Organizacija poslovnih sistema

1. ORGANIZACIJA KAO DJELATNOST, ODNOSNO PROCES ORGANIZOVANJA
Shvatanje organizacije kao delatnosti organizovanja, je takođe uobičajeno i, moglo bi se reći, veoma rasprostranjeno u organizacionoj teoriji i privrednoj praksi. Gotovo da nema autora, a ni privrednika, koji o njoj, direktno ili indirektno, ne govore u tom smislu. Pored toga, o organizaciji se tako govori i u svakidašnjem životu, i to uvek kada se želi istaći potreba da se nešto bolje, brže i racionalnije obavi, da se preduzmu određeni koraci i ulože određeni napori.
Prema ovom shvatanju, organizacija predstavlja svojevrstan proces, svojevrsnu, smišljenu delatnost čoveka kojom se vrši spajanje, usklađivanje i međusobno vezivanje činilaca rada u jednu novu organsku, radno sposobnu celinu. Kao takva, ona se manifestuje i odvija u svim sferama društvenog života, a posebno u privredi, i to uglavnom neprekidno. Ona ne prestaje stvaranjem jedne ovakve celine, s njenim komponovanjem od činilaca rada, već se i dalje nastavlja i provodi uporedo sa funkcionisanjem ove celine. Ovo uglavnom iz više razloga, a pre svega, stoga što u toku funkcionisanja ove celine dolazi do stalnog narušavanja sklada između i unutar njenih činilaca, pa time i potrebe njegovog ponovnog uspostavljanja.
Shvatanje i tretiranje organizacije kao delatnosti organizovanja je najčešće i u osnovi najispravnije. Međutim, ono nije i jedino. Pored njega, sreću se i druga kao, na primer, ono po kome organizacija predstavlja jednu od grupa poslova rukovodioca i po kome se ona, shodno tome, uglavnom svodi na definisanje i grupisanje zadataka koje u preduzeću treba obaviti, zatim na utvrđivanje i delegiranje ovlašćenja i, na kraju, na uspostavljanje međusobnih odnosa i to, pre svega, onih linijskih, subordinacionih.7
Ovakvo shvatanje organizacije kao delatnosti sreće se uglavnom u teoriji menadžmenta. Njega zastupaju autori koji su, po našem mišljenju, pogrešno, tj. bukvalno shvatili Fajola i njegovu administrativnu funkciju sa pet temeljnih elemenata, od kojih jedan čini i organizacija. Ti autori su, po svemu sudeći, pošli od toga da Fajol, kad govori o organizaciji, misli samo na ono najnužnije što u vezi s njom treba da čini rukovodilac, a ne i na ostale, njene aspekte, koje on takođe, na direktan ili indirektan način ističe i obrađuje. Otuda je oni i vežu isključivo za rukovodioca i detaljno obrađuju u sklopu sa ostalim njegovim poslovima i funkcijama, svodeći je tako na nešto što je, čak, uže od rukovođenja, što čini samo jedan njegov aspekt.8
Uz ovo treba spomenuti i još jedno shvatanje i tumačenje organizacije kao delatnosti, a to je shvatanje i tretiranje organizacije kao funkcije preduzeća. Ovo shvatanje nije usamljeno, ali ni vrlo rasprostranjeno. Njega, uglavnom, zastupaju autori koji se bave ekonomikom preduzeća, i to oni koji se, pored ostalog, bave i organizacionom problematikom i koji organizaciju promatraju i obrađuju kao funkciju, kao posebnu grupu poslova preduzeća.9
Bez obzira na navedene postavke, odnosno razlike u shvatanju organizacije kao delatnosti organizovanja, treba istaći da ona kao delatnost, uzeta sama za sebe, ne čini organizaciju u punom smislu te reči. Ona, u stvari, čini samo jedan, istina, vrlo značajan njen aspekt. Ovo samim tim što ona uvek dovodi do nekog stanja, do neke nove, za život posebne celine i što se najvećim delom, upravo, odvija u okviru celine s kojom čini organsku spregu.

II.   ORGANIZACIJA KAO NAUKA
Organizacija se ne proučava i ne tretira samo kao kategorija, već i kao disciplina, odnosno nauka koja ima svoj predmet, metod i cilj istraživanja i koja, kao takva, sistematski skuplja i prezentira u vidu jednog zaokruženog sistema, zaokružene sume znanja, sve ono što je vezano i što je bitno za adekvatno strukturiranje i efikasno funkcionisanje radnih i drugih organizacija, a najposle za ponašanje ljudi u njima i regulisanje njihovih međusobnih  odnosa. U ovom vidu se danas organizacija izučava i predaje na gotovo svim univerzitetima i višim školama odgovarajućeg profila u svetu, a i kod nas, u našoj zemlji.
Tretiranje, proučavanje i razvijanje organizacije kao nauke je u stalnom porastu. Ono je danas dostiglo takve razmere, da se, sa sigurnošću, može reći da predstavlja opštu pojavu. Ovo i pored izvesnog otpora, odnosno pokušaja nekih autora i praktičara da je negiraju kao nauku.
Svoj status i svoju fizionomiju nauke organizacija je stekla time što je: 1) pridobila brojne pristalice, brojne simpatizere i istraživače; 2) otkrila i sakupila solidan fond naučno verifikovanih saznanja; 3) sredila i, u vidu jednog celovitog sistema, prezentirala ova saznanja ljudskom društvu.11 Na njenom proučavanju i razvijanju kao diseipline, odnosno nauke, danas radi ogroman broj naučnih radnika u svetu, i to različitog profila: ekonomista, sociologa, psihologa, matematičara, politologa, kao i čitava armija praktičara: inženjera, privrednih i drugih rukovodilaca, industrijskih konsultanata. Rad ovih lica doveo je do spoznaje i rasvetljavanja mnogih, za nju karakterističnih pojava i fenomena, kao i do utvrđivanja njihovih uzročno-posledičnih veza i zakonitosti, pa time i do njene potpune potvrde i afirmacije kao nauke. On je obogatio, odnosno, mnogostruko proširio njenu građu i saznanja i učinio ih dostupnim svim onim koji za njih imaju potrebe i interesa. Pored toga, taj rad ih je podigao na odgovarajući teoretski nivo, uopštavajući i prezentirajući ih u vidu brojnih, za privrednu. praksu i ljudsko društvo kao celinu, veoma značajnih postavki, principa i pravila.
Međutim, treba istaći da, i pored ovakvog razvoja i ovakvog teoretskog dometa, neki autori organizaciju još uvek ne smatraju naukom, već veštinom ili u najboljem slučaju, i jednim i drugim, tj. i naukom i veštinom.