васпитно-образовног процеса у раном и предшколском узрасту, као и у
млађим   разредима   основне   школе.   Ова   област   омогућава   деци   да   кроз
конкретна   искуства,   посматрање,   истраживање   и   практичне   активности
стичу знања о природним и друштвеним појавама, живом и неживом свету,
као   и   о   односима   који   владају   у   њиховом   окружењу.   У   том   контексту,
активности   у   природи   имају   изузетан   значај,   јер   пружају   могућност
непосредног учења, заснованог на доживљају и искуству, што је посебно
важно   у   развоју   когнитивних,   моторичких,   емоционалних   и   социјалних
способности код деце.

Боравак у природи и организоване активности као што су шетње,

истраживачке   игре,   посматрања,   рад   у   башти   или   пројектни   задаци,
подстичу   радозналост,   критичко   мишљење   и   логичко   закључивање.
Истовремено, оне развијају осећај одговорности према животној средини,
сарадњу у групи, самосталност и иницијативу. Деца на тај начин не само да
стичу знања, већ и емоционалну повезаност са природом, што представља
темељ за формирање еколошке свести и изградњу одговорног односа према
окружењу. Због тога је планирање и реализација активности у природи
важан   и   неопходан   део   наставног   и   васпитног   рада,   који   доприноси
целокупном развоју детета и подстиче активно учење у складу са његовим
развојним потребама и интересовањима.

У оквиру програма предшколског васпитања и образовања, предмет

Упознавање околине представља посебну васпитно-образовну област чији је

1. ТЕОРИЈСКИ ОСНОВИ УПОