Materijalnost i rizik u reviziji

Uvod

Upravljajući imovinom društva menadžeri obavljaju posao za račun deoničara. U takvom odnosu računovodstvo i revizija igraju važnu ulogu. Odnosi između vlasnika i menadžera opterećeni su različitom nivoom informisanosti o finansijskom stanju kompanije. Menadžer ima više informacija o finansijskom položaju i rezultatima poslovanja kompanije nego što to ima vlasnik. Budući je menadžer odgovoran za izvještavanje, a vlasnik u društvu nije svakodnevno prisutan i ne može pratiti njegove aktivnosti, nije isključeno manipulisanje izvještajima od strane menadžera. Kako bi sprečio takve situacije vlasnik se štiti od potencijalnih manipulacija angažujući ovlašćene revizore.
Potreba za revizijom oseća se i u odnosima između finansijskih institucija i korisnika kredita, poslodavaca i radnika, i dr. Ako se zna da je glavni zadatak revizije ispitivanje i izražavanje mišljenja o realnosti i objektivnosti finansijskih izveštaja, onda se revizija posmatra kao “veza koja stvara poverenje” između uprave, koja priprema i prezentira finansijske izveštaje i korisnika informacija sadržanih u tim izveštajima.
Korisnici informacija koje su predstavljene u finansijskim izveštajima, nakon njihovog revidiranja, imaju poverenje da finansijski izveštaji realno i objektivno prikazuju stanje imovine, obaveza i kapitala, rezultat poslovanja i tok novca.
Za reviziju se kaže da je ona mera verodostojnosti finansijskih izveštaja. Informacije sadržane u revidiranim finansijskim izveštajima predstavljaju kvalitetnu podlogu za poslovno odlučivanje. Informacije moraju biti za sve korisnike neutralne, korektne za odlučivanje i dostavljene na profesionalan način. Kao potencijalni korisnici tih informacija mogu se sresti: investitori, postojeći akcionari, uprava, radnici i sindikati, zajmodavci, dobavljači i ostali poverioci, kupci, vlada i njene institucije, javnost, naučnici, analitičari i strukovne organizacije i dr.
Cilj revizije je izražavanje mišljenja o istinitiosti i objektivnosti finansijskih izveštaja preduzeća.
KONCEPT RAZUMNOG UVERAVANJA

Razmatrajući pitanje materijalnosti i revizijskog rizika nemožemo zaobići concept razumnog uveravanja. Naime, ovaj concept se bitno tiče pitanja procene materijalnosti I revizijskog rizika. Najznačajnija pitanja koja ovaj concept postavlja su: U kojoj meri se korisnici finansijskih izveštaja mogu pouzdati u mišljenje revizora? Da li revizor u suštini može da garantuje da u finansijskim izveštajima nema materijalnih grešaka? Ova pitanja se ne postavljaju zbog nepoverenja u revizorov rad i stručnost, budući da se revizija u poslovnom svetu dokazala kao relevantna profesija, nego ova pitanja proističu pre svega iz specifičnostirevizije kao delatnosti.

U okolnostima kada računovodstveni izveštaji nastaju kao product na hiljade transakcija, knjiženja I poslovnih događaja, postavlja se pitanje da li je uopšte moguće garantovati bilo kakvu tačnost finansijskih dokumenata. Naravno da bi apsolutna uverenost bila poželjna, ali postavlja se pitanje da li je ona moguća? Detaljna provera svih računovodstvenih evidencija zahtevala bi višegodišnju proveru praćenu visokim troškovima revizorskog angažmana. Izražavanje mišljenja na ovaj način,nakon tako dugog vremenskog perioda nebi imalo nikakvu praktičnu vrednost za potencijalne korisnike izveštaja, budući da bi se u međuvremenu desile druge poslovne promene koje bi izmenile finansijsku poziciju I rezultate poslovanja preduzeća. Takođe, troškovi koji bi proizišli iz tako obimne revizije bili bi ekonomski neopravdani.
1. MATERIJALNOST

Materijalnost u reviziji računovodstvenih izveštaja je jedna od osnovnih postavki koja reviziji treba da obezbedi koncept “ razumnog uverenja ” da u računovodstvenim izveštajimanema značajnih grešaka. Rzumno uverenje upućuje na to da može postojati određeni nivo rizika greške, a da revizijom ne budu otkrivene.

Pri definisanju nraterijalnosti suptilna i uvek primenljiva definicija materijalnosti ne postoji i verovatno neće nikada ni postojatijer u praksi kod utvrđivanja materijalnosti naglašen subjektivan stav revizora. Uglavnom se materijalnost definiše kao “ važnost propusta ili pogrešnog prikazivanja računovodstvenih informacija, da ona (osoba koja čita izveštaje) promeni odluku pod uticajem tog propusta ili pogrešnog prikazivanja ”.
Odnosno materijalnost je ona veličina ili greška uključujući i izostavljanje finansijskih podataka koji pojedinačno ili zbirno u određenoj situaciji utiču na mišljenje kompetentne osobe koja donosi odluku na osnovu tih podataka. Procena materijalnosti je stvar profesionalnog stava revizora bilo da se ona vrši na generalnom planu ili na pojedinačnim računima i izveštajima. Stoga je na revizoru odgovornost da utvrdi da li su finansijski izveštaji materijalno pogrešni ili ne. O tome on obaveštava klijenta i ukoliko klijent odbije da ispravi grešku revizor je dužan da da mišljenje sa rezervom ili negativno mišljenje u zavisnosti od veličine greške.

Kod utvrđivanja materijalnosti treba pratiti nekoliko koraka kako bi ona na kraju bila uspešno utvrđena i alocirana. Prvi korak je utvrđivanje i ocena preliminarne materijalnosti. Preliminarna materijalnost se određuje prilikom planiranja angažmana. Zatim se vrši izračunavanje materijalnosti, odnosno njena kvantifikacija kako bi se učesnici revizorskog postupka znali koji se odnos smatra materijalno značajnim. I na kraju sledi alociranje materijalnosti i dodele svakom relevantnom računu određeni iznos greške koja se smatramaterijalno značajnom i koja bi u slučaju da je otkrivena primorala revizora da izrazi mišljenje sa rezervom. Revizori alociraju preliminarnu materijalnost na komponente računovodstvenog izveštaja, a to su bilans stanja i bilans uspeha.