Rimsko privatno pravo
СТАРО ЦИВИЛНО ПРАВО
–
преддржавно уређење
Особине:
•
Неразвијеност
–
право је у овом периоду само допунски нормативни поредак. Право се не меша у
породичне односе јер је ауторитет породичног старешине био довољан да обезбеди сарадњу чланова.
Односи унутар рода поводом колективне својине су изван домашаја права.
Право познаје само ограничен број установа које уређују основне односе размене. Основни предмет
правног уређења је прогон недозвољених радњи. Неизграђеност правне терминологије и технике.
Обичајно право је неписано –
памти се и саопштава усмено. Нема повезивања норми у систем. Нема
општих појмова.
•
Веза са религијом
–
ритуал: ако је правилно изведен производи дејство према божанству готово
аутоматски. Највидљивија веза права и религије била је у томе што су једини познаваоци права и
његови службени чувари били понтифици
–
pontifices
(свештеници).
Свако ко је хтео да предузме неку правну радњу морао је да консултује “дежурног понтифика” који би
му саопштио како се та радња обавља:
o
појединцима –
како да закључе правни посао или покрену поступак за заштиту права
o
магистратима –
које радње странака у спору су исправне и шта сами треба да ураде
o
судијама –
која правила треба да примењују при одлучивању
Раскид блиске везе религије и права, окончање примитивизма –
Lex duodecim tabularum, Ius Flavianum
•
Формализам
-
формални захтеви су сложенији: састављање исправе, присуство сведока или учешће
јавне власти у правном акту. Једва да има неформалних поступака којима се постиже правно дејство.
Форме које право признаје нису прописане с видљивим циљем –
традиционалне су и схваћене као
суштински елемент правног акта –
начело једноставности
•
Апстрактност
–
непостојање општих појмова и правила који би допринели економичности и јединству
правног система. Апстрактност је особина правних послова.
o
Каузални правни послови –
кауза (правни основ)
–
битан и видљив елемент правног посла
o
апстрактни правни послови –
кауза није битна, и није видљива иако постоји
•
Објективна одговорност
–
свако одговара за своје радње ако су испуњени објективни услови:
o
штета је настала
o
постоји узрочно
-
последична веза између радње учиниоца и настале штете
o
радња учиниоца којом је нанета штета је противправна
o
све ово + кривица (урачунљивост) = субјективна одговорност
кривица се не захтева у старом цивилном праву –
отац одговара за дететову штету (отац није крив али
одговара)
•
Начело одмазде
–
не постоји редован начин за решавање спорова, неко коме је повређен интерес сам
или уз помоћ лица приступа освети без ограничења
o
извршења на личности –
персонална егзекуција
o
ноксална одговорност –
породични старешина не одговара за деликт потчињеног лица уколико
га преда повериоцу
o
талион
-
“око за око, зуб за зуб”
o
добровољна композиција –
плаћање пара за повреду
o
законска композиција –
држава одређује колико се плаћа за повреду
•
Конзервативност
–
трајност и стабилност су неопходне за стварање обичаја. Старо и тешко мењање
инерције која постоји у праву. Персонално начело примене права. На свакога се примењује само право
његове заједнице без обзира где се налази. Спор се решава применом власти (
imperium
) а не
применом
права (
iuri solictio
)
Римљани су највише ценили:
o
gravitas
(правичност, строгост, озбиљност) –
одражава схватање дужности оданости отаџбини.
Ниједно лице нема велики значај за државу, само заједнице
o
virtus
(чојство. Човечност) –
има смисао самодисциплине и
снаге личности
o
fides
(част, поштење, вера) –
после Пунских ратова fides постаје правна установа
Извори старог цивилног права:
•
Consuetudo (обичај)
–
обичај је једнообразно понављање одређеног правила понашања, које прати
унутрашња свест о његовој обавезности (
opinio necessitatis
).
•
Leges regiae (краљевски закони)
–
Ius civile Papirianum
–
скуп/зборник свих краљевских закона које је
сакупио Папирије. Готово је опште уверење савремених истраживача да пре Закона XII таблица у Риму
није било писаног права.
