Uticaj porodične specifičnosti na vaspitanje dece“
1
ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
ЗА ВАСПИТАЧЕ И ПОСЛОВНЕ ИНФОРМАТИЧАРЕ
„СИРМИЈУМ“
Д И П Л О М С К И Р А Д
„Утицај породичне специфичности
на васпитање деце“
Професор: Студент:
Др Марта Дедај Чекић Ана 6/2016
Сремска Митровица, 2019
2
Садржај
Уводни део................................................................................................................3
1.4 Циљеви савременог родитељства..................................................................9
2. Историја развоја схватања о породици и њеној улози у васпитању деце....11
4. Утицај породичних специфичности на васпитање деце................................17
Уводни део

4
Јер се, како је добро истакао А.Шерко, љубав и хуманизација људских односа нигде не
могу боље научити него у породици.
Породица има велики утицај на психички и психо-сексуални развој деце, на формирање
његове личности, социјални развој и ментално здравље, па је њена улога незаменљива. То
је и природно, јер је породица прва социјална средина у којој се дете развија.
Породица има веома значајне васпитне задатке које може успешно да остварује уколико
за то постоје следећи услови: ментална и морална зрелост родитеља и њихова
припремљеност, као и одређена способност да се баве васпитним процесом; емоционална
повезаност детета са родитељима и другим члановима породице, из чега произилази
осећање детета да је жељени члан породице, да јој припада те да у њој може наћи ослонац;
усклађени односи између чланова породице, међусобна присност и могућност да у
узајамној сарадњи решавају породичне проблеме; примењивање таквих метода у
васпитању, које полазе од унутрашњих диспозиција детета, остављају довољно простора за
слободно опредељивање и развијање самосталности индивидуе. Једном речју, идеална
породична атмосфера за здрав развој детета није она у којој нема никаквих проблема и
сукоба (јер таква породица не постоји), већ она у којој су односи међу члановима
засновани на узајамној привржености, поверењу и сарадњи, што омогућује да се проблеми
решавају и сукоби превазилазе (Вилотијевић, 2006).
5
1. Дефинисање основних појмова
1.1 Породица
Најјдедноставнија дефиниција породице је да је она основна друштвена ћелија и као
једна од најсложенијих, најстаријих и најтрајнијих друштвених група. Породица захвата
врло различите стране људског живота, па због тога постоји читаво богатство значења и
објашњења, од филозофских, социолошких, психолошких, васпитних, социјалних, па до
економских и правних (Вилотијевић, 2006).
Она је биолошка и едукативна група. То је њена основна друштвена садржина од
постанка до најновијег времена.
Биолошка функција породице, огледа се у задовољавању
полног нагона индивидуе, задовољавању емотивних потреба, репродукцији, тј. у рађању и
одгоју нове генерације, односно продужавању људске врсте.
У историјском развитку
породице њена едукативна функција није била увијек истог интезитета, што није само
зависило од ње, него и од околности - садржине, карактера и структуре друштвених односа
у којим се налазила и развијала.
У друштвеним односима у којим друштво преузима бригу едукације почевши од
предшколског узраста и даље, ова функција породице се смањује. Такође, на то је утицала
и економска функција породице - да ли се одвија у њој или изван ње, да ли женски
чланови учествују у обављању те функције. За разлику од робовласничког и феудалног
друштва, капиталистички начин производње и буржоаски политички систем удаљавају
како жену тако и мушкарца од саме едукативне улоге у породици. И биолошка функција
породице је показала
своју еволуцију.
Социјална функција породице се огледа у одгоју и бризи за потомством, до заштите од
напада и угрожавања слободе појединца. Данас су се функције породице промениле, али је
и даље она остала важна друштвена институција, која има велику улогу у животу сваког
појединца и у сваком друштвеном систему.
„Породица врши функције примарне групе, омогућујући непосредни контакт, личну
повезаност, развијање емоција, подстиче да се развије љубав као потреба, те је свакако
породица јединствена друштвена организација која подстиче развитак и емоционалне
стране људског живота, пружајући услове да се формира интегрална и уравнотежена
личност“ (Голубовић, 1981, стр. 144).

7
1.2 Породични услови
Велики број истраживања обављених у многим западним земљама указују да искуства,
која деца стичу у кући и својој најближој околини, значајно утичу на њих да усвоје
одређене начине мишљења, говора и понашања, вршећи на тај начин утицај и на њихов
каснији развој и учење у школи. Чак и када се говори о утицају стимулативне средине, чија
је улога у дечјем развитку несумњиво потврђена многим чињеницама, истиче се да
најважнији аспект нису садржаји такве средине сами по себи, већ особа која служи као
посредник између ње и детета, утичући на различите начине на његов однос према
стимулацијама којима је изложено, подстичући га на богату и разноврсну акцију или
ограничавајући је.
Велики значај породичне средине нарочито истичу резултати антрополошких
истраживања. М. Мид наводи многе примере који сведоче да од става детета према
родитељу, који је изазван односом родитеља према детету, зависи какав ће се друштвени
карактер формирати, а чувени амерички психоаналитичар Е. Ериксон наглашава да
недостатак чврстог интимног контакта у породици изазива код детета несигурност и
забринутост, што се јавља као основни извор неуроза. И супротно томе, дете које је
окружено атмосфером у којој се поштују личности свих чланова породице има више
прилике да се само развије као личност. То јест, дете ће онолико испољити од своје
личности у породици колико је као личност добило у њој, колико се према њему понашају
као према личности. Стога је породична атмосфера веома значајна јер је или подстицајна
за развитак личности или је ограничава.
Утицај понашања родитеља на понашање деце има свакако шире значење. Демократски
васпитавана деца су, по правилу, активна и екстровертна, у почетку склона доминацији,
агресији и неконформистичком понашању, које постепено уче да контролишу
(Вилотијевић, 2006). Код њих се запажа радозналост, оригиналност и конструктивност и
заузимају повољан статус у групи. Начин контроле у њиховој породици ослобађа их да
истражују и експериментишу, али им мало помаже да се повинују захтевима културе.
Насупрот њима, деца која су само трпљена у породици, бојажљива су и физички
неспретна, неагресивна су, фрустрирана и склона дурењу. У својим социјалним односима
она су неактивна и повучена, због чега је њихов главни проблем постизање
задовољавајућег степена социјалне интеракције. Из ауторитарних породица које строго
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti