преплићу елементи мита, легенде, предања и реалистичне приче, најдуже и
најцјелисходније заокупља пажњу и интересовање дјеце. Бројна истраживања показују да
је бајка, као једна од најстаријих и најљепших форми усмене народне књижевности,
доминантна у односу на све друге књижевне врсте које се изучавају на млађем школском
узрасту (Тасић Митић, 2018).

Оправдање за то налазимо у чињеници да дијете, читајући и проучавајући бајку, не

само  што  ужива  у  чарима  и  љепотама  међусобно  вјешто  испреплетаних  фантастично  -
реалистичних  мотива,  већ  истовремено  усваја  и  врло  комплексан  систем  моралних,
естетских, друштвених и других вриједности које имају непроцјењив утицај на изграђивање
његове личности и оплемењивање његовог духовног бића у цјелини.

Један од кључних задатака савремене школе је да на дјечју личност дјелује у том

смислу да се оно, усвајајући систем позитивних вриједности кроз поступно савлађивање
пажљиво одабраних садржаја, у потпуности оспособи за самосталан живот. Дијете се мора
оспособити  да  препозна  и  схвати  смисао  живота  и  сопственог  постојања,  да  развије
критички  однос  према  свијету  који  га  окружује,  према  другим  бићима,  предметима  и
појавама у природи, али понајвише према самом себи.

Као књижевна творевина у бајкама је најизраженији основни принцип по којима

функционише било које књижевно дјело, а то је фикција. Стога је карактеристично да је
свијет  бајке  увелико  удаљен  од  ,,стварног“  свијета,  од  свакодневног  људског  живота  и
искуства. Бајка је одувијек изражавала људску чежњу за ведријим и праведнијим животом,
вјеру  и  човјекову  снагу  која  надвладава  и  најокрутније  силе  и  помаже  људској
племенитости  да  избјегне  све  опасности,  а  људској  машти  даје  неслућене  залете  у
откривању  бесконачних  пространстава,  у  сједињавању  различитих  појава  и  њихова
смјештања у чудесне околности и вријеме (Delić, Rodić, Rosandić, Turjačanin, 1974).

Бајка је једна од најважнијих књижевних врста у дјечјој литератури с којом се дјеца

сусрећу у најранијем дјетињству и која их прати прилично дуго и оставља најјаче трагове.
О томе говоре дужина временског периода и интензитет дјечјег интересовања за бајку, која
се, у том погледу, не може упоредити ни са једном другом књижевном врстом (Стошић
Јовић, 2018).

Дијете на млађем школском узрасту још увијек не посједује у потребној мјери

способност и вјештину правилног просуђивања и процјењивања, те се од школе, као
базичне васпитно - образовне установе очекује да осмисли све неопходне модуле не би ли
се тај циљ достигао. Дијете на овом степену мисаоног и емоционалног развоја, доживљава
свијет прилично имагинарно, рекло би се да је чак и недовољно спремно да погледа суровој
реалности у очи. Стога, тај директан однос према реалности, без примјеса фантастичног,
може кобно утицати на његов нормалан ментални и духовни развој уопште (Тасић-Митић,
2013: 427).

Бајка је највећим дијелом саткана од садржаја који су измишљени. Међутим, она је

таква књижевна творевина која носи и исказује свевременске људске истине. Фантастично
и измишљено у бајци никада нису сами себи циљ, већ неизбјежан метод и средство у
функцији опсесивних намјера оног који је умјетнички обликује (Милинковић, 2012).

Натприродна дешавања у бајкама играју значајну улогу као и у митовима и

легендама. Међутим, то чудесно у бајкама се преплиће са стварним на такав начин да
заправо и нема правих супротности. Бајка се приказује као измишљена прича. Као омиљени
мотиви, такозвана општа мјеста у бајкама, заступљене су неке устаљене ситуације у којима,
на примјер, животиње добијају особине свјесних бића, а човјек посједује знање немуштог
језика и слично.

Јунак бајке живи окружен чаролијама добрих вила и злих вјештица, патуљака и

џинова,  али  се  он  ничему  не  чуди  и  савлађује  сва  искушења.  Бајка  је  поетска  истина  о
човјеку  и  његовој  тежњи  да  изађе  из  таме  у  свјетлост,  да  унаприједи  живот  и  побиједи
природне  стихије  (Стојановић,  2007).  Она  је  израз  неуништиве  човјекове  тежње  да  се
побиједи зло у природи уопште, али и у самом човјеку јер је он њен саставни дио.

