Nacionalna ekonomija

1.1.Šta izučava nacionalna ekonomija?

Privreda ma koje zemlje zaokuplja pažnju prvenstveno njenih naučnika i stručnjaka uopšte koji je izučavaju na najrazličitije načine. To čine jer ekonomiju mesta gde žive i rade najbolje poznaju pa na njoj najlakše mogu da provere, potvrde ili ospore opšteprihvaćene zakonitosti ili zaključke do kojih su i sami došli. Nakon toga, mogu izvršiti proveru na drugim nacionalnim ekonomijama i pretvoriti ih u zakonitosti. Nacionalna ekonomija se od drugih ekonomskih disciplina razlikuje po tome što jedino ona na sveobuhvatan način, celovito i svestrano proučava uslove, stanja i promene u ekonomskoj stvarnosti jedne zemlje.

Nacionalna ekonomija jeste primenjena i makroekonomska disciplina jer se pre svega bavi izučavanjem celine privrede na prostoru Srbije, istražuje stanja i promene u makroekonomskim agregatima, kao i međusobnim odnosima sektora i regiona. Pošto nijedna privreda, koliko god velika bila ne može biti izolovana, zato nacionalna ekonomija proučava i brojne oblike međunarodne razmene.

U ekonomskoj stvarnosti svake zemlje postoji veliki broj pojedinačnih, mikroprivrednih jedinica koje imaju svoju sopstvenu logiku ekonomskog ponašanja. Te mikroprivredne jedinice se grupišu po raznim osnovama što omogućava njihov potpun obuhvat raznim makroekonomskim agregatima. Pre svega, to su agregati privredne aktivnosti, proizvodni fondovi, ekonomska i društvena infrastruktura, ukupna zaposlenost i nezaposlenost, broj i struktura stanovništva…

Makroekonomski pristup podrazumeva da se nacionalna ekonomija bavi celinom privrede i kroz brojne uprosečene izraze stvarnosti – kretanje cena, profitne stope, prosečne plate… Takođe se koriste i per capita projekcije svih agregata koje omogućavaju međusobno poređenje privreda i njihovih rezultata. Sa druge strane, kaže se da je nacionalna ekonomija primenjena disciplina jer je njen predmet posmatranja stvarnost određene zemlje na kojoj se proveravaju važeći zakoni, a takođe se utvrđuju strategije, pravci razvoja i mere ekonomske politike za ostvarenje makroekonomskih ciljeva.

Smisao ekonomskog u ponašanju znači da se uspostavlja racionalna veza između ciljeva i resursa koji su raspoloživi za njihovo ostvarivanje. Time se ističe nužnost izbora između većeg broja raznovrsnih ciljeva na jednoj strani i ograničenih resursa na drugoj. Kada bi prirodnih izvora bilo u izobilju, ekonomsko ponašanje bilo bi nepotrebno.