•
Lex duodecim tabularum (Закон XII таблица)
451. године –
Decemviri legibus scribundis
–
уместо редовних магистрата изабрано је десеторица људи са
овлашћењем да напишу овај закон. Цицерон наводи да је текст овог закона у школи учио напамет.
o
успостављање легитимитета,
o
јасан, сажет, свечан стил,
o
кодификација обичајног права, одраз живота
I, II, III таблице –
судски поступак
IV, V таблице –
породично и наследно право
VI, VII таблице –
имовински односи
VIII, IX таблице –
деликти
X таблица –
сахрањивање
XI, XII таблице –
без посебне садржине
Почиње: “
Si in ius vocat, ito. Ni it, antestamino: igitur em capito.
”
-
Ако је (неко) позван на суд, нека иде. Не иде
ли, нека се посведочи: потом нека га приведу.
•
Interpretatio (тумачење)
–
свештеници
Libri pontificales
–
свештеничке књиге
Respondere
–
давање правних савета
Cavere
–
давање одређене форме
Понтифицима се приписује конструисање форми које су омогућиле да се постигну неки нови правни
циљеви, као што је промена положаја у породици (
adoptio
и
emancipatio
),и других који су олакшавали
располагање имовином (
in iure cessio
и
mancipatio familiae
); проширили су могућности вођења судског
поступка (
per sponsionem
); тумачењем оскудних одредби Закона XII таблица формулисали су цивилни
наследни ред и услове за пуноважност тестамента итд.
Ius Flavianum
–
након објављивања ове књиге престаје монопол понтифика на право, а њихову
делатност преузимају и даље развијају правници –
јуриспруденти.
КЛАСИЧНО ПРАВО
–
настаје проширењем државе, последња два века републике и цео период принципата
Извори класичног права:
•
Iurisprudentia
(јуриспруденти –
учени правници) –
правна наука
Јуриспруденти помажу да се исправно обаве формалности правних послова:
o
cavere
–
састављање писане исправе, давање форме правном послу
o
respondere
–
давање одговора на питања о правним решењима за спорне ситуације (
ius publice
respondendi ex auctoritate principis
–
овлашћен од принцепса за јавно давање одговора)
o
agere
–
помагање странкама у вођењу спорова, класично заступање на суду
o
instituere
–
подучавање млађих нараштаја, отварање правних школа
Књиге:
•
уџбеници (
Instituones, elementa
)
–
учење о основном (Гајеве “Институције”)
•
Regulae
–
прегледи основних правних правила (Ултија)
•
Digesta
–
обимнији радови енциклопедијског карактера, обухватали целокупно право (Јустинијанова
Дигеста)
•
Sententiae
–
слично дигестама, само сажетије, правне мисли (правник Павле)
•
Libri ad edictum
–
зборници преторског права
•
Libri ad Sabinum
–
зборници грађанског/цивилног права
•
Notae
–
правне белешке или примедбе о радовима других правника

•
decreta
(декрети) –
различити појединачни акти, најважнији декрети су владареве пресуде: принцепс је
као судија одлучивао уз помоћ савета (
consilium principis
) у чијем саставу су били угледни правници.
Најпознатији декрет је
decretum divi Marci
•
rescripta
(рескрипти) –
владареви одговори на молбе службеника и приватних лица
•
Edicta magistratuum (едикти магистрата али и претора)
–
претор је у великој мери био одговоран за
мењање правног система
Ius honorarium
–
преторско право, претор није законодавац, него организатор суђења који, за разлику
од данашњих судова, има овлашћење да у извесној мери сам одређује услове под којима ће одобрити
решавање спорова
Неке преторове одредбе мењале су цивилна правила: ако је за то имао подршку јавности, претор је у
едикт уносио ограничења заштите права (
iudicium non dabo
), обећавао поништење неког акта,
враћање у пређашње стање пресуда које су донете под присилом... (
in integrum restituam
), приговоре
који ограничавају дејство цивилних тужби (exceptiones) итд.
