ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВНЕ И ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ
„ДР ЛАЗАР ВРКАТИЋ“
С Е М И Н А Р С К И Р А Д
Предмет: Пенологија
Врсте казни и њихово дејство на људско понашање
Ментор:
Студент:
Проф.др Здравко Скакавац
Београд, 2019.
1. ВРСТЕ КАЗНИ И ЊИХОВО ДЕЈСТВО НА ЉУДСКО
ПОНАШАЊЕ
Поред појма кривичних санкција, потребно је сагледати њихову врсту и
проблематику. Посматрано кроз историју развоја кривичних санкција може се видети
да се друштво управо уз помоћ њих штити од различитих облика и видова
криминалитета појединаца и група, на начин што се прописују и предузимају
различите мере за учиниоце кривичних дела.
До средине XIX века постојао је монистички (унитетни) систем кривичних
санкција, односно постојао је само један облик кривичних санкција, а то су биле казне.
1
Казна, као сада једна од врста кривичних санкција, а некада једина кривична санкција
(што је већ и наведено) нарочито је истицана од стране представника класичне школе,
стога је можда и то један од разлога зашто је она од свог настанка до данас и остала.
Поред класичне школе, видљив је утицај и италијанске школе, али не у смислу
да се казна искључи из области кривичног права за шта се она залагала, већ да постоје
мере друштвене заштите (које би изворно требале да представљају јединствену и
искључиву врсту кривичних санкција).
Оценом Франца фон Листа (Franz von Liszt) као представника социолошке
школе, а са тачке ефикасније борбе против криминалитета, уместо дотадашњег унитета
кривичних санкција, у кривично право се уводи дуалитет кривичних санкција.
Прецизније речено, увидела се неопходност да се поред казни у кривичне санкције
сврстају и мере друштвене заштите, односно мере безбедности. Ставови социолошке
школе, оправдавани су потребом за индивидуализацијом кривичних санкција
различитим врстама кривичних дела али и њиховим учиниоцима.
2
У науци кривичног права су се све чешће могли сусрести ставови да казна није
довољна (на такав став је већ указано) у борби против криминалитета. Сматрало се да
је нужно прихватити и такве мере којима се не би вршила одмазда према учиниоцу
кривичног дела, већ би њихова сврха била поправљање и лечење учиниоца.
Поменути став се није у потпуности односио на малолетне учиниоце кривичног
дела јер су се над њима примењивале казне као и за пунолетне учиниоце кривичних
1
Петровић Б. и Јовашевић Д. (2005), Кривично (казнено) право Босне и Херцеговине - опћи дио, Правни
факултет, Сарајево, стр. 275-280.
2
Чејовић Б. (2006), Кривично право - општи и посебан део, Досије, Београд, стр. 91.
4
дела, с тим да се најчешће узимало малолетништво као олакшавајућа околност
приликом одмеравања казне или одређене тешке казне се нису могле прописати над
њима. У каснијим периодима развоја кривичних санкција, малолетним учиниоцима се
прописују посебне санкције. Оне су прво биле назване ,,мерама безбедности“, а касније
,,васпитно-поправне мере“, да би се за њих усталио назив ,,васпитне мере“.
3
Крајем ХIX и почетком XX века, васпитне мере су успоставиле своје место у
кривичном законодавству. На самом почетку њиховог примењивања, могао се видети
значајан интезитет прописивања ових мера према неурачуњивим малолетним
деликвентима или у случајевима извршења лакшег кривичног дела. Значајно је истаћи
да ни васпитне мере нису биле имуне на нужни развој кривичних санкција, те су
постале једине кривичне санкције за малолетнике.
У највећем броју кривичних законодавстава лако се може видети аутономни
систем кривичних санкција за малолетнике, који се у великој мери разликују од
система кривичних санкција за пунолетне учиниоце кривичних дела.
4
Промене у систему кривичних санкција, које су првобитно засноване искључиво
на казни, након увођења васпитних мера, настављен је појавом мера безбедности.
Казна није могла да има адекватну меру на одређеним категоријама пунолетних
учинилаца кривичних дела, а то се првенствено односило на лица код којих је постојао
већи или мањи степен душевне поремећености.
Нарушавање неповредивости се успоставља применом нове повреде у виду
казне преме учиниоцу кривичног дела. По Хегелу (Georg Wilhelm Friedrich Hegel), који
је и заговорник ове идеје, кривично дело представља прво нарушавање
неповредивости, односно прву негацију, док казна чини другу повредивост, односно
другу негацију. По овој идеји, казна представља негацију негације па је на тај начин
могуће успоставити првобитно стање у којем постоји неповредивост правде. На основу
ове идеје, казна представља логичну нужност.
5
1.1.
Појам и карактеристике за одређивање најтежих казни
3
Срзентић Н., Стајић А. и Лазаревић Љ. (1981), Кривично право Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије - општи део, Савремена администрација, Београд, стр. 311.
4
Исто, Срзентић Н., Стајић А. и Лазаревић Љ,стр.311
5
Бошковић Мило и Радоман М.: (2002), Пенологија, Правни факултет у Новом Саду, стр. 49
5
