Obezbeđenje sportskih priredbi

Uvod

Sport je odavno prestao da bude igra, čak i na amaterskom  nivou. Utoliko je više podložan prodoru različitih nelegalnih aktivnosti, uključujući organizovani kriminalitet i međunarodni terorizam. U organizaciji sportskih priredbi, naročito međunarodnih, sa najvećim brojem učesnika, kao što su, na primer, Olimpijske igre, od nekadašnje pojačane policijsko-nadzorne službe, danas se stiglo do veoma kompleksnih bezbednosnih mera i radnji, koje su pod direktnom ingerencijom države organizatora, uključujući i angažovanje vojno-bezbednosnih asocijacija čiji je član zemlja-organizator, kao što je bio slučaj sa OI u Atini, i angađovanje NATO snaga.

Posmatrajućisport kao jednu od najznačajnijih pojava savremenog društva, nije teško zaključiti da se radi o višedimenzionalnom i složenom fenomenu, koji ima brojne aspekte, od društvenog, ekonomskog, političkog i pravnog, preko kulturnog, antropološkog, moralmog, pedagoškog i estetskog, do tehničkog i medicinskog,i naročito poslednjih decenija bezbednosnog karaktera. Iz takvog karaktera sporta, naročito njegove socijalno-ekonomske sadržaje, koja podrazumeva neposredno ili posredno učešće ogromnog broja ljudi i obrt velikih materijalno-finansijskih sredstava (u SAD 1991. Godine, sport je doneo više novca i od naftne industrije), jasno je da je bezbednost, u bilo kom od svojih pojavnih oblika, ne samo veoma značajan, već i neizbežan faktor sportskih aktivnosti – jedna od osnovnih predpostavki za uspešnu organizaciju sportskih priredbi.

Države članice Saveta Evrope, kao i druge države potpisnice Evropske konvencije o kulturi, rešene da preduzmu opštu i zajedničku akciju kako bi sprečile i kontrolisale problem nasilja i nedoličnog ponašanja gledalaca na sportskim priredbama, avgusta 1985. Godine, odmah posle događaja na stadionu „Hejsel“, potpisale su Evropski sporazum o nasilju i nedoličnom ponašanju gledalaca na sportskim priredbama. Sporazum je dao određene rezultate, ali se ispostavilo da je njegovo najvažnije ishodište zapravo bilo uvođenje optimalnog obezbeđenja kao prioritet organizacije svih međunarodnih sportskih priredbi. Neosporna je činjenica, da se poslednjih godina velika sportska takmičenja i manifestacije, kao što su OI, svetska i evropska prvenstva, održavaju u prilično bezbednim uslovima za gledaoce, ali se zato, nasilje i nedolično ponašanje sa sportskih objekata prenelo na ulive gde se manifestuje pre i posle sportskih priredbi. Od takvih pojava, nažalost, nije izuzeta ni naša država.

Organizacija sportskih priredbi

Organizacija sportskih takmičenja i njoj imanentna proizvodnja sportskih rekvizita i oprema, postali su visoko profitabilne delatnosti. To se povratno odrazilo i na sam sport. S jedne strane, bogato finansiranje sportskih aktivnosti doprinosi postizanju sve boljih rezultata, a s druge strane, potreba i logika „biznisa“ pretvaraju sam sport u biznis. Sa razvojem sporta, rasla je i potreba da se sportska delatnost drži pod kontrolom društva. Zato se i može reći da pravni poredak dopušta samo onu sportsku aktivnost koja se odvija prema određenim pravilima. Što je neki sport opasniji, ili što su opasniji rekviziti i objekti koji se u sportu koriste, to je veća potreba da on bude pod kontrolom. Istovremeno, kad sportsku aktivnost prati interes javnosti, ona nužno prerasta u sportsku priredbu. Kako pravni poredak ne može dopustiti da se sportska priredba odvija nekontrolisano, on zahteva da neko preuzme na sebe ulogu organizatora. U Srbiji se organizovanjem sportskih priredbi, u smislu Zakona o sportu, mogu baviti sportske organizacije, savezi i druga pravna i fizička lica, pod uslovima utvrđenim zakonom i sportskim pravilima.