Бајке нуде дјетету слободно и неограничено упознавање свијета. Оне га суочавају са

двјема елементарним категоријама, а то су добро и зло. Морални кодекс којим је бајка
опасана, у најширем смислу промовише универзалне пропорције добра постављајући га у
супротност са злом. Ипак, да би дијете потпуно свјесно доживјјело добро и зло, неопходно
је да се из преплетених фантастичних и реалистичних мотива јасно дефинишу елементи
ових вјечито супротстављених категорија у циљу правилне диференцијације. У том смислу
је пожељно да млади реципијенти уоче суштински значај и вриједност добра, као и да
стално теже његовом тријумфу над злом (Тасић Митић, 2018).

Добро и зло су у бајкама заступљени у готово равноправном односу. Управо

проучавање бајке пружа могућност да се дијете на вријеме припреми, јер га на извјестан
начин упозорава на свакојаке недаће које живот може донијети, али му показује и бројне
начине како да се са њима суочи и како да их савлада.

Одвајајући се постепено од народне бајке, ауторска бајка је све више разграђивала

строге обрасце свог праузора, те се отуда данас јавља у различитим облицима који нису
увијек прозни ни епски, нити припадају бајци као облику усменог стваралаштва. Тако
савремени бајкописци често преузимају од класичне бајке само основна својства, као што
су: супротстављеност добра и зла, трагање за жељеним предметом или за срећом, релативна
неодређеност простора и времена, функције ликова и сл. Један од препознатљивих
елемената бајки који је одвајкада интригирао људски род, те га је ауторска бајка преузела
од народне и очувала јесте

чудо / чаролија / натприродно / волшебно

Истовремено, ако упоредимо усмену и ауторску бајку, запазићемо да је један од

главних  критеријума  за  њихово  разликовање  управо  карактер  натприродног,  тј.  однос
чудесно - фантастично, онако како га је разумео Цветан Тодоров. Наиме, Тодоров разликује
чудесно  како  од  фантастичног,  тако  и  од  чудног,  узимајући  као  дистинктивни  моменат
реакцију  лика,  тј.  читаоца  на  натприродне  догађаје.  За  разлику  од  остала  два  жанра,  у
случају чисто чудесног натприродни чиниоци не изазивају никакву посебну реакцију, ни
код јунака, ни код подразумеваног читаоца. Чудесно није одлика односа према испричаним
догађајима, већ својство саме природе тих догађаја (Тодоров, 2010: 53). У бајци се чудесно
„већ унапријед очекује“, те се прихвата сасвим природно, „без унутрашње психолошке и
интелектуалне побуне као дио свијета“ (Стојановић, 2007: 14).

Из претходно наведеног произилази да је могуће разликовати уже и шире схватање

ауторске бајке.

Под ауторском бајком у ужем смислу

подразумијева се обрада мотива

народне бајке у складу са поетичким начелима аутора, али без већег одступања од модела
усмене бајке. Овакво схватање ауторске бајке најчешће сусрећемо код аутора који користе
интернационалне мотиве, било тако што их дограђују сопственим коментарима, било тако
што  их  преобликују  у  складу  са  личном  поетиком.  Свако  изразитије  одударање  од
фолклорног  модела  (залажењем  у  друге  жанрове,  употребом  савременог  хронотопа  и
романескне или драматуршке форме) представља фантастику (Опачић, 2011).

Под

ауторском бајком у ширем смислу

подразумијева се модус чудесне приче који

је  сложенији  од  ауторске  стилизације  фолклорног  модела  (тј.  народне  бајке).  Ово
становиште,  у  ствари,  посматра  однос  ауторске  бајке  и  других  жанрова  савремене
књижевности,  и  то  двосмјерно:  с  једне  стране  проучавају  се  начини  измјене  бајковних
мотива, а са друге стране прати се присуство и транспозиција мотива и структуре бајке у
жанровима  који  наизглед  немају  никаквих  додирних  тачака  са  бајком  (сатире  Р.
Домановића, приповијетке И. Андрића (Опачић, 2011).