Različite klasifikacije građanskih i pedagoških pravaca i škola

Uvod

Nije jednostavno klasifikovati pedagoške pravce i pokrete 20.veka. To je zato sto oni ne idu hronološki jedan za drugim, već teku paralelno, međusobno se dodirujući i preplićući, a nije retko ni da zastupnici jednog pedagoškog pravca pređu i nastave da deluju u drugom pedagoškom pravcu. Postoje, isto tako, različiti pogledi na pojedina pedagoška pitanja i među samim pristalicama istog pedagoškog pravca. Postoje, ponekad i razlike u nazivima pojedinih pedagoških pravaca i pokreta. Dok jedni koriste atribut „pedagoški“, drugi ga ne koriste, već po nekoj drugoj bitnoj osobenosti, daju naziv tom pravcu.
To dovodi do različitih sistema pedagoških pravaca tokom 20.veka. Treba odmah dodati da se veliki broj poznatih pedagoških pravaca javio pri kraju 19.i na prelazu u 20.vek. Neki su trajali nekoliko decenija pa su se ugasili, a neki su trajali i nešto duže. Pod pedagoškim pravcem ovde podrazumevamo relativno celovito gledanje na najvažnija pedagoška pitanja. To znaci da se sva pitanja kojima se bavi jedan pravac razmatraju na istim osnovama, sa istih polazišta, u okviru istih paradigmi, pa time imaju i određenu unutrašnju logiku, jedinstvo i sistem. To se može odnositi na celinu pedagoške nauke, na neka područja vaspitne delatnosti (npr. Na školu, predškolsko vaspitanje, na nastavu, na vanškolsko vaspitanje i sl.)
Sve pedagoške pravce i pokrete 20.veka po poljskom pedagogu Bogdanu Suhodolskom možemo svrstati u nekoliko grupa: prva – „pedagogije esencije“, druga – „pedagogije egzistencije“, treca – svi pedagoški pravci koji su težili premošćavanju pedagogija esencije i egzistencije i cetvrta – filozofske i naučne pedagogije.

 
Pedagogije „esencije“

U pedagogije „esencije“ spadaju: pedologija, individualna pedagogija, personalistička pedagogija, funkcionalna pedagogija, progresivistička pedagogija, pedocentrizam i pedagogija slobodnog vaspitanja. Sve ove pedagogije u centar svog istraživanja postavljaju pojedinca, individuu, ličnost i njegovo formiranje.

Pedologija
Termin pedologija je nastao od grčke reci pais, paidos (dete,decak) i logos (nauka), što znaci nauka o detetu. Ovaj termin je prvi upotrebio američki pedagog Krizman. On je smatrao da je zadatak pedologije da proučava dete od rođenja pa do potpune polne zrelosti. Po mišljenju pedologa razvoj deteta zavisi od dva faktora:nasleđa i društvene sredine. Oba faktora su nepromenljiva i konstantna. Posebnu ulogu ima nasleđe odnosno, geni koje dete nasleđuje rođenjem. Nasleđe se smatra nekom vrstom sudbine za svako dete.na ove faktore se ne može uticati spolja. Svako dete je ustvari proizvod dejstva ta dva faktora. Drugi faktori razvoja ličnosti (vaspitanje, sopstvena aktivnost, svesna delatnost..) nemaju nikakav uticaj na ova dva faktora pa su i bez značaja za razvoj deteta. Vrsili su razne testove za ispitivanje inteligencije deteta. U vaspitnom procesu su težili grupisanju dece po sposobnostima i individualnim karakteristikama.

Individualna pedagogija
Ovaj pedagoški pravac nastao je u Nemačkoj krajem 19.veka. nastao je kao protest na staru autoritarnu skolu, koja je državna, gde su propisani isti plan i program za sve učenike, gde dominira frontalna nastava, vaspitač prenosi gotova znanja, a učenici su nemi posmatrači. Za idividualnu pedagogiju u prvom planu je dečija priroda. Pristalice ovog pravca smatraju da je svako dete individua za sebe i da se po svojoj prirodi, tempu razvoja, po sposobnostima i interesovanjima razlikuje od drugih i zato nije moguce organizovati vaspitanje po istim kriterijumima za sve učenike. Pristalice ovog pravca se zalažu za prirodann i slobodan razvoj svakog pojedinca. Sva veština vaspitanja je da se stvore uslovi u kojima bi se svaka individua razvila do svojih maksimuma.