Ekonomske mere agrarne politike

UVOD

Menadžment je danas mnogo korišćen termin. Njega upotrebljavaju stručnjaci različitih specijalnosti, što je dovoljan razlog da se isti termin shvata na različite načine, kako u praksi, tako i u teoriji. Za menadžment se često koristi termin “administration”, umesto rukovođenja u upotrebi je upravljanje, za upravljanje se često koristi termin rukovođenje, a za jedno i drugo termin organizovanje.
Rukovođenje, upravljanje ili menadžment je posebna naučna disciplina, multidisciplinarnog karaktera, koja se bavi istraživanjem problema upravljanja poslovima, poduhvatima i društvenim sistemima. Ova diciplina proučava upravljanje kao složeni proces sa nizom potprocesa i kao grupu ljudi koja upravlja procesima i koja takođe proučava sve pojedinačne upravljačke probleme i fenomene vezane za efikasno izvršavanje određenih zadataka i poslova.
Strategijsko upravljanje u organizacijama koje se bave proizvodnjom poljoprivrednih – prehrambenih proizvodapredstavlja veoma osetljivo područije, zbog specifičnosti ove delatnosti, osetljivosti na mnogobrojne faktore i veoma suprostavljenih interesa svih učesnika.
Strategijom dugoročnog razvoja poljoprivrednih subejkata utvrđuju se pravci njihovog budućeg razvoja u skladu sa uslovima koje nameće okruženje.

 
2. AGRARNA POLITIKA

Posmatrano u najširem smislu, agrarna politika se može definisati kao program usmeravanja razvoja poljoprivrede unutar već odabranog modela razvoja kao celine. Predmet agrarne politike je celokupna vertikala agroindustrijske prizvodnje, koja obuhvata: proizvodnju agrarnih inputa, proizvodnju primarnih poljoprivrednih proizvoda, proizvodnju poljoprivredno – prehrambenih proizvoda, uključujući promet, finalnu potrošnju i politiku ishrane stanovništa.
Agrarna politika je skup mera ekonomske politike, koji obuhvata celokupnu aktivnost njenih nosilaca usmerenu ka poljoprivredi. Čine je nekoliko međusobno povezanih elemenata[3]:

1)    Ciljevi agrarne politike
2)    Sredstva, mere i metodi delovanja i
3)    Nosioci agrarne politike

Ciljevi agrarne politike mogu biti dugoročni i kratkoročni, a s obzirom na sadržaj – opšti i posebni. Efikasnost agrarne politike u velikoj meri zavisi od toga da li su i koliko ciljevi sadržajno i vremenski usklađeni.
Sredstva pomoću kojih se ostvaruju ciljevi agrarne politike mogu biti ekonomska, tehnička, pravna i organizaciona. Najznačajnija ekonomska sredstva su cene, investicije, porezi i politika izvoza i uvoza, a tehnička – mehanizacija, hemizacija, zootehničke mere,komasacija, arondacija, plodored. Pravnim sredstvima reguliše se sprovođenje pojedinih mera i akcija u proizvodnji, prometu, u oblasti posedovnih odnosa i dr. Organizacione mere se odnose na organizaciju poljoprivrednih preduzeća, na oblike povezivanja i udruživanja individualnih proizvođača.
Mere agrarne politike prema načinu sprovođenja mogu biti direktne, odnosno dobrovoljne i prisilne. Kao nosioci i učesnici agrarne politike pojavljuju se upravni i izvršni organi vlasti, poljoprivredni proizvođači i njihova udruženja, političke organizacije, stručne i naučne institucije.