Psihologija – Skripta za nepsihologe

SMISAO NAUKE I PSIHOLOGIJE

Teško je, ako je uopšte i moguće, okriti jasne početke nauke zbog toga što se naučna misao razvila iz svog opšteg, prednaučnog korena, pa tako oštra granica između naučnog i ne-naučnog ne postoji. Uobičajeno otvaranje naučnih tema počinje sa korenima koji sežu u misao Antičke Grčke. Razlozi za to su u tome što je grčka misao veoma rano beležena, što nam je geografski i kulturno bliska, što se njeni tragovi prepoznaju u savremenom mišljenju i zato što se kasnija evropska misao oslanjala na nju i nadovezivala se na nju.
Opšte je uverenje da je u davnim vremenima postojala jedna univerzalna filosofija (pogled na svet) koja je u sebi sadržala sve klice iz kojih će se kasnije razviti posebne, specijalizovane grane ljudske misli. U opštem sistemu, razumevanje čoveka je bilo isto što i razumevanje vasione, prirode ili natprirodnih svetova. Čak do srednjeg veka, ono što će kasnije biti nauka je bilo neraskidivo povezano sa alhemijom, astrologijom, mističkim učenjima, teologijom, umetnošću, lečenjem i drugim poljima misli i delatnosti. Postepeno razvijanje i specijalizacija je uspostavljala posebno polje interesovanja za svaku posebu oblast. Ono što bi u Antičkoj Grčkoj bilo uobičajeno – na primer objašnjavati bolest razumevanjem božijih zakona ili usklađivanjem sa harmonijom planeta, danas je sasvim nezamislivo. Ipak, mnogo toga je trajnog i univerzalnog u istoriji ljudske misli, kao što je težnja ka otkrivanju istine u okviru celine sveta, vasione, živog sveta ili čoveka.

 
ŠTA JE EMPIRIJSKA NAUKA
U nedoumici oko toga kako da odredimo kriterijume istine, psihologija kao nauka se poziva na iskustveno opažanje – empiriju. To znači da kada pristupamo ispitivanju sveta ili čoveka, oslanjamo se na iskustveno proverive činjenice. One čine osnov naučnog saznanja na kome se gradi naučna građevina. Makoliko složene naučne konstrukcije imamo stvorene danas, polazište bi im trebalo da bude iskustvena činjenica, takođe, one se opet mogu svesti na činjenično potvrdive posledice. To je suštinsko određenje naučne misli u okviru empirijske nauke. Osnovni instrument u traganju za istinom je eksperimentalna provera. Ovo je bilo neophodno uvesti u nauku o čoveku jer empirijska zasnovanost nalaza je minimum oko koga se svi moramo slagati: činjenica je činjenica, a kako će se naše tumačenje nadovezati na tu činjenicu je stvar teorije koju zastupamo.

 
POČETAK PSIHOLOGIJE
Psihologija se pojavljuje kao filozofska disciplina od samih početaka filozofije kao nauke. Tačnije, u početku, u opštem shvatanju, istraživanje čoveka nije bilo odvojivo od istraživanja sveta. Psihologija je bila filosofska disciplina koja se bavila ljudskom dušom – onim što se u njoj nalazi, procesima koji se odvijaju u njoj i oko nje, promenama, težnjama… U okviru filosofije nauka o duši koristila se postupcima koje je imala na raspolaganju – spekulativnim mišljenjem i zaključivanjem.
Termin psiha je grčkog porekla i vezan je za pojam duše. Kao i njen latinski parnjak anima, psiha znači dah – treba znati da je prevod drevnih pojmova na savremeni jezik ograničen jer su značenja drevnih jezika opštija i potiču iz drugačijih iskustvenih okvira. Identifikovanje duše sa nečim lakim, prozračnim, gasovitim ima drevne korene. Kulture stare Kine, starog Egipta, Mesopotamije,  Grčke i Rima, stara slovenska verovanja, mnogobožačke religije i Hrišćanstvo, predstavljaju ljudsku dušu na sličan način. Duša je naš dvojnik za vreme života i napušta nas u izuzetnim situacijama kao „vetar, para, dim ili leptir, muva, ptica“ (Slovenska mit.). Shvaćena je kao jedan deo čoveka koji se u budnom stanju i dok je čovek živ, nalazi vezan za telo ali noću dok sanjamo, u toku religioznih ekstaza, u toku smrti, u toku putovanja duše – duša kao laka koprena izlazi iz tela i kreće se po svetu. Stari Kinezi čak ne preporučuju naglo buđenje spavača – može se desiti da duša ne stigne na vreme da se vrati. Jedan psiholog figurativno govori „Svi negde jurimo, toliko jurimo da naša duša neće moći da nas stigne pa ćemo ostati bez duše“ (Savić, 2006).