Прве записе о кулинарству у Старој Грчкој дао је Хомер 700 година пре наше ере. У
делима ''Илијада'' и ''Одисеја'' дао је описе јела која су волели тадашњи јунаци. Остало
је записано да су Ахил, Уликс и Патрокло највише волели месо са роштиља.

Прва куварска књига написана је баш у Грчкој, у четвртом веку пре Христа, за време
владавине Александра Македонског.

Стари Грци волели су да једу квалитетно, али не и обилно. Имали су и посебне
церемоније и робове који су називани трапезолози што би у преводу значило
''церемонијал мајстори'', који су били одговорни да се гозба одвија по устаљеном реду
на коју су долазили само позвани.

Један од најстаријих и најважнијих састојака сваког оброка је

маслиново уље

, плод

дрвета које су на дар добили Атињани од богиње по којој су у знак захвалности
назвали свој град. Траг неких јела може се пратити све до античке Грчке, као што су
траханас, скордалиа, супе од сочива, рестина. Порекло неких јела сеже до
хеленистичког и римског периода и до Византије (фета сир). Многи традиционални
грчки рецепти комбинују слатке састојке са месом, као што је одрезак са циметом. За
такве укусне комбинације користе се нана и мускатни орашчић.

Остала типична јела праве се од јагњетине, црних маслина, фета сира, лишћа до винове
лозе, краставца и јогурта. Међу посластицама доминирају ораси и мед.

Стари Грци ујутру су јели доручак који се обично састојао од јечменог хлеба, урми и
маслина. У подне су јели ручак који се састојао од неколико парчића разноразних
колача или итриу – слатку палачинку и тако би били сити до јединог правог оброка, и
за њих тадаа најважнијег оброка у току дана – вечере. За обичне људе вечере нису биле
богате и хранљиве, али су биле једини организовани оброк на коме би се дружили,
уживали и на који су могли позвати друштво. Собе у којима су одржаване звале су се
андрон, односно простор за људе, што је искључивало жене.

Дискриминација жена осећала се, осим у виду места за ручавање, и у погледу садржаја
тањира. Поврће и салате мушкарци уопште нису јели, биљна јела су била намењена
само деци, породиљама и болесницима. Међутим, иако су стари Грци волели месо,
овде се јавља почетак вегетеријанизма. Један од највећих поборника вегетеријанизма у
Грчкој био је познати филозоф Питагора. Питагора је први осудио жртвовање
животиња на олтарима богова, мада је записано како је и он сам жртвовао вола када је
открио да је квадрат хипотенузе равностраног троугла једнак збиру квадрата преостале
две странице. Касније се ипак испоставило да је во био направљен од теста.

Врхунац кулинарства у старој Грчкој било је Периклово и Алкибијадово време од 449
до 429 године п.н.е. када је Перикле владао Атином. Историчари тврде да су тада
пекари умели да испеку 72 врстa хлеба и много врста слаткиша.

Посластице које су правили стари Грци, утицале су на развој кулинарства римске
империје, а постављена је и основа за византијско посластичарство, а после турског
освајања Византије, утицај се проширио и на турску кухињу, које су ови у својим
освајачким походима донели до Западне Европе. Најбољи пример утицаја старе Грчке
је популаран колач који су они називали гастрин, у Византији се звао копти, а Турци су
га назвали баклава. Рецепт је преживео до данашњих дана, непромењен.

1.1.Обедовање у Старој Грчкој

Стари Грци су обедовање схватали као церемонију у којој су се смењивале две
активности: обилан оброк (велика количина житарица и меса) и испијање пића. Додаци
месу били су сир или маслине, који су до данас остали главни представници
медитеранске кухиње. Други део церемоније био је испијање вина, али никада чистог
вина, већ су вино мешали са водом, јер су грци конзумирање чистог вина сматрали
''скитским'' обичајем.

Један мањи део друштва из угледних породица, на власти у градовима, правио је те
гозбе на које је позивао пријатеље и то су били својеврсни друштвени догађаји. О овим
гозбама у старој Грчкој остало је доста записа, на којима су се окупљали филозофи,
песници,   државници,   угледници.   Присуствовали   су   само   мушкарци.   Званице   је
послуживала   професионална   послуга,   најчешће   су   то   били   робови.   Постојала   је
посебна просторија у којој се јело, дуж чијих зидова су се налазили лежајеви. Поред
сваког од њих био је покретан сточић на који се могла одложити храна. Порције су
биле аранжиране на тањирима, кашикама се сипао сос, а јело се рукама. Мушкарци су
се изували пре него што би легли на постељу, ослонили се левим лактом на јастук и
тако почињали да једу и пију десном руком, у полулежећем положају.  Место десно од
домаћина било је резервисано за почасног госта.

На гозбама никада нису служена јела која су волели сиромашни грађани или она која
су надимала као што су купус, карфиол или шпаргла. Ни говеђе месо није било отмено
служити, а цењена је била свињетина, риба, ракови, јагњеће и јареће месо.

Први део гозбе био би завршен кад више није изношена храна и када се прелазило на
пиће, разговор и певање. Мајстори на флаути били су веома цењени и често су
забављали госте. Чим би започео други део гозбе, више се није пило чисто вино, већ је
мешано са водом.

Осим што су гозбе представљале вид дружења где су се склапали послови и
пријатељства, оне су имале и мистичан карактер. Грци су мислили да њима
присуствују богови, па су сакрални карактер наглашавали тиме што је месо које се на
њима служило било углавном од жртвованих животиња.

Домаћица није присуствовала гозбама иако су биле организоване у њеном дому, већ су
за ту прилику били ангажовани кувари. Богатији грађани Грчке су имали стално
ангажоване куваре с обзиром да у њиховим домовима гозба никад није престајала.
Церемонијал је био важан део гозбе и гости су морали да га поштују. Било им је
забрањено да дођу боси, неуредно обучени, а пре него што би легли на кревет на коме
се јело, робови би гостима опрали ноге и намазали их миришљавим уљима.

званице су прале руке, мирисале се, украшавале се и спремале за тај најважнији део, а
то је било конзумирање вина.

Јавне гозбе у Грчкој биле су разноврсне, бројне и зависиле су много од политичке
групе која је била на власти. Форма јавне гозбе била је у директној вези са врстом
режима, а гозбе прилике да се грађани окупе на једном месту са својим политичарима.

Слика 2. Јавно обедовање

Извор:

www.wikipedia.org

1.3.Ратарство, риболов и храна

Живот на грчким пољопривредним домаћинствима није био лак, пошто земља није
била плодна. Грци су орали њиве два пута, у пролеће и у јесен. Плугови које су вукли
вилови, били су прављени од дрвета, са металним оштрицама, које су лакше пролазиле
кроз суву земљу. Земљорадници су ишли за плугом и сејали разне биљке, најчешће
јечам. Молили су се Зевсу и Деметри, богињи плодности, да их обрадују богатом
жетвом.

Када је у питању поврће, Грци су били добри повртари и узгајали су велики број
различитих сорти. Постоји податак да су знали за три врсте кеља, а узгајали су и
коприву као веома здраву биљку. Приликом припремања поврћа трудили су се да буде
добров зачињено и конзумирали су га самостално или као додатак јелима. Јели су и
доста воћа, али углавном свеже или сушено, а мање као додатак посластицама.
Нарочито популарно било је грожђе, дуње, смокве, мушмуле, маслине и урме.

Такође су узгајали и житарице, и знали за припрему квасног хлеба. У свему овоме им
је, како су веровали, помогла Деметра, богиња пољопривреде, летине и производа
земље.