Odlomak

Pojam i prava industrijske svojine

Pravo industrijske svojine ja pravna grana intelektualne svojine koja sadrži pravne norme kojima se regulišu društveni odnosi ekonomskog korišćenja proizvoda ljudskog duha u oblasti privrede. Predmet zaštite prava industrijske svojine je industrijska svojina pod kojom se podrazumevaju proizvodi ljudskog duha koji su podobni za primenu pri obavljanju privredne delatnosti (proizvodnja i prodaja robe i pružanje usluga na tržištu). Industrijska svojina se ne odnosi samo na industriju i trgovinu u pravom smislu te reči, već i na granu poljoprivrednih i ekstraktivnih industrija i na sve fabrikovane ili prirodne proizvode (vina,žitarice…)

Osnovni smisao prava industrijske svojine je podsticanje tehničko-tehnološkog i uopšte privrednog razvoja,kao i uređenje konkurentskih odnosa privredno-pravnih subjekata na osnovu društveno-moralnih i razvojno prihvatljivih kriterijuma. Podsticanje naučno,tehničko-tehnološkog i time privrednog razvoja se putem prava industrijske svojine postiže, pre svega, pravnom zaštitom duhovnog stvaralaštva,čime se obezbeđuje pravna sigurnost u ekonomskom iskorišćavanju proizvoda ljudskog duha u oblasti tehnike, industrije i poslovanja.

Treba napomenuti da dostignuća savremene nauke ovaploćena u tehničkom progresu, odnosno izražena u neprekidnom procesu usavršavanja postojećih i konstruisanju novih sredstava za rad, korišćenja obnovljivih izvora energije kao i iznalaženja novih formi organizacije i upravljana proizvodnjom postaju daleko najvažniji činioci ekonomske efikasnosti proizvodnje.Kao takvim naučno-tehničko-tehnološkim radom utiče se na reindustrijalizaciju privrede odn.kvaltativnu izmenu privredne strukture, bolju iskorišćenost sirovina, smanjenje utrošaka neobnovljivih izvora energije..

U pravu industrijske svojine vidljivo je preplitanje privatnog i javnog interesa, koji se ogleda u tome da stvaralac industrijske svojine odn. sticalac želi da zadrži za sebe sve koristi od industrijske svojine, dok je u javnom interesu da koristi od privredne primene uživaju svi. Zbog toga je u savremenom pravu postignut kompromis između privatnog i javnog interesa koji je izražen na način da se opštem privrednom razvoju doprinosi tako što nakon protoka roka pravne zaštite, dobra industrijske svojine postaju opštedruštvena dobra čije je ekonomsko iskorišćavanje ex lege dozvoljeno drugim pravnim licima.

Pravom industrijske svojine regulisane su tri grupe društvenih odnosa i pojava i to:
1.Pravni odnosi i pojave povodom stvaralačkog rada tehničkog karaktera,odnosno proizvodi ljudskog duha koji se primenjuju u zanatskoj i industrijskoj proizvodnji,u koji spadaju:
a) pronalasci (uklučujući i pronalaske biljnih sorti) i b) topografije integrisanih kola
2.Pravni odnosi i pojave povodom stvaralačkog rada na kreiranju dobara kojima je funkcija razlikovanje roba i usluga iste ili slične vrste prazličitih privredno-pravnih subjekata.To su znakovi razlikovanja, kojima se proizvodi individualizuju i čine uočljivim potrošačima.
3. Pravni odnosi i pojave kojima se reguliše istupanje i odnosi među subjektima tržišne utakmice.( u ovu grupu spada suzbijanje nelojalne konkurencije).

Pravna ovlašćenja isključivog ekonomskog korišćenja dobara industrijske svojine su sadržana u subjektivnim pravima industrijske svojine, ato su:

  1. Patent – je subjektivno pravo industrijske svojine na pronalazak
  2. Mali patent – je subjektivno pravo industrijske svojine na pronalazak nižeg inventivnog nivoa
  3. (pravo na) Žig – je subjektivno pravo industrijske svojine na robni ili uslužni znak
  4. Pravo na industijski dizajn – je subjektivno pravo industrijske svojine na tvorevinu estetskog oblikovanja koji se može preneti na industrijski ili zanatski proizvod
  5. Pravo na oznaku geografskog porekla – je subjektivno pravo industrijske svojine na korišćenje geografskog porekla proizvoda u privrednom prometu
  6. Pravo na topografiju – je subjektivno pravo industrijske svojine na trodimenzionalni prikaz rasporeda elektronskih elemenata

