Upravljanje,razvoj i savremeni kocpet upravljanja u javnom sektoru

UVOD
Javno vlasništvo odnosno javni sektor, je državni sektor koga čine materijalni i ljudski resursi putem kojih državni menadžment sprovodi politike i upravlja državom. U javni sektor spadaju kako nacionalni, tako i regionalni i lokalni resursi.
Javni sektor predstavlja veliku i značajnu oblast koja pokriva državnu upravu, lokalnu samoupravu rad javnih preduzeća i javnih ustanova. U složenim uslovima savremenog života, uprava je ta koja raspolaže velikim stručnim znanjem, ljudskim potencijalom i materijalnim resursima za efikasnu socijalnu regulaciju. Socijalna regulacija koju sprovodi uprava postaje osnovni društveni proces i čini bitnu pretpostavku ekonomske efikasnosti, kulturnog razvoja i opšteg društvenog napretka u uslovima razvijenog industrijskog i urbanizovanog društva. Sa porastom uloge uprave kao instrumenta socijalne regulacije, opada njena uloga kao vršioca političke vlasti i prinude.
Obzirom da su javna preduzeća pod velikom kontrolom države u njihovom funkcionisanju se javlja i uticaj političke partije na vlasti koja posredstvom države može da utiče na oblik njihovog funkcionisanja. Ovo čini složenijim način organizovanja javnih preduzeća i time menadžment ovih preduzeća dobija poseban značaj.
Javna preduzeća angažuju velika sredstva, veliki broj ljudi i pokrivaju svojom delatnošću obično teritoriju jedne države. Njihova uloga je nezamenljiva u funkcionisanju ukupnog privrednog života. Razvoj javnih preduzeća i njihova ekonomska efikasnost zavise od kvaliteta funkcije menadžmenta.
Zadatak menadžmenta je da na najbolji način koristi resurse javnog preduzeća u stalno promenljivom okruženju. Menadžment javnog preduzeća je upućen na rad u kompleksnim uslovima koji se ogleda u nastojanju da se postigne granica između optimalnog zadovoljavanja interesa društva kao celine i interesa preduzeća kao subjekta privređivanja.

1.0. RAZVOJ UPRAVLJAČKE MISLI

Osnovna karakteristika menadžmenta dvadesetog i početka dvadeset prvog veka jeste nastanak i razvoj menadžmenta kao nauke. Tome u prilog govore mnoge činjenice,među kojima se posebno ističe nastanak brojnih škola, teorija, pristupa i koncepata koji, predstavljaju celovit sistem naučnih saznanja koja čine menadžment kao nauku. Kada je reč o školama menadžmenta, potrebno je istaći da teoretičari nemaju jedinstven stav o njihovoj klasifikaciji, odnosno nazivima. Baš zbog tih različitih statova, postoje i različite klasifikacije škola menadžmenta. Najčešće se koristi podela na sledeće škole:[1]
1. Klasična škola menadžmenta,
2. Bihejvioristička škola menadžmenta,
3. Kvantitativna škola menadžmenta,
4. Integrativni pristup (sistemska, situaciona škola, Teorija „Z”, izvrsnost u
menadžmentu
5. Dinamično angažovanje nove teorije menadžmenta.

1.1. KLASIČNA ŠKOLA MENADŽMENTA

Klasičnu školu menadžmenta čine sledeće teorije, odnosno škole:[1]
1. Naučni menadžment,
2. Administrativni menadžment i
3. Birokratski menadžment.

1.1.1. Naučni menadžment
Naučni menadžment je nastao kao prva u nizu škola menadžmenta. Doprinos pojavljivanju i razvoju naučnog menadžmenta dali su mnogi istraživači, od kojih su najpoznatiji: Frederik Tejlor, Henri Gant, Lilian Žilber, Frenk Žilber i Harington Emerson. Pri tome, najveći doprinos dali su Frederik Tejlor i Henri Gant.[1]

FREDERIK TEJLOR

Frederik Tejlor bio je prvi koji se, primenom naučne metodologije, bavio istraživanjem problema upravljanja u preduzećima. Zbog toga, a naročito zbog zaključaka i preporuka koje je definisao, on se smatra rodonačelnikom škole naučnog mišljenja i istovremeno, utemeljivačem naučnog menadžmenta (neki ga nazivaju i „ocem” savremenog menadžmenta). Njegov plodonosan istraživački rad je u oblasti organizacije rada i (naročito) u oblasti upravljanja proizvodnjom. [1]
Prema Tejloru, pod veštinom upravljanja se podrazumeva „znati tačno šta želite da čine vaši ljudi, a zatim se postarati da oni to čine na najbolji i najjeftiniji način”. Prema ovom autoru, „visoke plate i niski troškovi za radnu snagu” su temelji „najboljeg upravljanja”. Mogućnost ostvarenja ovih uslova Tejlor zasniva na razlici između učinka prvoklasnog i prosečnog. S obzirom da „prvoklasni radnik” može da uradi dva do četiri puta više nego prosečni radnik, Tejlor promoviše isplatu visokih plata za natprosečne rezultate kao mogućnost zadovoljavanja interesa radnika ali, istovremeno, i poslodavaca. Jer, zbog znatnog povećavanja učinka, troškovi radne snage se smanjuju po jedinici učinka. Tejlor je naglašenu pažnju posvetio sledećim pitanjima, odnosno problemima:
• uzrocima gubitaka u kompanijama. On tvrdi da gubitke uzrokuju i poslodavci i radnici. Poslodavci uglavnom zato što ne poznaju relevantne naučne principe a radnici zbog „prirodnog zabušavanja” (koje je posledica prirodnog instinkta i tendencija da ljudi sve uzimaju olako) i tzv. „sistematskom zabušavanju” (koje je „izazvano njihovim odnosima prema drugim ljudima”, naročito sa poslodavcem).[1]