Висока медицинска школа струковних студија Ћуприја
Ћуприја, 2017. година
ЗАВРШНИ РАД
Област: Имунобиолошки производи
Тема: Имунизација против тетануса
Ментор:
Студент:
Проф. Др Јасмина Јовановић Мирковић Катарина Радивојевић
553/VIII
2
2. Тетанус
Тетанус је акутно обољење изазвано токсинима бактерије Клостридијум
тетани (лат. Clostridium tetani), која је карактерисана интермитентним грчевима
вољне мускулатуре. Клостридија тетануса производи јак неуротоксин,
тетаноспазмин, који се везује за рецепторе нервних ћелија и спречава преношење
инхибиторних сигнала из малог мозга на мишићне моторне неуроне. Као последица
се јавља појачана мишићна активност у виду грчева и повећан мишићни тонус.
Инфекција се развија услед повреде, када се рана загади тетанусним спорама,
које се у присуству некротичног ткива и у одсуству кисеоника претварају у
тетанусне бациле. Бацили се у анаеробним условима брзо размножавају, ослобађају
и изразито неуротропни токсин, који се дуж нерава транспортује на место дејства, у
централни нервни систем. Тип повреде, а не величина, од значаја је за настанак
инфекције. Најопасније су мале, убодне ране и раздеротине. Инкубација је 4-14
дана. Почетак болести је постепен. Прво се јавља тризмус (тонични грч масетера –
тешко или немогуће отварање уста), уз појаву типичног изгледа лица болесника,
које се назива
facies tetanica.
Од тетануса чешће обољевају старији болесници, као и болесници са
опекотинама, хируршким ранама, интравенски наркомани и др. Инфекција, такође,
може настати у материци, у постпарталном периоду (гинеколошки тетанус) и у
пупку новорођенчета (
tetanus neonatorum).
Тетанус у целом свету годишње узрокује 50.000 смртних случајева.
Преболела болест не оставља имунитет. Тетанус је врло важна болест, посебно њен
неонатални облик и то у земљама у развоју.
3
2.1. Етиологија болести
Тетанус изазива
clostridium tetani
, грам-позитивни, анаеробни спорогени
бацил са перитрихијалним флагелама.
Његове особине су:
када се нађе у неповољним условима у спољњој средини ствара споре,
најотпорнији облик бактерије;
лучи јак, неуротропан егзотоксин;
расте под анаеробним условима, тј. не може да живи у присуству кисеоника.
Ова бактерија има облик штапића, заобљеног на оба краја. Доспевањем у
рану или повређено ткиво човека, споре прелазе у вегетативни облик бактерије.
За настанак овог обољења најважнији је тетаноспазмин. Тетаноспазмин је
један од најјачих биолошких отрова. Патоген је за човека и многобројне домаће и
дивље животиње. Сматра се да 1mg отрова може да убије више од стотину људи.
Токсин тетануса припада групи АБ токсина. Састоји се из две подјединице А
и Б повезане дисулфидним мостом. Већа подјединица Б се везује за нервне
рецепторе нервних ћелија. Мања подјединица А, је активна компонента и то је
ензим из групе цинк-металопротеиназа. Ова компонента разлаже протеине који
учествују у процесу секреције инхибиторних неуротрансмитера у предњим
роговима кичмене мождине. Као последица јавља се повећан мишићни тонус и
активност у виду грчева мишића.
Слика бр 1:
Клостридијум тетани
5
2.3. Патогенеза болести
Тетаноспазмин кога лучи бактерија у анаеробним условима путује до
централног нервног система нервним, а могуће и крвним или лимфним путем.
Клиничке манифестације тетануса су последица пре свега, израженог
неуротропизма тетано-спазмина, односно његове способности да се везује за
рецепторе у нервном ткиву (неуротоксикација). После доспевања тетаноспазмина у
нервна влакна, даље кретање се наставља ретроградно од неуромишићне спојнице
ка аксонима моторних нерава и моторним једрима мозга и кичмене моздине.
Поремећаји неуротрансмисије клинички се испољавају појавом тоничких и
клоничних грчева који су последица губитка или снижења мишићне инхибиције,
односно, преовладавања ексцитације и хиперактивности.
Поремећаји аутономног нервног система огледају се у дезинхибицији
синаптичке активности, чија је последица претерана стимулација симпатикуса, па се
због тога јављају артеријска нестабилност, хипертензија, тахикардија, обилно
знојење, хиперпирексија.
Ретко настаје оштећење парасимпатикуса, када се јављају брадикардија и
опстипација.
Слика број 3:
Патогенеза повреде