Zajedničke osobine subjektivnih prava:

  • To su nematerijalna dobra (duhovna dobra),primenljiva u obavljanju privredne delatnosti u pogledu kojih je propisano da su zaštitni objekt subjektivnih prava industrijske svojine.
  • To su prava koja su imovinske prirode jer se mogu materijalizovati, odnosno za predmet imaju dobro koje može biti predmet pravnog prometa
  • Ona sadrže karakteristike kako ličnih tako i imovinskih subjektivnih prava, čineći grupu posebnih subjektivnih građaskih prava sui generis
  • Sva prava sa stiču u posebnom upravnom postupku sprovedenom od strane nadležne uprave, ali pokrenutim na inicijativu stranke
  • Građanskosudska zaštita imalaca prava industrijske svojine preuštena su dispoziciji titulara
  • Subjektivna prava su apsolutna, njima se deluje erga omnes odn.prema svima, i to tako što se od svih drugih zahteva da se uzdrže od ometanja titulara u ostvarivanju pravnih ovlašćenja koja iz subjektivnih prava industrijske svojine proishode
  • Titular svojine je jedino ovlašćen na isključivo ekonomsko iskorišćavanje zaštićeog intelektualnog dobra.Ovo ovlašćenje je teritorijalno (na teritoriju država čiji su nadležni organi uprave priznali subjektivno pravo industrijske svojine) i vremenski (određeno rokom trajanja prava koja su priznata titularu) ograničeno
  • Imovinsko-pravna ovlašćenja su prenosiva inter vivos i mortis causa

 

 

Izvori prava industrijske svojine

Domaći izvori prava :

  1. Ustav
  2. Zakon:

a) Zakoni kojima se regulišu uslovi,postupak,sadržaj,obim,trajanje,građanskopravna zaštita i druga pitanja od neposrednog značaja za svako pravo industrijske svojine ponaosob:

  • Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine
  • Odredbe o ugovoru o licenci iz ZOO
  • Odredbe o suzbijanju nelojalne konkurencije iz Zakona o trgovini
  • Zakoni o ratifikaciji međunarodnih konvencija

b)Zakoni koji se primenjuju u postupcima ostvarivanja i zaštite subjektivnih prava industrijske svojine kojima zaštita industrijske svojine nije primaran predmet regulisanja (Zakoni kojima se reguliše opšti upravni postupak, upravni spor, naknada štete…)

3) Podzakonski akti – Uredbe kojima se regulišu pojedini elementi pravnih postupaka za priznanje subjektivnih prava industrijske svojine (prijava za priznanje prava,registara, isprava koje se izdaju nosiocima prava …) :
Pored ovih izvori prava i industrijske svojine su i :

  • Uredba o upisu u Registar zastupnika koji vodi Savezni zavod za intelektulanu svojinu
  • Odluka o visini naknade posebnih troškova postupka koji vodi Zavod za intelektualnu svojinu i naknada troškova za pružanje usluga Zavoda

Međunarodni izvori prava :

Međunarodni izvori prava su međunarodne konvencije koje mogu biti:

  1. Bilateralni međ.ugovori – su prethodnica konvencija kojima su pojedine države ragulisale međusobni odnos sa drugom državom i to pre svega u pogledu carina, trgovine plovidbe i koji su bili ograničenog pravnog dejstva tek dveju strana potpisnica ugovora.
  2. Višestrane (međ.konvencije) – njima se stvaraju uslovi za jednoobrazan razvoj prava industrijske svojine na regionalnom ili svetskom nivou >
  • U prvu grupu spadaju konvencije zaključene s ciljem da se pripadnicima tzv.Pariske unije osnovane Konvencijom o zaštiti industrijske svojine omogući sticanje pojedinih subjektivnih prava inustrijske svojine za područje više zemalja (Madridski sporazum o međunarodnoj registraciji žigova, Lisabonski sporazum za zaštitu i međunarodnu registraciju oznaka)
  • U drugu grupu spadaju konvencije kojima se ustanovljavaju međunarodne klasifikacije roba i usluga za pojedina prava industrijske svojine (Ničanski sporazum o međunarodnoj klasifikaciji roba i usluga za registraciju žigova,Strazburški sporazum o međunarodnoj klasifikaciji patenata)
  • U treću grupu spadaju Regionalne konvencije (Konvencija o evroazijskom patentu,Panamerička konvencija o fabričkim trgovačkim žigovima)
  • U četvrtu grupu spadaju konvencije kojima se regulišu pojedina prava iz oblasti prava industrijske svojine (Madridski sporazum o suzbijanju lažnih i varljivih oznaka porekla)
  • Na međunarodnom planu su od značaja i konvencije o osnivanju Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO-OMPI) i o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS iz 1994)

