Ocjenjivanje u sportskoj gimnastici

UVOD

Prvi pravi Pravilnik o ocenjivanju Internacionalne gimnastičke federacije (FIG) formulisan je 1949. godine. Pre II svetskog rata standardi za suđenje su bili ograničeni na nekoliko izjava opšteg karaktera koje su se odnosile na tehničke principe. Izvesna pravila za oduzimanje poena i regulative bili su određivani od strane Tehničkog komiteta pre svakog takmičenja. Posledica toga je bila da je svaki sudija ocenjivao izvođenje više ili manje na isti način kao što je praktikovao u svojoj zemlji. To je prirodno dovelo do znatnih razlika u bodovanju i pogrešnog suđenja.
Munjevit razvoj sportske gimnastike u posleratnom periodu i bolje razumevanje tehnike, zahtevalo je stvaranje uniformne i sveobuhvatne regulative. Za ovo je, iznad svega bilo odlučujuće takmičenje na prvim posleratnim Olimpijskim igrama u Londonu 1948. gde su razlike izmedu bodovanja od strane različitih sudija bile tako velike da je nekorektno suđenje bilo neizbežno. Ovo je dovelo do velikih kritika u gimnastičkim krugovima i u štampi, što je nateralo Tehnički komitet da donese konkretne smernice za ocenjivanje izvođenja pre Svetskog šampionata u Bazelu 1950. Da bi ovo realizovala, komisija je morala da prilagodi pravila koja su već bila u upotrebi u pojedinim zemljama.
Pod imenom “Propisi o ocenjivanju”, prva sudijska pravila pojavila su se 1949. godine. Sastojala su se od 12 kucanih stranica i omogućavala su donošenje ocene na osnovu tri faktora: težina, kombinacija i izvođenje. Istovremeno međutim, ove smernice nisu uzimale u obzir sadržaj u težini slobodnih sastava.
Na zahtev francuskog predstavnika u Tehničkom komitetu C. Lapalu-a i P. Hentges-a (Luksemburg) organizacija sudija je tako postavljena da su za svaku spravu četiri sudije bile pod nadzorom višeg sudije, i da se konačno bodovanje računalo kao prosek dva srednja bodovanja. Ovaj metod se u dugom periodu dokazao kao dobar, i treba ga zadržati. Na svetskom šampionatu u Bazelu 1950., ova prva pravila dobro su se pokazala; međutim, postalo je jasno da je razvoj sportske gimnastike več prevazišao ova pravila.
Od 1983., pre svake FIG ciklusa i Olimpijskih igara organizuje se kurs za sudije radi osvežavanja znanja koje se proverava ispitom. Rezultati pokazuju da naše sudije poseduju visoko kvalitetno tehničko znanje. Ovo se, međutim ne manifestuje uvek tokom takmičenja. Iz tog razloga, MTC je, slično drugim sportovima, planirao da uvede svoje sopstvene sudije.
Od 1964., priznanja za rad na Pravilima dodeljena su trojici tehničkih predsednika pre svega R. Ganderu (Švajcarska), I.Ivančeviću (Jugoslavija) i R. Lylo (Čehoslovačka), kao i njihovim saradnicima R.Spieth (Zapadna Nemačka) K.H. Zschocke (DDR) R.Kaneko (Japan), kao i članovima MTC FIG-e.
Izdanje iz 1985. izradila je posebna komisija pod vođstvom A.Lvlo, K.H. Zschocke i S.Urvori.
Izdanje iz 1989. je takođe zasnovano na brojnim odlukama i preporukama 64-tog i 65-tog FIG Kongresa u Rimu i Herningu,a vredne ideje razmenjene su na sudijskom simpozijumu 1985. i 1986.
Tada je doneta odluka da se uvede položaj vrhovnog sudijskog asistenta, čije su dužnosti navedene u ovim Pravilima. Na Svetskom šampionatu u Roterdamu 1987. ovi asistenti su prvi put uvedeni, što se pokazalo kao dragoceno iskustvo.
Promene u ovom Propisu, koje su ga učinile razumljivim su sledeće:

1. Kategorizacija specifičnosti za spravu na bazi discipline
2. Uvođenje klasifikacije grešaka
3. Uvođenje numeracije za preskoke i uvođenje novih startnih vrednosti za preskoke
4. Uvođenje ocenjivanja sa 0,05 poena (za svakog sudiju) u takmičenju III.

Uobičajena analiza i različite aktivnosti su takođe prethodile izdavanju Pravila 1993. Najvažnijom aktivnošću smatra se održavanjeSimpozijuma za sudije i trenere u Parizu 19-20. marta 1991.
Sedište interesovanja nisu bila samo pitanja koja se odnose na suđenje, nego takođe i pitanja koja se odnose bitno na dalji razvoj muške umetničke gimnastike.
Neka od ovih pitanja mogla su da se uvrste samo u manjoj meri ali nikako u Pravilima. Razlozi za ovo su različiti: bilo je mnogo podsticaja i ideja, naročito zbog toga što bi takve promene bile suviše radikalne u tako kratkom periodu, a i zbog toga što nisu razmatrane kroz praksu.
Važne odluke sa 66-og i 67-og FIG Kongresa iz Seula (1988) i Frankfurta na Majni (1990) dovele su do izmena u Pravilu. Tu spadaju: 6 sudija za svaku spravu na zvaničnim FIG takmičenjima, korišćenje članova TC kao kontrolora, kao i postavljanje glavnog sudije između Članova grupe sudija registrovanih za određeno takmičenje.
U vezi sa ovim, celokupni sudijski sastav i njihovi zadaci su konkretnije određeni u sklopu tehničke regulative. Konačno, odluke koje se odnose na novi sistem takmičenja koji je prilagođen u Frankfurtu 1990. koji predviđa održavanje Svetskih šampionata svake godine, doveo je do ideje o boljem ocenjivanju gimnastičkih izvođenja.
Naročito je uvođenje Svetskog šampionata za pojedince u All-around i sirave zahtevalo ponovna razmatranja. Ova razmatranja moraju biti obrađena u Pravilu.
Zbog toga, u saglasnosti sa odlukama Kongresa, iskustvima sa prethodnim Pravilima i predviđenim razvojem muške internacionalne gimnastike, onih odluka koje je potvrdilo vreme, uveden je čitav niz promena. Ovde ćemo navesti samo neke od njih:

1. izmena faktora oduzimanja sa novim određivanjem sadržaja i novim vrednostima.
2. ukidanje bonusnih poena za originalnost, rizik i virtuoznost u slobodnim sastavima.
3. bonusne poene samo za visoke i najviše težine i to samo pod uslovom dobrog tehničkog izvođenja.
4. uvođenje identičnih zahteva za težinu za sva takmičenja.
5. uvođenje E partija u tablice težine, međutim one se ne zahtevaju.
6. nove vrednosti za preskoke.