Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike
2
1. UVOD
Menadžment je danas mnogo korišćen termin. Njega upotrebljavaju stručnjaci
različitih specijalnosti, što je dovoljan razlog da se isti termin shvata na različite
načine, kako u praksi, tako i u teoriji. Za menadžment se često koristi termin
“administration”, umesto rukovođenja u upotrebi je upravljanje, za upravljanje se
često koristi termin rukovođenje, a za jedno i drugo termin organizovanje.
Rukovođenje, upravljanje ili menadžment je posebna naučna disciplina,
multidisciplinarnog karaktera, koja se bavi istraživanjem problema upravljanja
poslovima, poduhvatima i društvenim sistemima. Ova diciplina proučava upravljanje
kao složeni proces sa nizom potprocesa i kao grupu ljudi koja upravlja procesima i
koja takođe proučava sve pojedinačne upravljačke probleme i fenomene vezane za
efikasno izvršavanje određenih zadataka i poslova.
Strategijsko upravljanje u organizacijama koje se bave proizvodnjom poljoprivrednih
– prehrambenih proizvodapredstavlja veoma osetljivo područije, zbog specifičnosti
ove delatnosti, osetljivosti na mnogobrojne faktore i veoma suprostavljenih interesa
svih učesnika.
Strategijom dugoročnog razvoja poljoprivrednih subejkata utvrđuju se pravci njihovog
budućeg razvoja u skladu sa uslovima koje nameće okruženje.
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike
4
Agrarna politika je deo ekonomske politike jedne nacionalne ekonomije ili širih
integracija, koji je usresređen na usmeravanje razvoja poljoprivrede.
Agrarnu politiku prema sadržajnim karakteristikama možemo podeliti u tri osnovne
grupe[1]:
1) Tržišno – cenovna politika
2) Politika ruralnog razvoja
3) Politika na područiju javnih službi i drugih usluga za poljoprivredu
Tržišno – cenovna politika sadrži mere koje utiču na nivo cena poljoprivrednih
proizvoda ili povećavaju prihod proizvođača putem različitih oblika direktnih
budžetskih plaćanja.
Politika ruralnog razvoja sadrži mere koje imaju za cilj podržavanje
multifunkcionalnosti poljoprivrede, povećanje efikasnosti i konkurenstnosti
poljprivrednih proizvođača i mere koje podupiru razvoj prerađivačke industrije,
tržišne organizovanosti, kao i opšti razvoj ruralnih područija.
U politiku na područiju javnih službi i drugih usluga za poljoprivredu svrstane su
mere putem kojih država omogućava rad javnih službi za poljoprivredu, kao i
realizaciju različitih projekata koji su značajni za razvoj poljoprivrede, a ne mogu biti
prepušteni samo tržišnoj inicijativi.
Konkretne prateće mere razvojne strategije u poljoprivredi, obično se dele na letiri
osnovne grupe[1]:
1) Ekonomske mere
2) Mere menjanja ili zaštite poslovnih odnosa i uređenja zemljišne teritorije
3) Tehničko – tehnološke mere
4) Organizaciono – administrativne mere
