васпитну вриједност.  Васпитачи су поједине предмете цртали на табли, а  ученици су их
прецртавали. У другој половини деветнаестог вијека појавила се реакција против оваквог
схватања  цртања.  Поборници  новог  схватања  осудили  су  прецртавање  због  негативних
посљедица на психофизички развој, а посебно на развој воље дјетета, истичући могућност
васпитања помоћу цртања.

Сматрали су да не треба прецртавати већ треба цртати по природи јер се тако развија

умјетнички смисао. Са развојем друштва мијењала су се и мишљења; цртало се по античким
узорима  (класицизам),  цртање  по  моделима  (утицај  реализма).  Цртало  се  од  лакшег
предмета  ка  тежем,  а  на  тај  начин  настава  цртања  се  претворила  у  учење  техничког
поступка. У таквој настави није се поштовао дјечји субјект и дјечје стваралаштво.

У двадесетом вијеку откривене су специфичности дјечјег ликовног изражавања и

уочен је значај дјечјег стварања за свестрани развој дјетета. Цртање се све више користи у
настави да би се ученик покренуо на рад, а васпитач на основу дјечјег цртежа утврђује које
ће педагошке мјере обезбједити потпунији пут ка сазријевању васпитаника. Тако цртање
постаје саставни дио васпитно - образовног рада.

Данас се ликовна култура сматра неопходном васпитном компонентом, активношћу,

која пре свијега доприноси естетског васпитању, али истовремено развија и друге
васпитаникове способности и тиме га припрема за живот. У новој школи, предмет Ликовна
култура требало би ликовно, естетски, да васпитава на основу сазнања да умјетност и лијепо
имају значајну улогу у животу човјека и друштва уопште. Овај циљ се остварује системом
рада који је заснован на законитостима дјечје психологије.

У савременој настави полази се од дјечјег доживљаја свијета, од дјечјег искуства о

њему и од потребе да се тај доживљај и искуство изразе ликовним средствима која дјеци
одговарају с обзиром на узраст, при чему су техника и рутина само средство а не циљ.

1.1. Значај наставе ликовне културе у основној школи

Предмет ликовна култура обухвата све гране и дисциплине ликовних умјетности

укључујући и визуелне комуникације. Нови концепт васпитања и образовања у складу са
образовним праксама многих европских земаља представља прекретницу и подразумијева
темељну промјену наставног плана и програма, метода рада, поимања улоге ученика и
наставника у наставном процесу. Важност промјене је да се тежиште образовања усмјерава
на оно што дијете треба да зна и умије, а не на ономе што учитељ треба да предаје. Дакле,
ученик је постао активни субјект процеса учења, те су програми усмјерени на дијете.

Предмет ликовне културе није, нити би требао бити усмјерен само на усвајање

„вјештина“ цртања, сликања или моделовања. Вредновање у облику оцјењивања не би се
требало односити само на резултате практичног рада, него на читав процес који ученици
пролазе у настави овог предмета. Осим радости стварања, овај предмет би требао пружити
ученику могућност за развијање визуелног, па тако и ликовног доживљаја и мишљења кроз
бројне активности, а активности усмјерене развоју перцепције, аналитичког, креативног и
критичког мишљења и рада резултираће квалитетном комуникацијом са дјелима ликовне и
осталих визуелних умјетности, естетско вредновање ствари и свијета око себе, а
појединцима и отворити пут према самоостваривању кроз наставак школовања усмјереног
на ликовне умјетности.

Концепција предмета ликовне културе може се дефинисати и преко циљева

савременог образовања у општем смислу. Циљеви који се остварују кроз овај предмет су
развијање  активног  и  стваралачког  односа  према  околини,  као  резултат  аналитичког,
мисаоног процеса, преко визуелне перцепције, па и емоционалног и хуманог односа према
свету  у  којем  живимо,  кроз  продукцију  и  доживљај  ликовно  -  умјетничких  садржаја.
Анализа  и  мисаони  процес  су  основа  без  које  сама  визуелна  перцепција,  емоционални
доживљај  и  однос,  те  продукција  ликовних  садржаја  немају  тежине  ни  смисла.  Настава
ликовне културе једино на овај начин може остварити циљеве који се намећу у образовању
21. вијека.

Дакле, треба стално имати на уму да је овај предмет у настави млађих разреда

основне школе базиран на стварању основе за даљи развој покретањем процеса битних за
дјечји мисаони и ликовни развој. Стварање овакве основе кроз спонтани дјечји израз кроз
који се усвајају основе ликовне синтаксе омогућава остваривање циљева у завршној тријади
основношколског школовања када започиње период аналитичко - апстрактног мишљења и
даље кроз средњошколско школовање.

Кохерентност програмских садржаја

Она подразумијева прожимање различитих програмских садржаја у процесу

стицања  ликовне  културе,  уз  њихово  прилагођавање  индивидуалним  и  узрасним
карактеристикама  ученика  (Филиповић,  2017).  Диференцијацијом  програмских  садржаја
долази  до  уситњавања  знања  и  губљења  из  вида  цјелине,  што  се  може  ублажити
повезивањем  и  интегрисањем  (Вилотијевић,  1999).  Кохерентност  програмских  садржаја
може се, између осталог, постићи тематским и интердисциплинарним приступом.

Проблемски приступ

Подразумијева рјешавање проблема, што у суштини представља стваралачку

активност којом се, у складу са одређеним захтјевима, тражи проналажење нових рјешења,
а  што  развија  стваралачко  мишљење  ученика  (Вилотијевић,  1999).  У  настави  ликовне
културе  проблемски  приступ  подразумијева  учење  путем  истраживања  различитих
проблема у процесу учења, игре и стваралачког изражавања, а ослања се на откривачку и
проблемску методу (Филиповић, 2017: 44). Проблемска настава захтјева измијењену улогу
учитеља и наставника ликовне културе који постаје партнер и организатор стваралачких
активности  ученика  у  процесу  самосталног  рјешавања  различитих  ликовних  проблема  и
проналажењу оригиналних рјешења.

Тематски приступ

Овакав приступ даје могућности за интеграцију наставних садржаја, односно

повезивање информација и знања која дијете стиче на различите начине и из различитих
извора, при чему се интеграција врши и са искуствима које је дијете стекло у породици,
заједници и култури (Филиповић 2017: 43). Одређеном проблему може се приступити из
више  углова,  а  стваралаштво  представља  једну  од  најбољих  основа  за  повезивање
различитих  дјечијих  активности  (Каменов,  2006).  Креативне  активности  у  тематској
настави  омогућавају  прожимање  дисциплина,  што  повећава  вјероватноћу  повезивања
претходно  неповезаних  сазнања,  те  појављивање  вишеструких  и  необичних  одговора
(Шефер, 2008: 23).

Мотивација

Мотивација за стваралачко изражавање је један од кључних аспеката у савременој

настави  ликовне  културе.  Стваралачки  рад  се  у  великој  мјери  заснива  на  унутрашњим
мотивима, а улога учитеља и наставника ликовне културе у њиховом очувању и развијању
је одлучујућа. Мотивисати дијете на стваралаштво значи ослонити се на  његову  урођену
потребу да ствара, јер је свако право изражавање изражавање себе (Каменов, Станојевић -
Кастори, Пантелејева, 1987).