Stvarno pravo

Stvarno pravo u objektivnom i subjektivnom smislu

U objektivnom smislu je skup opštih pravnih normi koje regulišu su – bjektivna stvarna prava, a stvarno pravo u subjektivnom smislu je subje – ktivno pravo koje se odlikuje kao apsolutno (deluje prema svima) i time što za neposredan objekat ima stvar.
Obligaciona (relativna) prava postoje između tačno određenih subjeka – ta i na osnovu obligacionog prava titular može da zahteva od tačno odre – đenog obaveznog lica neko ponašanje. Samim izvršenjem te obaveze pravo je ostvareno i gasi se. Ono što je pravo za jednu stranu predstavlja obave – zu za drugu i obratno. Obligaciono pravo se nikada ne sastoji u neposre – dnoj pravnoj vlasti na stvari.
U obligacionom pravu subjekti nisu vezani vrstama obligacionih odno – sa normiranim u zakonima već postoji autonomija volje u pogledu tipa i modaliteta odnosa, u stvarnom pravu vrste stvarnih prava i njihova sa – držina određeni su imperativnim propisima i stranke ne mogu ustano – vljavati nove tipove stvarnih prava.
Pravo sledovanja se sastoji u tome da ga imalac stvarnog prava može vršiti protiv svakog trećeg u čijim se rukama stvar nađe bilo bespravno ili po nekom pravnom osnovu (osim ako treći stvar drži po nekom jačem osnovu). Npr. Hipotekarni poverilac se može naplatiti iz hipotekovane nepokretnosti i protiv novog vlasnika.
Pravo prvenstva sastoji se u tome što je stvarno pravo jače u konkure – nciji sa obligacionim pravom, kao i sa istovrsnim stvarnim pravom ka – snijeg datuma (prior tempore, prior iure – prvi u vremenu, prvi u pravu). Npr. Ako postoji više hipoteka na istoj stvari, prvi hipotekarni poverilac se namiruje u potpunosti, a sledeći iz onog što preostane… Poverioci čije potraživanje nije obezbeđeno hipotekom (tzv. Hirograferni poverilac) , budući da nemaju nikakvo stvarno pravo, naplaćuju se tek pošto u potpuno – sti budu namireni svi hipotekarni poverioci.
Stvarn prava: pravo svojine, službenosti, ručna zaloga, stanarsko pravo, pravo građenja, zakup, posluga, hipoteka, realni tereti (obave – zuju na činjenje u korist određenog lica i zbog toga ne predstavljaju stvarna već obligaciona prava).
Prema ustavu od 1974. Nadležnost za regulisanje svojinskopravnih odnosa podeljena je tako da je federacija uređivala “osnovne svojinsko – pravne odnose” a ostala pitanja su bila u kompenteciji republika i po – krajina. 1989. Zakon o osnovnim svojinsko – pravnim odnosima kojim su bili uređeni: pravo svojine, stvarne službenosti, hipoteka, državina, prava stranih fizičkih i pravnih lica i merodavno pravo u slučaju sukoba repu – bličkih odnosno pokrajinskih zakona. Pojedina pitanja iz ove oblasti koja nisu obuhvaćena saveznim zakonom kao i neke ostale pravne oblasti pre – dmet su zakonodavnog regulisanja od starne republika i pokrajina. Usta – vom iz 1992. Propisano je da SR Jugoslavija uređuje “osnove svojinsko – pravnih odnosa” i pokrajine nemaju više nadležnosti u ovoj oblasti.

Stvari (opšti pojam)

U građanskopravnom smislu stvar je deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji pravo svojine ili neko drugo pravo.
Pod telesnim stvarima se podrazumevaju materijalni delovi prirode koji ispunjavaju dva uslova:

(1) Fizički uslov se sastoji u tome da je taj deo materijalne prirode faktički ili virtuelno u ljudskoj vlasti. Nije neophodno da se stvar može konstatovati čulom pipanja kako je to nalagalo rimsko pravo. Stvar su i prirodne snage ukoliko su potčinjene čovekovoj vlasti i stavljene u njegovu službu – npr. Gas.
(2) Pravni uslov se sastoji u tome da na delu materijalne prirode koji je u ljudskoj vlasti postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo.

Nekada ovo pravo svojine nad stvarima nije u prometu iako po defini – ciji to ovaj drugi Pravni uslov ispunjava. Postoje stvari koje nisu u pro – metu jer je pravo svojine koje nad njima postoji neprenosivo (tzv. Dobra mrtve ruke). Kad se kaže da je “stvar van prometa” ustvari van prometa je pravo svojine. Npr. Naslednik nema pravo raspolaganja nasleđenim stva – rima.
U najvećem broju slučajeva telesne stvari su i roba. Ali između ova dva pojma ne postoji podudarnost i treba ih razlikovati. Rob u starom Rimu je stvar, ali nije roba, jer se ne može reći da predstavlja proizvod ljudskog rada namenjen razmeni.
Još neodvojeni delovi živog čoveka nisu stvar, jer na njima niko nema pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Pravni posao kod nas je puno – važan (pristanak davaoca) u sledećim uslovima: (1) da je zaključen u pi – smenom obliku, (2) bez ugovaranja naknade, (3) da njegovo izvršenje ne izlaže davaoca riziku trajnog i težeg oštećenja zdravlja i (4) da je o po – sledicama zahvata davalac unapred obavešten. Ovakav pravni posao se može opozvati (jednostranom izjavom davaoca) sve do trenutka otpoči – njanja hiruškog zahvata.
Delovi odvojeni za života davaoca predstavljaju stvar i pripadaju ili samom davaocu ili onome u čiju korist je po nekom dozvoljenom osnovu izvršeno odvajanje. Zabranjena je bilo kakva naknada za njihovo ustupanje.
Leš i njegovi delovi postaju stvar ukoliko postoji pravni osnov za nji – hovo prisvajanje. Delovi tela umrlog (radi presađivanja) u našem pravu mogu se uzeti ako se on sam za života nije tome protivio, niti se tome po nastupanju smrti usprotivio njegov roditelj, bračni drug ili punoletno dete. Nije potreban pristanak (kao što je to slučaj kada je davaoc živ) do – voljno je da ne postoji protivljenje ovih lica. Leš kao celina se može te – stamentalno dati na raspolaganje odnosno zaveštati. Ukoliko to umrli nije odredio testamentom naš zakonodavac se nije izjasnio ko može dati telo npr. Nekoj ustanovi u naučne svrhe. Leš, odnosno deo leša, koji je stvar (prisvojen po nekom dozvoljenom osnovu) može biti u prometu (koji je posebno regulisan) samo ukoliko to umrli nije zabranio za života. Ustupa – nje može biti isključivo bez naknade.
Veštački delovi tela (proteze) jesu stvari i to u prometu dok su odvo – jeni, odnosno dok nisu spojeni sa telom. Nameštena proteza prestaje da bude stvar u prometu ali je i dalje stvar i pripada onome kome služi. Privremeno odvajanje (npr. Radi popravke) ne čini od nje stvar u prometu. Prema Zakonu o izvršnom postupku od 1978. Predmet izvršenja ne mogu biti “pomagala” koja su invalidu ili licu sa telesnim nedostacima data na osnovu propisa ili koja je sam nabacio, a neophodna su mu za obavljanje njegovih životnih funkcija.