131. године едикт је формално кодификован: Хадријан је дао налог Салвију Јулијану да обави
редакцију текста едикта градског претора и курулских едила, а затим је сенатском одлуком та верзија
проглашена непроменљивом (
Edictum perpetuum
–
вечити едикт)
Особине преторског права:
o
Цивилно право се примењује на римске грађане у целом царству, осим када је посебном
одредбом важење неке норме ограничено на извесну територију. Насупрот томе, едикти
магистрата се примењују само на територијама за које су они надлежни
.
o
Норме цивилног права имају временски неограничено важење –
наравно, и овде је изузетак
евентуално законско ограничење неке од њих. Правна снага едикта ограничена је на мандат
магистрата
који их је објавио, готово увек на годину дана.
o
Магистрат не може да ствара правила понашања у друштвеним односима: његова нормативна
делатност је ограничена могућностима судског поступка. Његове норме, иако стварају правни
оквир за неки материјални однос, имају процесну форму. Процесни угао посматрања права
–
право као “систем тужби”, а не норми материјалног права које су санкционисане у поступку
уређеном посебним нормама –
римско право у највећој мери дугује едиктима.
o
Градски претор примењује цивилно право, али га и допуњава сопственим решењима. Те
допуне нису смеле да буду у јасном раскораку са цивилним правом, јер би на тај начин највиши
правни акти –
закони –
били измењени актима мање правне снаге (едиктима). Зато је
претор
увео нови пут за увођење у праксу нових решења –
стварање паралелних (алтернативних)
установа
–
цивилна и преторска својина, цивилна и преторска залога итд.
•
Responsa
–
привилегија за поједине правнике да “јавно дају мишљења на основу принцепсовог
овлашћења” (
ius publice respondendi ex auctoritate principis
). Мишљења морају да буду писаног облика
и да буду снабдевена печатом. На тај начин су responsa привилегованих правника добила својство
правног акта и правну снагу императорског рескрипта.
•
Неписано
право
–
велики број и разноврсност аката органа власти није умањио значај неписаног права
–
штавише, неки од писаних извора, на пример преторски едикт са својим системом формула, били су
засновани на претпоставци даље доградње и усавршавања путем тумачења
.
Iurisprudentia
–
јуриспруденција, развој
1.
Veteres
(стари)
а) Тиберије Корунканије (имао прилику да први даје одговоре –
савете)
б) Секст Елије (објавио прву правну књигу, која се састојала из три целине (
tripertita
): текста Закона XII таблица,
његових тумачења или responsa и збирке легисакција касније назване
ius Aelianum
)
в) Катон Цензор
г) Катон Лицинијам
Три оснивача ius civile:
д) Маније Манилије
ђ) Публиције Муције Сцевола (аутор дела у X књига)
е) Марко Јуније Брут (хеленистички утицај, писање у облику дијалога)
ж) Квинт Муције Сцевола (најважнији правник Републике, конзул, врховни свештеник –
pontifex maximus
,
написао књигу из шест делова
Libri ad Quintum Mucium
)
з) Цицерон –
велики говорник, лично писао своје говоре
и) Гај Аквилије Гал
ј) Сервије
Сулпиције Руф (аутор првих коментара преторовог едикта)
2.
Сабинијанци и прокулеанци
(две опречне школе мишљења и правничког тумачења), окупљале правнике
истих или сличних мишљења
Постоји тридесетак разлика у конкретним решењима правних дилема –
controversiae
Сабинијанци
Прокулеанци
Атеј Капитон (Сабинов учитељ)
Антистије Лабеон (Прокулов учитељ)
Масурије Сабин (оснивач,
Libri ad Sabinum
–
зборник
грађанског права)
Прокул (оснивач)
Гај Касије Лонгин
Пегаз
Јаволен Приск
Нерације Приск
Салвије Јулијан
Јувенције Целз старији
Гај (“Институције”)
Јувенције Целз млађи
Гај је увео
систем трипартиције
Personas
лица
Res
ствари
Actiones
тужбе
Статусно право
Породично право
Inter vivos:
1. стварно
право
2. облигационо
право
Mortis causa:
наследно право
Грађански судски поступак
3.
