1 UVOD
Čovečanstvo je danas konfrotirano sa mnoštvom egzistencijalnih kriza, među kojima
ekološka kriza zauzima posebno mesto. Do sada čovek nije bio u stanju da stvori jedan
idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna stanja tog sistema. Ekološka svest
predstavlja neophodnu osnovu daljeg, održivog razvoja zaštite životne sredine. Zajedno
sa znanjima i veštinama obezbeđuje osnovu za pomeranje u veće sisteme, šire ciljeve i
sofisticiranije razumevanje uzroka, veza i posledica koji vladaju u životnoj sredini.Zaštita
i unapređenje čovekove sredine značajan je globalni problem savremenog
društva.Njegovo rešavanje inicira, između ostalog i pronalazak načina za racionalno i
kompleksno korišćenje prirodnih resursa, te načina za vođenje aktivne demografske
politike i razvijenje i unapređenje međunarodne saradnje u oblasti naučnih istraživanja.
Novi odnos prema životnoj sredini, kao i preobražaj duha savremene sfere rada postaje
imperativ.Koncepcija održivog razvoja nudi mogućnost harmoničnog razvoja.
Zagađenost i zaštita životne sredine već više decenija predstavljaju veoma
značajan problem čovečanstva, bez obzira na trenutni stepen razvoja društva i
proizvodnih snaga u pojedinim delovima naše planete. Postojeći problemi se nameću
nauci i operativi naglašenom aktuelnošću i akutnošću, te sve jasnije dolazi do zaključka
da zdrave životne sredine nema previše, da su brojni elementi u njoj ugroženi, da je
stepen samoregulacije nekih objekata neznatan i da jednom poremećeni ekološki odnosi
gotovo ničim i nikada ne mogu biti dovedeni u prvobitno stanje. Bez obzira na značajne
regionalne razlike u stepenu ugroženosti životne sredine, posebno njene prirodne
komponente, planovi, programi i akcije njene zaštite i unapređenja su globalni problem.
Savremeno društvo mora brže i bolje shvatiti upozorenje naučnika i stručnjaka o stanju
životne sredine, tj. činjenice da slobodne, izvorne i nezagađene životne sredine ima sve
manje, a ugrožene, degradirane i devastirane sve više. Druga se širi na račun prve brže
nego što se mnogima čini, brže nego što je nauka sa kraja našeg veka to mogla da utvrdi i
prognozira. Narušavanje ekološke ravnoteže nastaje kao posledica čovekove radne
delatnosti, kojom čovek „prisvaja“ prirodu, i stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo
do poremećaja ekološke ravnoteže i ekosistema, već i do ugrožavanja integriteta čoveka i
njegovog opstanka. U ovom, XXI veku, društvo se suočava sa sledećim globalnim
problemima: - oštećenjem biosfere i njenim ekosistemima, - ogromnim brojem
stanovnika – preko 6 milijardi sa prognozom udvostručavanja do 2020.godine, -
iscrpljivanjem i umanjenim količinama mnogih izvora mineralnih i energetskih sirovina,
- zagađenjima i degradaciom medijuma vazduha, vode, zemljišta, - globalnim
promenama klime, - uništenim vrstama biljnog i životinjskog sveta i daljim
ugrožavanjem biodiverziteta, - beskućništvom ¼ svetskog stanovništva, - oštećenjima
ljudskog zdravlja i ugrožavanjima života, - velikim količinama otpada u sva tri agregatna
stanja i sl. Opstanak ljudskih zajednica je u prošlosti veoma često bio ugrožen prirodnim
katastrofama, epidemijama, ratovima, oskudicom hrane i drugim uticajima koji su,
međutim, uvek bili prostorno ograničeni. Za razliku od egzistencijalnih kriza prošlosti,
krize današnjice ne potiču od prirodnih nepogoda koje su prostrorno ograničene, već od
globalnog nesklada u idejno-materijalnom smislu čitave industrijske civilizacije. Do sada
čovek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna
3
mikroelektronika, informatika, robotika, biotehnologije, koje utiču ne samo na način
života, nego i na biološke osnove čovekove egzistencije. Danas kada je razvoj civilizacije
prišao kritičnoj granici, samo sfera razuma može ukazati na puteve izlaza iz narastajućih
globalnih teškoća
2.1. Globalna imeperija zla
Praktično, sve strane delatnosti ljude vode u zagađenje biosfere: stihijski rast industrije,
energetike, transporta, hemizacije poljoprivrede, načina života, brži tempo rasta i
stanovništva i urbanizacije. Godišnje se iz utrobe Zemlje izvlači 100 mlrd tona različitih
ruda, sagoreve 1 mlrd tona konvencijalnih goriva, izbacujući u atmosferu 20 mlrd tona
CO2 , 300 mln tona CO , 150 mln tona oksida azota, 150 mln tona SO2 , 5 mln tona
H2S4 , 400 mln tona aerosoli (soli, čađi i prašine) : u hidrosferu se izbacuje 600 milijardi
tona industrijskog i životnog otpada, 10 mln tona naftnih derivata, na rastvaranje
otpadniih voda troši se približno 40 % obima rečnih tokova , u zemlju se unosi 100 mln
tona mineralnih đubriva, proizvode se stotine hiljada tona hemijskih jedinjenja, koja se ne
sreću u prirodi , uključujuči i ona veoma postojana prema rastvaranju.
