Odlomak

NAČELA PARNIČNOG POSTUPKA
U ZPP je došlo do promene u pogledu principa u vezi načela. Načela postoje, ali su u potpuno drugom odnosu. Načelo dispozicije stranaka i načelo oficijelnosti; raspravno i istražno načelo. Npr. kada govorimo o načelu dispozicije i načelu oficijelnosti, i o raspravnom i istražnom načelu, videćemo da je ovo zakon koji kroz opšta načela nema tako veliku razliku, ali kroz konkretizaciju videćemo da načelo dispozicije stranaka, apsolutno predstavlja u pogledu oficijelnosti i u pogledu istražnog načela sada prioritet.
U čl.7 ZPP-a se kaže da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, i to je osnovno pravilo. To pravilo se upotpunjuje onim što predstavlja istražno načelo, a to je da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva da bi se upravo ostavila sudu uloga da odlučuje, ali o onome što su stranke predložile. I, istražno načelo koje je definisano u st.3 ovog člana, ali koji sada ograničava načelo oficijelnosti kao pravilo.
Oficijelnost je tamo gde sud po službenoj dužnosti radi, a to je kada se utvrđuje da li se radi o zahtevima sa kojima stranke mogu da raspolažu, to je ono što je predviđeno u čl.3 st.3 ZPP, a da sud neće dozvoliti raspolaganje strankama koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima i pravilima morala, i u toj situaciji kada sud posumnja da postoji kršenje iz čl.3 st.3 sud će po službenoj dužnosti sve utvrđivati i onda kada je nekim posebnim zakonom to predviđeno. Npr. Porodični zakon će uvesti te situacije gde će sud morati ex officio da utvrđuje različite stvari, bez obzira da li to stranke predlažu ili ne.  U ostalim situacijama sud će biti sada u granicama onog što predlažu parnične stranke, znači imaćemo dispoziciju stranaka kao osnovno načelo i imaćemo samo kao pomoćno načelo – istražno načelo.
Ono što je bitno jeste da vidimo kako se to konkretizuje, i osnovni deo u vezi konkretizacije to je odredba čl.223 ZPP-a koja predviđa da stranka koja nešto tvrdi to mora i da dokaže. «Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenica koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije određeno.» Npr. u situaciji kad se radi o utvrđenju očinstva, sud će nekad i ex officio rešiti da nešto radi sa razloga što u toj situaciji pravo deteta na roditelje mnogo važnije pravo, gde će sud kako sam taj zakon kaže, uraditi sve da bi obezbedio detetu oca…
S druge strane st.3 ovog člana kaže: «Stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije određeno.»
To znači, tužilac mora predložiti dokaze i dokazati svoje tvrdnje, a tuženi koji osporava nešto, mora dokazati osnovanost svojih navoda i priložiti odn. predložiti sve one dokaze koji će dokazati osnovanost navoda tuženog. Načelo savesnog korišćenja procesnih ovlašćenja i načelo zabrane zloupotrebe procesnih ovlašćenja
Dalje, što je bitno kada govorimo o načelima, treba reći da ovaj zakon naročito sada menja odnos načela savesnog korišćenja procesnih ovlašćenja i načela zabrane zloupotrebe procesnih ovlašćenja. Dva veoma povezana načela, i ona su sada kao posebna odredba formulisana u čl.9 ZPP koji kaže da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata zakonom. Da su stranke, njihovi zakonski zastupnici i umešači dužni da pred sudom govore istinu. Sud je dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku. Konkretizacija ovih načela je sprovedena kroz ceo zakon i ono što je naročito bitno, pored toga što su uvedene različite sankcije uz određena činjenja i nečinjenja, sada je formulisana cela glava, glava XV koja govori o tome da mora da se savesno koriste procesna ovlašćenja i šta se dešava kada dolazi do zloupotreba procesnih ovlašćenja, i reguliše sve vrste kažnjavanja i reguliše pitanje naknade štete u slučaju korišćenja prava na neadekvatan način, zloupotrebom, i to ili činjenjem ili nečinjenjem. Jer, ako sud ne bude činio, a za šta jeste ovlašćen, on će nečinjenjem omogućiti zloupotrebu prava. A, ako stranke činjenjem ili nečinjenjem vrše zloupotrebu svojih procesnih ovlašćenja veoma lako će sud moći da primeni odredbe iz ove glave i da sankcioniše sve ono što je vodilo zloupotrebama, odn. onemogućavanju suđenja u razumnom roku.

 

 

 

Načelo ekonomičnosti i efikasnosti
Načelo ekonomičnosti i efikasnosti potpuno je sada regulisano na taj način što su duž celog zakona, ono je znači veoma potencirano u ZPP-u, i skoro svi rokovi su skraćeni. A, rok za iradu prvostepene sudske odluke je faktički produžen. To ćete kada budete govorili o presudi videti tako što ćete utvrditi kad budete pogledali tu odredbu, da je rok koji je do sada bio od 8 dana, u praksi u proseku oko mesec dana, a često su stranke i po godinu dana stranke čekale izradu presude, sada je taj rok konstituisan u zakonu tako što je navedeno: da se presuda radi u roku od 8 dana, a izuzetno, u situaciji kada se radi o težem predmetu, dodaje se sudu (sudiji koji radi odluku) mogućnost da još 15 dana, znači 23 dana… To je nešto što bi se veoma približilo onome uobičajenom roku u praksi. Sa kojih razloga? – Zato što taj razumni rok predstavlja jedan od osnovnih elemenata prava na pravično suđenje. Pravo na pravično suđenje je regulisano čl.6 Konvencije o ljudskim pravima, i u st.1 ovog člana navedeno je koji su sve to kriterijumi i elementi koji daju nekome licu pravo na pravično suđenje. Jedan od osnovnih elemenata za to je – razumni rok. Imajući u vidu šta se kod nas dešava u praksi, zakonodavac je taj razumni rok kao načelo sproveo u čl.10 st.1 tako što je rekao da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku. Ovaj razumni rok je konkretizovan kroz određene rokove postupanja. Razumni rok se određuje od slučaja do slučaja. Kad zakon reguliše koji je razumni rok Sud u Strazburu će uvek reći, bez obzira na to na koji način se radi, da je onaj rok koji je prešao zakonom predviđeni rok – nerazuman rok. Jer, ako je nacionalno zakonodavstvo predvidelo neki rok, onda je to rok u kome mora nešto da se uradi. Naravno, imamo situaciju da imamo prekluzivne rokove i one orijentacione rokove. Ovi rokovi koji se nalaze u ZPP-u, neki su prekluzivni, neki su orijentacioni rokovi. Naravno, kada govorimo o ovim rokovima koji su orijentacioni, koji nisu prekluzivni, nikada neće Strazbur odreagovati ako dolazi do kršenja malih, kratkih rokova. Ali, ako u celom predmetu, koji npr. traje 15 godina imamo za sve određene rokove «pomalo» kršenje, pa to dovede do suđenja od 15 godina, evidentno je da se taj predmet nije sudio u razumnom roku. Druga stvar koja se treba znati, to su primeri iz sudske prakse, i pomenuću 2 sudske odluke koje upravo predstavljaju orijentir šta je razumni rok.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Pravo

Više u Skripte

Komentari