Kontratransfer u geštalt terapiji

Uvod
Pojmovi transfer i kontratransfer odnose se isti fenomen – nesvesno projektovanje prošlih iskustava na sadašnjost (Melnick, 2003). Transfer se odnosi na iskustvo klijenta, a kontratransfer na iskustvo terapeuta.
Suština kontratransfera je sadržaj koji utiče na naše odnose sa drugima; originalno su time smatrani svi introjektovani „treba“ i „ne treba“, pravila i verovanja koja smo naučili od svojih roditelja, ali i svi oni neopipljivi aspekti, kao što su neosvešćena vrednosna merila, pretpostavke i obrasci, čiji koreni leže u našoj religiji, socijalnoj klasi, kulturi, polu… (ibid.).Kontratransfer je kao pojam univerzalno prihvaćen, znamo da postoji i možemo da ga osetimo ili prepoznamo kada nam je na njegovo postojanje ukazano (obično od strane klijenta ili supervizora), međutim ni dan danas ne postoji jasan i tačan konsenzus u vezi sa njegovom definicijom.
Iznenađujuće malo postoji napisanog u geštalt literaturi o fenomenu kontratransfera, iako geštalt terapija upravo naglašava važnost nezavršenog posla u sada-i-ovde i takođe naglašava koliko je važno da terapeut ima razvijenu svesnost o sebi i sposobnost da primeti i stavi u zagradu one svoje reakcije koje ne pripadaju trenutnom kontekstu – (ibid.). Ipak, nakon što je prošlo dosta vremena od početka udaljavanja od psihoanalitičkih korena, geštalt svet ponovno otkriva transfer, kontratransfer i projektivnu identifikaciju (Philippson, 2002).
Istorijska perspektiva i razvoj pojma kontratransfera
Primarni fokus tradicionalne psihoanalize bio je na analizi pacijentovog transfera (seksualnih fantazija i agresivnih impulsa prema analitičaru), dok je, istorijski posmatrano, kontratransferu posvećivana nedovoljna pažlja (Melnick, 2003). Philippson (2002) navodi da je analitičar imao zadatak da bude prazno platno na koje će pacijent transferovati, odnosno projektovati neki od svojih odnosa iz prošlosti. Obzirom na takvu poziciju neutralnosti analitičara, kontratransferom su se u ranoj psihoanalitičkoj literaturi smatrali svi odgovori terapeuta u odnosu na klijenta (Sills & Joyce, 2009). U tom smislu kontratransfer je značio neuspeh analitičara u zadatoj apstinenciji, a njegovo proučavanje i analiza izmešteni su van okvira terapijskog odnosa (Melnick, 2003). Na samom početku razvoja psihoanalize, Freud i njegovi učenici prestupali su granice u radu sa svojim pacijentima, i kada je Freud otkrio postojanje kontratransfera, sa velikom uznemirenošću je naglašavao važnost toga da se ovaj fenomen istraži, i pri tom zabrinuto isticao da sakupljena saznanja ne smeju da ugledaju svetlost dana, već da treba da kruže samo među analitičarima (iz pisma Jungu, po ibid.).
Vremenom se perspektiva pogleda na ovaj fenomen u psihoanalizi promenila. Tome je najviše doprineo pristup koji je praktikovao Ferenczi – uzajamna analiza (analitičar i pacijent naizmenično analiziraju jedan drugog) (ibid.). Ferenczi je naglašavao da je za razumevanje analitičkog odnosa jako važno osećanje koje ima analitičar.
Danas se i transfer i kontratransfer posmatraju kao zajednička kreacija koja se rađa u interakciji klijenta i terapeuta (ibid.). Kontratransfer tako predstavlja važan izvor informacija o psihodinamici klijenta i o interpersonalnoj dinamici između analitičara i klijenta, ali se mnogo gde i dalje ne uvodi u samu terapijsku seansu (ni tema odnosa, a ni kontratransfer analitičara).
Geštalt definicije pojma kontratransfera
Melnick (2003) navodi da se u geštaltu kontratransferom smatra organizovani tok relativno fiksiranih projekcija koje u fenomenološkom smislu ne pripadaju sadašnjosti, već potiču iz prošlosti. Uključuju terapeutove poremećaje percepcije (šta vidim, čujem, mirišem..) i atribucije (kako oblikujem značenje ovog iskustva). Kada nisu osvešćeni, oni utiču na teme i fokus terapijske seanse, terapeut tada nije u mogućnosti da odgovori na klijentove potrebe i želje, a njegov kapacitet za prisutnost je smanjen.
Sills & Joyce (2009) navode da se u geštaltu kontratransferom obično smatra odgovor terapeuta na transfer klijenta.