 

 

Pariska konvencija

Usled ubrzanog razvoja tehnike i tehnologije,kao i međunarodnog tržišta sve više je postojala potreba za stvaranjem međunarodne pravne zaštite patenata,pronalazaka,robnih i uslužnih znakova, što se i desilo potpisivanjem Konvencija za zaštitu industrijske svojine koja u Parizu 20 marta 1883.godine.

Pariska konvencija za zaštitu industrijske svojine je višestrani međunarodni ugovor,zaključen na određeno vreme, otoren za pristup svim zemljama na osnovu jednostrane izjave volje.Predmet Pariske konvencije je zaštita industrijske svojine putem: patenata, modela za iskorišćavanje, industrijskih uzoraka i modela, fabričkih ili trgovačkih žigova, uslužnih žigova, trgovačkog imena i oznaka ili imena porekla, kao i suzbijanjem nelojalne konkurencije.

Pariskom konvencijom osnovana je među državama članicama Unija za zaštitu industrijske svojine,koja kao subjekt međunarodnog javnog prava ima svoje organe i budžet.Unija ima svoju skupštinu (čine je sve države članice), a Skupština ima Izvršni odbor. Upravne i sekretarske poslove Uniije obavlja međunarodni biro (danas te poslove obavlja Svetska organizacija za zaštitu intelektualne svojine čiji je generalni direktor ujedno i najviši funkcioner čija je dužnost da saziva i predsedava skupštinom ) .
Osim organizaciono pravnih normi,Pariska konvencija sadrži:

  • procesno-pravne norme koji se odnose na postupak pristupanja konvenciji
  • pravne norme koji se odnose na pravni položaj pravnih i fizičkih lica pripadjućih državama članica kada se pojave kao subjekt pravnih poslova vezanih za prava industrijske svojine na teritoriji druge države članice.

Pariska konvencija se zasniva na dva načela:
1) načelo nacionalnog tretmana – prema ovom načelu svaka država članica Unije je obavezna da u pogledu zaštite industrijske svojine pruži „pripadnicima bilo koje druge države članice Pariske unije ista prava koja imaju i domaći državljani.Ovo konkretno znači da će strana pravna i fizička lica imati u drugoj zemlji članici unije mogućnost korišćenja istih zakonskih sredstava protiv svake povrede nanesene njihovim pravima industrijske svojine, kao i domaći pravni subjekti,pod uslovom ispunjenja svih formalnosti koji su kao uslov za ostvarenje i zaštitu prava pred domaćim državnim organima propisani za sve bez obzira na državljanstvo. Sa pripadnicima države članice unije su izjednačeni pripadnici zemalja koje ne pripadaju uniji, a koji borave ili imaju stvarna i ozbiljna industrijska postrojenja na teritoriji jedne od zemalja unije. Nedostatak pravne zaštite propisane domaćim zakonodavstvom za državljane unije nadoknađuje se principom minimalnih prava.
2) načelo minimalnih prava – Svaka država članica Unije je dužna da prizna prava koja su propisana Pariskom konvencijom,ta prava se nazivaju minimalnim pravima i to su :

  1. pravo međunarodnog prvenstva – prema kojem podnosilac prijave za zaštitu industrijske svojine na osnovu prve prijave koja je podnesena u jednoj od država članice Pariske unije ima pravo da u propisanom roku prvenstva (za sticanje patenta i korisnog modela – 12 meseci,a za žigove,uzorke i modele – 6 meseci) podnese prijavu za isti predmet zaštite u bilo kojoj drugoj državi članici unije, s tim da se uzima kao da je potonja prijava podnesena istog dana kad i ona prva
  2. nezavisnost patenta
  3. naznačenje imena pronalazača
  4. pravo na pronalazak
  5. uvoz patentiranih proizvoda od strane nosioca patenta
  6. rok tolerancije,stavljanja oznake ili napomene o patentu ….

Pariskom konvencijom nije uređen čitav niz izuzetno važnih pitanja prava industrijske svojine ili je to urađeno načelno uz prepuštanje konkretizacije državama ugovornicama.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Pravo

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese