već smo ukazali da je pitanje ekonomske uloge države u tržišnim ekonomijama , od ključnog značaja,ali  na to pitanje nije dat definitivan odgovor . Jedan broj ekonomista ističe značaj i nepogriješivost tržišta , dokazujući da se uloga države mora svesti samo na određivanje tzv. pravila igre, kojima će se onemogućiti povlašćen položaj pojedinih privrednih subjekata, utvrditi i zaštititi vasnička prava,dok će obim javnog sektora biti sveden na minimum. Sa druge strane ističu se nedostaci tržišnog mehanizma i ukazuje na značaj koji država ima u obezbeđenju ekonomske stabilnosti i rasta, ne samo kroz vođenje odgovarajuće aktivne makroekonomske politike, već i kroz  uključivanje države u sam proces proizvodnje, kroz širenje javnog sektora i povećanu regulaciju kako javnog, tako i privatnog sektora od strane države.
Postavke o neophodnosti ekonomske uloge države polaze od tržišnih nedostataka  i većina njih prati fudamentalne teoreme ekonomije blagostanja. Ekonomija blagostanja , naime pravi razliku između privatnih i društvenih  troškova,odnosno privatnih i društvenih interesa u ekonomiji, uz primjenu kriterijuma Pareto efikasnosti za procjenjivanje alternativnih institucionalnih aranžmana i izbor između tržišnih i vantržišnih rešenja. Uzroci mogućih tržišnih grešaka se klasifikuj u sledeće grupe:

1.    Eksternalije
2.    Javna dobra
3.    Nesavršeni oblici konkurencije

Navedeni uzroci nesavršenosti tržišnih rešenja su glavni razlozi za portebu uključivanja države ili preko značajnog javnog sektora ili kroz regulaciju.
„Genijalnost“ tržišnog sistema leži u njegovoj sposobnosti da uskladi individualno i društveno blagostanje. U situaciji postojanja eksternih efekata koje se javljaju u vidu troškova, ili ponekad podrazumjevaju i generisane koristi,to se neće ostvariti. Čak i kad postoji savršena konkurencija,postojanje eksternih efekata će onemogućiti maksimizaciju društvenog blagostanja, jer u situaciji kada poslovanje preduzeća izaziva eksterne troškove,kriva ponude neće reflektovati ukupne oportunitetne troškove proizvodnje dobra, privatni trošak preduzeća će biti manji od društvenog graničnog troška,te će plaćeni oportunitetni troškovi biti dovoljno niski da se poveća ponuda, i obim proizvodnje neće odgovarati onom nametnutom standardnom ekonomske efikasnosti. Privatni optimum preduzeća se neće poklapati sa društvenim optimumom. Pored eksternih troškova,određene aktivnosti mogu da izazovu i eksterne koristi, te kriva tražnje neće u potpunosti da reflektuje ukupne koristi, jer ne uključuje one koji imaju koristi a ne plaćaju troškove koji ih prate. U situacij kada postoje eksrerni troškovi i eksterne koristi, tržišne cijene neće slati odgovarajuće signale proizvođačima i potrošaćima. Rešavanje problema eksternalija se često realizuje kroz  različite postupke regulacije,kojima se obuhvataju aktivnosti koje izazivaju eksrerne troškove,radi njihovog ograničavanja. Često se rešenje eksrernih troškova nalazi u njihovoj internalizaciji,koja predstavlja vantržišno rešenje,eksterni efekti se pretvaraju u interne uključivanjem u sistem cijena i druge oblike novčanih naknada. Ponekad se, međutim postavlja i pitanje da li država preko javnog sektora uvijek treba da kontroliše eksternalije. U sledećim slučajevima ona to ne bi trebalo da čini: