Istorija civilizacije

PREDUSLOVI CIVILIZACIJE

Definicija- Geološki uslovi – Ekonomski – Rasni – Psihološki uzroci raspada civilizacija

Civilizacija je društveni poredak kojim se unapređuje stvaranje kulture. Nju sačinjavaju četiri elementa : ekonomska obezbeđenost, politička organizacija, moralne tradicije i kontinuitet znanja i umetnosti. Ona počinje tamo gde haos i nesigurnost završavaju. Jer, kada se strah savlada, radoznalost i konstruktivnost su slobodni, i čovek po prirodnom impulsu ide ka razumevanju i ulepšavanju života.Postoje određeni faktori koji uslovljavaju civilizaciju i oni mogu da je podstiču ili ometaju. Civilizacija je interludij između dva ledena doba : u bilo koje vreme bujica glacijacije može opet da nastupi i prekrije ljudska dela ledom i kamenom, a život svede na neki mali deo zemljine kugle. Ili se može desiti da demon zemljotresa, u čijem odsustvu gradimo naše gradove, slegne ramenima i ravnodušno nas proguta.Drugo – geografski uslovi. Vrućina žarkog pojasa i bezbrojni paraziti koji ga pustoše predstavljaju neprijatelje civilizacije; letargija i bolest, i prerano sazrevanje i propadanje, skreću energiju sa onih sporednih životnih stvari koje čine civilizaciju, i apsorbuju je u borbi protiv gladi i brizi za reprodukciju; ništa ne preostaje za igru umetnosti i duha. Kiša je neophodna; jer voda je sredstvo za život, važnije i od svetlosti sunca; neshvatljivi hir elemenata može da isuši i na propast osudi regione koji su zahvaljujući dobroj upravi i proizvodnji bili na vrhuncu moći (kao Niniva ili Vavilon), ili pak da ubrza razvoj moći i bogatstva gradova udaljenih od glavne linije transporta i komunikacija, poput gradova VelikeBritanije ili Pjuxet Saunda (zaliv na Pacifiku u kom se nalazi Sietl). Ako je zemlja plodna ili bogata rudama, ako reke omogućavaju lak put robne razmene, ako je obala razuđena i ima prirodne luke za trgovačku flotu, i ako se, pre svega, država nalazi na značajnom putu svetske trgovine, kao Atina ili Kartagina, Firenca ili Venecija – onda geografija pogoduje civilizaciji i jača je, mada nikada ne može da je stvara.Ekonomski uslovi su još važniji. Jedan narod može da ima uređene institucije, visok moralni kodeks, pa čak i dar zaneke niže oblike umetnosti, kao američki Indijanci; a ipak, ako ostane u lovačkom stadijumu, ako mu egzistencija zavisi od nesigurne sreće u lovu, on nikada neće moći da u potpunosti pređe iz varvarstva u civilizaciju. Nomadski soj poput arapskih beduina, može da bude izuzetno inteligentan i snažan, može da manifestuje uzvišene karakterne osobine kao što su hrabrost, velikodušnost i plemenitost; ali, bez onog jednostavnog /sineljua non/ kulture, kontinuiteta ishrane, njegova inteligencija će se rasipati na opasnosti lova i trgovačke varke, pa ništa neće ostati za čipke i ukrase, pozdravljanje i lepo ponašanje, umetnost i konfor, koji su za civilizaciju karakteristični. Prvi oblik kulture je agrikultura – poljoprivreda. Čovek nalazi i vremena i razloga da se civilizuje onda kada se naseli da bi obrađivao zemlju i ostavljao zalihe za nesigurne dane koji dolaze. U okviru tog malog kruga sigurnosti – pouzdanog snabdevanja vodom i hranom – on gradi svoje kolibe, hramove i škole; pronalazi alatke za proizvodnju i pripitomljava psa, magarca, svinju i, napokon i sebe samog. On uči da radi redovno i sistematično, obezbeđuje