Danas su razmere privredne delatnosti toliko velike, da procesi metabolizma i rastvaračke
sposobnosti atmosfere i hidrosfere u mnogim regionima sveta već nisu u stanju da
neutrališu antropogeno opterećenje njihov štetan uticaj. Posebno se menja sva atmosfera,
okeani, zemljšte i biosfera u celini. Nastalo je čitavo klupko ekoloških problema. Oko tri
desetine njih imaju značaja za planetu u celini.Njih često klasifikuju po vremenu
uspostavljanja normalnog stanja posle obustavljanaj dejstva. U prioritetne vezano sa
kratkim vremenom obnove ili sa potpunom nepreobratljivošću, spada i promena klime,
smanjenje životnog prostora, promena ozonskog omotača, nestanak vrsta i genetske
izmene.
Kao problemi drugog reda se razmatraju : zagađenje herbicidima, pesticidima
toksikantima, kiselim kišama, eutrofikaciju, biohemijske potrebe kiseonika, izlivi nafte,
zagađenje podzemnih voda,širenje radionuklida, kiselinski otpad, termalne vode.
Ipak, stepen ekološke opasnosti ne zavisi samo od vremena obnavljanja, nego i od
dinamike procesa. Nakratko se zaustavimo na najvažniji proces sa te tačke gledišta. Na
računa antropogenog uticaja menja se sastav atmosfere. Tako je za poslednjih 100 godina
kao rezultat čovekove delatnosti u atmosferu je izbačeno oko 360 mlrd tona ugljen-
monoksida, t.j. jegov sadržaj se uvećao približno na 15% (a u bližoj perspektivi se
očekuje rast na 30%). CO2 služi kao regulator toplotnog balansa na površini zemlje
dejstvuje slično kao topli krov, koji propušta sunčevu svetlost, ali delimično zadržava
toplotu. Povećanje koncentracije CO2 može dovesti do efekta staklene bašte, kada će se
toplota u značajno manjoj meri rasipati. Kao rezultat može se desiti opšta promena klime
5
sa globalnim zagrevanjem koje izaziva topljenje leda na Arktiku i Antartiku i potapanje
nižih teritorija, gde živi oko trećina stanovništva sveta.
Treba uzeti u obzira takođe i rast količine metana u atmosferi, čija koncentacija iako
mnogo manja, nego CO2 ali je zato delotvornost u stvaranju efekta staklene bašte
nekoliko puta veća.
Ne manju zabrinutost izaziva promena sastav stratosfere, gde je smešten ozonski omotač.
U velikom količinama u atmosferu se izbacuje freon (flouro-ugljenik) koji podižući se u
stratosferu, stupaju u složen proces uzajamnog dejstva sa ozonskim slojem, koji je
zaštitnik sveg živog na zemlji od ultravioletnog zračenje sunca. Istraživanja su pokazala
da se za poslednjih četvrt veka efektivna debljina ozonskog omotalča smanjila, pojavile
su se takozvane „ozonske rupe“. Situacija se usložnjava skrivenim karakterom procesa.
To što se posmatra danas, određeno je događajima koji su prethodili godinama unazad.
Zagađenje hidrosfere dovodi do cele sveukupnosti negativnih posledica. Tako se u
svetski okean neprekidno izbacuju najraznovrsnije nečistoće, tu godišnje dospe samo
nafte i naftnih derivara više od 10 mln tona. Morske životinje nakupljaju u sebe otrove,
naročito živu, olovo, kadmijum i druge. Opasna situacija se stvara u više mora oko
Evrope, gde se oko obala u velikom broju sreću salmonela i crevni bakcili.
Na račun dolaska u vodi nitrata i fosfata pojavljuje se eutrifikacija – intezivan razvoj
biljaka : zarastaju priobalske zone, smanjuje se providnost vode i sadržaj kiseonika u
njoj, dovodeći do masovnog uginuća prirodnih organizama.
Biološki procesi na kopnu takođe su podvrgnuti uticaju zagađenja. Prilikom sagorevanja
fosilnih goriva u atmosferu dospevaju oksidi sumpora i azota. Dospevši u sastav kišnih
kapi, oni čine kiselim i uništavaju zemljište, vodene basene i šume. Već oko pola šuma
Severne polulopte su degradirali usled kiselih kiša. I to je samo početak. Pošto je
kiselinska sredina aktivna, to ona može stupiti u reakciju stvarajući toksine. Može
nastupiti momenat, kad sa rastom koncentracije skokvito raste i stepen njegovog uticaja
na biosferu.
