Empatija, njena pojava i unapredjenje socijalnog funkcionisanja

1. Definicija empatije

Empatija potiče od grčke reči ἐμπάθεια (empatija), „fizička naklonost, strast, pristranost“, koja se sastoji iz reči ἐν (en), što znači „u, na“, i πάθος (patos), što znači „strast ili patnja“. Ovaj termin su prvi put upotrebili Herman Loce i Robert Višer, da bi stvorili nemačku reč Einfühlung (uosećavanje, uživljavanje), koje je kasnije, Edvard B. Tičener, preveo na engleskom terminu Empathy – Empatija.
Kasnije termin empatija sve više koriste klinički i socijalni psiholozi. U kliničkoj psihologiji, empatija se tretira kao proces koji služi komunikacionim funkcijama u terapiji. U okviru razvojne i socijalne psihologije, definicije empatije se razlikuju s obzirom na to što istraživači podrazumevaju pod tim pojmom i kako razlikuju empatiju od sličnih procesa. Da bi se tačnije definisala empatija važno je razjasniti kakva je uloga kognicije u empatiji. Kognitivni aspekt empatije uključuju razumevanje, poznavanje stanja svesti i uslova druge osobe ili svesti o tome kako nešto što se događa drugoj osobi može delovati na nju. Mnogi koji naglašavaju ovaj aspekt smatraju da je kognitivna empatija preduslov za afektivnu empatiju.
Psiholozi definišu empatiju na dva načina:
1. Empatija je kognitivna svesnost o unutrašnjim stanjima druge osobe, tj. njenim mislima, osećanjima, opažanjima i namerama;
2. Empatija je posredovana emotivna reakcija na drugu osobu.1
Empatija definisana na drugi način, afektivna empatija izleda na prvi pogled kao jednostavan koncept u kojem jedna osoba oseća isto što i druga i mnogi autori je definišu nao ovaj jednostavan način: osoba empatira u onoj meri u kojoj su njena osećanja identična osećanjima druge osobe. Međutim, značajno je za istraživanje i definisati empatiju ne u smislu njenih efekata, već u smislu procesa koji leže u osnovi emotivnog odnosa između posmatrača i posmatranog. 2 Ključni zahtev empatijskoh reagovanja je uključenost psiholoških procesa koji rezultiraju kod osobe pojavom osećanja koja su u većoj meri saglasna sa situacijom druge osobe. Procesi koji dovode do pojave empatije često dovode do pojave istih osećanja i kod posmatrača i kod žrtve, ali to ne mora da bude slučaj, kao u situaciji kada posmatrač oseća bes, kada je žrtva napadnuta, dok žrtva u istoj situaciji oseća tugu ili razočaranost.
Pošto empatija uključuju razumevanje emotivnih stanja drugih ljudi, način na koji je okarakterisan je izvod načina na koje emocije se same karakterišu. Ako, na primer, emocije su preduzete da objasne centralne karakteristike telesnih osećanja, onda shvatanje telesnog osećanja druge osobe će biti centar empatije. S druge strane, ako se emocije više centralno karakterišu kombinacijom verovanja i želja, onda shvatanje ovih verovanja i želja će biti više od suštniskog značaja za empatiju. Sposobnost da sebe zamislimo kao drugu osobu je sofisticirani maštoviti proces. Međutim, osnovna sposobnost da prepoznamo emocije je verovatno urođena i može se postići nesvesno. Ipak, to se može vežbati i ostvariti sa različitim stepenom žestine i preciznošću.3