Rase ovaca i koza

UVOD
Ovčarstvo Srbije, u pogledu produktivnosti zauzima nezavidan položaj, bez obzira što posedujemo prirodne resurse i tradiciju.Naime, najveći deo populacije naših ovaca čini pramenka (80%) , od koje su u Srbiji najzastupljeniji pirotski, sjenički i svrljiški soj, dok preostalih 20% čine cigaja (5%) i melezi pramenke sa inostranim rasama (15%) , pre svega sa virtenberškom i il d’ frans.
Prema statističkim pokazateljima, a i novijim istraživanjima prosečna plodnost važnijih sojeva pramenke (pirotski, sjenički i svrljiški) iznosi 110%, prinos vune 1. 8 kg, mlečnost 45 litara (bez mleka koje posisa jagnje) a masa tela jagnjadi 3. 9 kg pri rođenju odnosno 20 kg pri uzrastu od 90 dana, tj. Pred klanje. U populaciji cigaje i meleza, produktivnost je nešto povećana, ali zbog malog učešća u ukupnom broju ovaca efekti su neznatni (Selekcija u stočarstvu, 2005).
Glavni cilj i zadatak dugoročnog razvoja ovčarstva je povećanje usvajanja robne proizvodnje na precizno profilisanim farmama koje će po obimu i kvalitetu proizvoditi robu za domaće i inostrano tržište.
Opšta tendencija promena i razvitka ovčarstva biće usmerena na koncentraciju zemljišta i drugih proizvodnih kapaciteta u veće proizvodne jedinice, na specijalizaciju gazdinstva, primenu savremenih tehnoloških postupaka u cilju unapređenja proizvodnje i kvaliteta mleka i mesa, kao i višestrukog povećanja produktivnosti instaliranih kapaciteta i rada na gazdinstvima.
Rekonstrukcija i razvoj ovčarstva odvijaće se kroz znatno povećanje proizvodnje po grlu i jedinici poljoprivredne površine koje su danas na veoma niskom nivou.
Za to se predviđa duže vreme, znatna i kvalitetna sredstva, podizanja nivoa znanja proizvođača, razvoj stručnih i naučnih službi i drugih aktivnosti.

Domaće rase ovaca
Cigaja
Cigaja je naša najproduktivnija rasa ovaca, kombinovanih proizvodnih osobina (vuna – meso – mleko). Rasprostranjena je u regionima naše najintenzivnije poljoprivredne proizvodnje, u Vojvodini, Baranji i Slavoniji.

O postanku cigaje nema tačnih podataka, smatra se da je u našu zemlju, još u 18 veku, uvežena iz Rumunije. Osim u Jugoslaviji cigaja se uzgaja u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji iu manjem broju u Bugarskoj.

Cigaja je krupna rasa ovaca, čvrste građe tela i snažne konstitucije. Glava joj je srednje veličine, ali dosta uzana. Ovnovi imaju više, a ovce manje ispupčen profil. Uši su velike, a mogu biti poluklopave ili čak klopave. Ovce i ovnovi su šuti, mada ovnovi mogu biti i rogati. Glava i uši su pokrivene crnom ili mrkom dlakom.

Visina grebena ovaca iznosi u proseku 67 cm (60 – 76 cm) , a ovnova 75 cm (70 – 85 cm). Trup je srednje dužine, dubok, ali relativno uzak i pravougaonog oblika. Grudi su duboke, ali dosta uske. Greben je uvek nešto niži od krsta. Leđna linija je ravna. Karlica je nešto oborena. Noge su visoke, jakih kostiju, čvrstih papaka i uvek obrasle crnom ili mrkom dlakom.
Runo cigaje je poluzatvoreno do zatvoreno, sastavljeno iz cilindričnih ili levkastih pramenova. Vlakno je srednje finoće, sa oko 30 – 33 mikrona (C sortiment). Runo je belo, mada u manjem broju ima i crnih i mrkih cigaja. Česta mana vune je pojava crnih vlakana u manjoj ili većoj meri (sinjavost).

Ovce daju prosečno 2, 5 – 4 kg, a ovnovi 3, 5 – 5 kg neprana vune. Randman vune se kreće oko 55%. Veliki nedostatak cigaje je i slaba obraslost vusinnom, naročito po trbuhu i donjem delu vrata, ai gustina vune, takođe, ne zadovoljava. To je glavni razlog zbog kojeg cigaja, iako krupna ovca, daje relativno malu količinu vune. Jagnjad se rađaju sa sivo Misiju bojom, koja u starosti od 4 meseca prelazi u belu boju.

Telesna masa odraslih ovaca iznosi u proseku 70 – 75 kg, a ovnova 110 – 120 kg. U intenzivnom tovu cigajina jagnjad u starosti od 90 dana pošizi težinu od 31 kg.