Епидемиологија хепатитиса А
4
1.Особине ХАВ вируса и начин преношења
ХАВ је откривен 1973. године, то је мали РНК вирус из породице Picornaviridae и припада
генусу Hepatovirus. Његова величина се креће од 27 до 31нм, икосаедарне симетрије, а
његов капсид има 32 капсомере. Размножава се у цитоплазми хепатоцита човека. Овај
вирус нема спољни омотач, односно у свом саставу не садржи липиде, стога је отпоран на
етар и друге органске раствараче, као и на киселу средину. Релативно је отпоран на
повишену температуру, тако на +60 °C може да преживи 1 сат, док на -20°C може остати
инфективан годинама, а на +20°C је осушен и инфективан чак месец дана. Вирус је могуће
уништити аутоклавирањем 20мин, кувањем у кључалој води 1 минут или сувом топлотом
1 сат. Као што је поменуто, отпоран је на кисели Ph али је осетљив на хлорна једињења.
Постоји само један серотип вируса и не даје цитопатогени ефекат (ЦПЕ).
Човек је једини резервоар ХАВ, мада је вирус експериментално пренешен на
лабораторијске мајмуне, а од њега могу да оболе и неке врсте мајмуна из Малезије и
шимпанзе. У преношењу вируса и одржавању епидемијског процеса основну улогу има
контактни, фекалноорални пут преноса, па се ова болест зове још и болест „прљавих руку“
. Висока отпорност узрочника омогућује и посредни пренос преко предмета опште
употребе. Пренос водом која се користи за пиће по важности долази иза фекалнооралног
пута преноса. Ретко се преноси парентералним путевима (нпр. трансфузијама) или