Sredina je takođe podvrgnuta brzom uvećavajućem radioaktivnom zračenju, uslovljenom
rastom količine radioaktivnog otpada, ispitivanjem radioaktivnog naoružanja, razvojem
atomske energetike. Elementi koji ranije nisu postojali u prirodi nemarno su rasejani po
celoj Zemlji. Sada u svetu nema deteta u čijim kostima, iako u malim količinama nema
sadržaja Stroncijuma-90 (Sr-90). Do sredine sledećeg veka masa radioaktivnih elemenata
u objektima biosfere može porasti višestruko.
Sve veće teškoće stvara brzo uvećanje mase otpada. Sačinjavajući u svojoj biomasi
hiljadite delove procenta žive materije planete, čovečanstvo stvara hiljadu puta veći otpad
nego sva biosfera, udvostručavajući ga svakih 15 godina. Održi li se postoječa tendencija
izbacivanja otpada, to će do 2020 g u životnoj sredini dovesi do uvećanja olova 10 puta,
žive 100 puta, arsenika 250 puta. Eksponencijalno narastajuća bujica običnog i
industrijskog otpada, koji sadrži teške metale i druge abiogene materije, narušavajući
formiranje globalnih ciklusa, i stvarajući pretpostavke genetskih promena.
Zaoštrava se kriza gradova. Veliki gradovi (zajedno sa prigradskim zonama) zauzimaju
6
široko primenjenih za životne namernice, poljoprivredne i medicinske ciljeve. Godišnje
se ukorenjuje u praksi stotine novih hemijskih materija, a sintetiše se hiljade; uopšte
njihov broj premašuje 6 miliona. Mnogi od njih postaju uzroci kritičnih hroničnih
oboljenja.
Nastupa prelomni moment u stanju ekosistema i biosfere u celini, ubrzava se proces
potiskivanja divlje prirode, smanjuju se mesta stanovanja prirodnih biocenoza. Pod
neposrednim privrednim uticajem već se nalazi 50% kopna i 20% je lišenio prirodnog
pokrivača.
Prirodni sistemi se zamenjuju veštačkim popuno zavisnim od čoveka. Godišnji tempo
uništavanja šuma iznosi oko 10 mln hektara. Sjedinjena sa opasnošću planktona na račun
zagađivanaj mora, to u perspektivi može stvoriti problem obnavljanja kiseonika.
Inteziviraju se procesi opustošenja, degradacije i zagađenje zemljišta.
Godišnje smanjenje broja životinjskih i biljnih vrsta može se nazvati katastrofalnim. Za
osamdeset godina je u proseku jedna životinjska vrsta nestajala svakodnevno, a jedna
biljna vrsta nestajala nedeljno. Izumiranje preti više od 1000 vrsta sisara i ptica. Pred
opasnošću potpunog uništenja nalazi se više od 25 hiljada vrsta višeg rastinja. Gubitak
raznolikosti vodi u nestabilnost. Odviija se proces razbalansiranja sistema regulacije
biosfere. U biosferi postoje mehanizmi regulacije prilagođavanja, obnavljanja na svim
nivoima, ali samo do određenih granica, dalje nastupa razbalansiranje. U uslovima
savremene ekološke krize moguće je izdvojiti dva osnovna faktora intenzivnost uticaja i
brzina izmena okolnosti.
Pri intenzivnim i brzim izmenama spoljnih uslova, suštinsku ulogu može igrati razlika
karakterističnih vremena mutacionih i metaboličkih procesa kod jednoćelijskih i
višećelijskih organizama. Njihovi odnosi mogu dostići milione. Drugim rečima,za
relativno kratke rokove za više organizme mikroorganizmi mogu suštinski izmijeniti
svoje osobine.
Mnogoćelijski, a naročito viši organizmi, ne uspijevaju se prilagoditi izmijenjenom
svijetu mikroorganizama u toliko skraćenom roku. Osom toga i nižim karikama lanca
mogu se skupljati određene toksične materije iz životne sredine, a takođe se akumuliraju i
patogene bakterije.
Pognoze za budućnost su neutešne. Pretpotavlja se da će se u bližoj budućnosti za 10
godina, broj inficiranih hepatitisom C uvećati na 5-10 puta. Hepatitis C ostaje osnovni
uzrok nastanka hronične bolesti jetre (od toga 2/3 sa smrnim ishodom).
U poređenju sa hepatitisom B on 5 puta češće uzrokuje cirozu. U proteklih 10 god broj
ciriza čiji je uzrok hepatitis C, uvećao se na 61%. hepatokarcinom (rak jetre) na 68% .
Što se tiče hepatitisa C, on je opasan ne samo zbog često bezsimptomatičnog toka, nego i
time sto se može preneti sa svim čovekovim telesnim tečnostima, ne samo pri rasecanju i
injekcijama za vreme operacije, nego i sa spermom, vaginalnom tečnošću, krvlju,
tečnošću kičmene moždine, sa suzama itd. Ali sigurno je najveća opasnost hepatitisa C u
tome što protiv njega ne postoji vakcina, a danas hepatitis C sve se češće registruje kod
omladine 15-20 god, što je direktno vezano sa porastom broja narkomana.
8