duži život, i potpunije nego ranije, prenosi mentalno i moralno nasleđe svoga roda.Kultura u svom pojmu uključuje agrikulturu, a civilizacija uključuje grad. U jednom aspektu, civilizacija je običaj uljudnosti (engl. /civility/ što potiče od lat. /civilis/, tj. građanski, uljudan, prim.prev.); a uljudnost je uglađenost za koju su građani, koji su stvorili tu reč, smatrali mogućom jedino u gradu (/civitas/). Jer u gradu su sakupljeni, bilo to pravedno ili ne, i bogatstvo i pamet koji su proizvedeni na selu; u gradu pronalasci i proizvodnja uvećavaju konfor, raskoš i slobodno vreme; u gradu se trgovci sastaju i razmenjuju robu i ideje; u tom unakrsnom oplođavanju umova na trgovačkim raskrsnicama, inteligencija se pojačava i usmerava na kreativnu moć. U gradu su neki ljudi izuzeti od pravljenja materijalnih stvari i oni proizvode nauku i filozofiju, književnost i umetnost. Civilizacija počinje u seljačkoj kolibi, ali tek u gradovima počinje njen procvat.Ne postoje rasni preduslovi za civilizaciju. Ona se može javiti na bilo kom kontinentu i u bilo kojoj boji : u Pekinu ili Delhiju, u Memfisu ili Vavilonu, u Raveni ili Londonu, u Peruu ili na Jukatanu. Nije velika rasa ta koja stvara civilizaciju, već velika civilizacija stvara narod; okolnosti geografske i ekonomske stvaraju kulturu, a kultura stvara određeni tip. Englez ne stvara britansku civilizaciju, već ona stvara njega; ako je on nosi sa sobom kud god da krene i oblači se za večeru u Timbuktuu, on tu ne stvara svoju civilizaciju iznova, već čak i tamo priznaje da ona vlada njegovom dušom. U sličnim materijalnim uslovima i neka druga rasa stvorila bi slične rezultate; Japan u dvadesetom veku reprodukuje istoriju Engleske u devetnaestom. Civilizacija je povezana sa rasom samo u tom smislu što joj prethodi postepeno međusobno povezivanje različitih rodova i njihova postepena asimilacija u relativno homogen narod. Ovi fizički i biološki uslovi su jedini preduslovi za civilizaciju; oni je ne sačinjavaju, niti je stvaraju. Suptilni psihološki faktori moraju da uđu u igru. Mora da postoji politički poredak, pa makar se on graničio sa haosom kao u renesansnoj Firenci ili Rimu. Uopšte uzev, ljudima je potrebno da osećaju da na svakom koraku ne moraju da očekuju smrt ili poreze. Mora da postoji nekakvo jedinstvo jezika koje će služiti kao sredstvo razmene ideja. Kroz crkvu, ili porodicu, ili školu, ili na neki drugi način, mora da postoji jedan ujedinjujući moralni kodeks, neka pravila životne igre koja priznaju čak i oni koji ih krše, i koja ponašanju daju neki red i pravilnost, neki smer i podsticaj. Možda takođe treba da postoji neko jedinstvo osnovnog verovanja, neke vere, religiozne ili utopijske, koje podiže moralnost od proračunatosti ka ljubavi i odanosti, i životu daje plemenitosti značaj uprkos našoj smrtnosti t.j. kratkoći života. I, konačno, mora da postoji obrazovanje – neki metod, ma koliko primitivan, radi prenošenja kulture. Bilo kroz oponašanje, inicijaciju ili podučavanje, bilo preko majke ili oca, učitelja ili sveštenika, tradicije i nasleđa plemena – njegov jezik i znanje, moralna načela i ponašanje, njegova tehnologija i umetnosti – moraju da se predaju mladima, kao onaj pravi instrument pomoću kojeg se oni od životinja pretvaraju u ljude.Nestanak ovih uslova – ponekad čak samo jednog od njih – može da uništi civilizaciju.