Obligaciono pravo

1. Pojam i predmet obligacionog prava
Obligaciono pravo je skup pravnih normi kojima su regulisani obligacioni odnosi. Obligaciono pravo kao grana prava je deo građanskog prava, koji u najširem smilu reči spada u oblast privatnog prava , za razliku od krivičnog prava koje spada u oblast javnog prava.U građansko pravo pored obligacionog prava spada još stvarno pravo, nasledno pravo i porodično pravo, a u procesnoj sferi građansko procesno pravo. Pod pojmom obligacionog prava u objektivnom smislu podrazumevamo skup pravnih normi donetih od strane nadležnih organa koji reguliše obligacione odnose,a pod pojmom obligacionog prava u subjektivnom smislu podrazumevamo konkretna prava i ovlašćenja koja pripadaju određenom licu,(poveriocu) iz obligacionog odnosa sa drugim licem(dužnikom) a koja prava su regulisana pravilima objektivnog obligacionog prava.Predmet obligacionog prava su prava i obaveze koje prolilaze iz odnosa poverioca dužnika.Poverilac ima pravo da zahteva od dužnika određeno ponašanje koje se sastoji u davanju, činjenju ili nečinjenju i trpljenju.
2. Obligacije sa više objekata
Kod složenih obligacija kada je predmet dužnikove obaveze izvršenje više radnji,odnosno više predmeta razlikujemo: kumulativne, alternativne i fakultativne obligacije.
Kod kumulativnih obligacija dužnik je u obavezi da ispuni više predmeta istovremeno.Npr. da preda više različitih stvari.Dužnik se oslobađa obaveze tek kada preda sve stvari na koje se ugovorom obavezao.Kod alternativnih obligacija je karakteristično da dužnik duguje više predmeta , ali se može osloboditi svoje obaveze predajom samo jednog predmeta.Znači više predmeta in obligatone, a jedan predmet in solutione.Kod fakultativnih obligacija dužnik je u obavezi da preda jedan određen predmet,ali može da se oslobodi svoje obaveze predajom drugog predmeta.Znači jedan predmet in obligatione, a više predmeta in solutione.Fakultativna obligacija može nastati na osnovu ugovora, na osnovu zakona ili na osnovu testamenta.Dužnik se može koristiti ovim pravom, da preda drugi predmet umesto dugovanog , sve dok poverilac u izvršnom postupuku ne dobije potpuno ili delimično predmet obaveze.
3. Obligacije sa više subjekta (lica)
Obligacije sa više lica postoje kada se na strani poverilaca ili dužnika ili na obe strane , pojavljuje više lica. To su složene obligacije koje možemo klasifikovati na : 1) zajedničke 2) nerazdeljive (nedeljive) obligacije i 3)solidarne obligacije
Kod zajedničkih deljivih obligacija se pojavljuje više lica na strani poverioca ili na strani duzžika tako da se obligacija deli na onoliko lica koliko ih ima.Npr. nedeljiva je obaveza ako dužnik duguje predaju automobila većem broju lica.Deljiva je obaveza ako dužnik duguje 10.000 dinara i ima pet poverilaca: svaki poverilac će dobiti po 2.000 dinara.
Kod nedeljivih obligacija se pojavljuje više lica na strani poverioca ili dužnika, ali je predmet nedeljiv tako da se obaveza mora ispuniti odjednom u celosti. Npr. predaja neke stvari koja nije deljiva – automobil. Razlikujemo pasivne nedeljive obligacije i aktivne nedeljive obligacije.Kod pasivnih nedeljivih obligacija na strani dužnika se pojavljuje više lica a na strani poverioca jedan poverilac. Svaki dužnik je u obavezi da isplati poveriocu celu obavezu. Kod solidarnih obligacija se na strani poverioca ili dužnika pojavljuje više lica ali se obaveza izvršava u celini iako je deljiva.Znači da je svaki poverilac ovlašćen da naplati ceo dug, odnosno da je svaki dužnik u obavezi da isplati poveriocu (jednom) ili više njih, ceo dug.

4. Pojam, značaj i karakteristike ugovora
Ugovor je pravni posao koji nastaje saglasnošću volja dva ili više lica sa ciljem da se postigne neko pravno dejstvo.Razlikujemo razne vrste ugovora , na primer obligacione, privredne , porodične , nasledno pravne, ugovore o radu, međunarodne ugovore itd.U obligacionom pravu je reč o obligacionom ugovoru koji ima za posledicu obligaciono pravno dejstvo.U obligacionim odnosima jedno od osnovnih načela, kada je reč o ugovorima, je princip slobode ugovaranja i ogleda se kroz sledeće karakteristike:
1) svaki pravni subjekt odlučuje slobodno da li će zaključiti ugovor i na to ne može biti nateran nikakvom fizičkom ili psihičkom prisilom.
2) Svaki pravni subjekt slobodno bira lice sa kojim ce zaključiti ugovor
3) Svaki pravni subjekt slobodno određuje sadržinu ugovora koji jedino ne sme biti u suprotnosti sa imperativnim propisima,javnom poretku, dobrim običajima i moralom.
4) Svaki pravni subjket slobodno odlučuje koju formu i koji način zaključivanja će primeniti kod sklapanja ugovora.Ograničenje jedino postoji ako je zakonom izričito propisana forma u kojoj se može zaključiti taj ugovor.
5) Svaki pravni subjekt slobodno odlučuje o promeni i prestanku ugovora.
5. Osnove ugovora
Opšti uslovi za zaključenje pravno perfektnog ugovora su:
1) Saglasnost volja ugovornih strana
2) Sposobnost ugovaranja ugovornih strana
3) Postojanje predmeta ugovora
4) Postojanje osnova ugovora
Pored ovih opštih uslova , za neke ugovore u našem pravu zahteva se i ispunjenje posebnih uslova:
1) određena forma ugovora
2) davanje saglasnosti ili pristanka na zaključenje ugovora.
6. Predmet ugovora
Predmet ugovora je jedan od opštih uslova za zaključenje ugovora.Na osnovu ugovora se stvaraju prava i obaveze.Kod dvostranoobaveznih ugovora prava i obaveze su i na jednoj i na drugoj strani.Obaveze koje ugovorne strane treba da izvrše su u suštini predmet ugovora. Praktično predmet ugovora može biti predaja određene stvari ili neko činjenje, nečinjenje odnosno trpljenje. Predmet ugovora mora da ispunjava određene uslove, mora biti određen ili odrediv, moguć i dozvoljen. U suprotnom ne postoji predmet ugovora.Npr, kada se prodaje neka stvar ona mora biti tačno opisana ako se radi o individualnoj određenoj stvari i mora biti određena cena.Ukoliko ova dva elementa nisu precizno određena predmet takvog ugovora de facto ne postoji.
7. Opšta dejstva ugovora
Ugovor predstavlja saglasnost volja dva ili više lica kojom nastaje,menja se ili prestaje obligacioni odnos.Dakle ugovor proizvodi obligaciono pravna dejstva.Da bi se proizvelo stvarno pravno dejstvo, npr. za prenos prava svojine nije dovoljno samo zaključenje kupoprodajnog ugovora , već je potrebno izvršiti predaju stvari kod pokretnih stvari , odnosno upis u zemljišne knjige kod nepokretnih stvari.Tek tada se stiče pravo svojine.Sledeća karakteristika obligacionog ugovora je da proizvodi relativno dejstvo, što znači da deluje inter partes odnosno između samo onih lica koja su ugovor zaključila.