Златно доба
а) Салвије Јулијан (Дигеста у 90 књига)
б) Секст Помпоније (
Liber singularis enchiridii
)
в) Гај (
Institutionum Libri IV
)
г) Папинијан (
Responsa
у 37 и
Quaestiones
у 19 књига)
д) Павле (
Sententiae
)
ђ) Улпијан (
Regulae
)
е) Модестин (дефиниција брака, први пут употребио термине да је:
1.брак заједница мушкарца и жене
2.брак је установа и људског и божанског права
3.брак је заједница свих облика живота)
ПОСТКЛАСИЧНО ПРАВО
–
период домината
•
уједначење права
•
интензивна законодавна активност владара
•
велики утицај хришћанства
•
кварење правничког стила (епитоме, оријентална реторика)
Извори посткласичног права:
•
Leges
Quod principi placuit legis habet vigorem
. -
Све што се владару свиди постаје закон.
Leges generales
–
општи закони
Pragmatica sanctio

Ius natural
e
–
природно право, право које је иманентно и односи се на сваког човека од рођења до
смрти
Ius gentium
–
производ делатности перегринског претора
Ius civil
e
–
старо грађанско право
Правници нису сматрали да је право створено ради људи –
односно, да право може да се примењује
само на разумна бића. Зато је у класичним правним текстовима
ius naturale
синоним за
ius gentium
. По
Гају, сваки народ, па и Римљани, делом користи сопствено право, које се назива ius civile, а делом
право заједничко свим људима –
ius gentium.
•
Ius civile
–
ius honorarium
Ius civile
–
овде има уже значење, обухвата норме створене обичајем, законом, интерпретацијом
Ius honorarium
–
хонорарно право, означава норме и установе које стварају магистрати
•
Ius scriptum
–
ius non scriptum
Писано право чине општи правни акти донети од стране надлежног органа по одређеном поступку:
закони, едикти магистрата, сенатске одлуке, царске конституције...
Неписано право су норме чији настанак се не везује за одређени акт –
обичаји (
consuetudo
) и
interpretatio
.
•
Ius publicum (ius cogens)
–
ius privatum (ius dispositivum)
Јавно право је оно које се односи
на положај римске државе, а приватно оно које се односи на
интересе појединца: неки интереси могу бити јавни или приватни.
*
ius cogens
–
норме које су обавезујуће за све грађане –
когентне норме (дефинише их држава, важе
за све, numerus clausus –
ограничен број)
*
ius dispositivum
–
норме које су уговорене, прихваћене (дефинишу их појединци између себе, има их
неограничен број, диспозитивне норме могу да функционишу само ако испуне одређене услове: да
нису противне праву, добрим обичајима и природним прописима)
•
Гајева трипартиција
Omne autem ius, quo utimur, vel ad personas pertinet vel ad res vel ad actiones
. -
Цело право можемо
поделити на оно које се односи на лица, ствари и тужбе.
Нека правна начела
•
Actori incumbit probatio
–
Терет доказивања је на тужиоцу.
* темељно право судског поступка
* презупција невиности: нико није крив док се не докаже супротно
•
Affirmanti incumbit probatio
–
доказује се увек неко тврђење, а не негирање
•
Probare debet is, cui praesumptio adversatur
–
доказивање је често обарање неке претпоставке
•
Si id non apparet, non deficit ius, sed probatio
–
ако се нешто не докаже, не недостаје право већ доказ.
Правне чињенице и правни послови
1.
правне чињенице
o
догађаји –
нема људске воље
▪
два изузетка од субјективне
одговорности:
▪
casus
–
случај који се није могао предвидети
▪
vis maior
–
виша сила, и да је могло да се предвити не би могло да се спречи
o
људске радње –
дефинисане вољом
▪
дозвољене (правни послови)
▪
недозвољене (деликти)
2.
правни послови
•
формални (каузални) –
кауза је битан
и видљив
елемент правног посла
•
Апстрактни –
кауза није битан
и није видљив
елемент правног посла иако постоји
•
Једнострани –
постоји само једна изјава воље
(тестамент)
•
Двострани –
постоје две изјаве воље
(поклон)
▪
конклудентна радња –
изјаве воље које нису експлицитно изјављене али се
подразумевају
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti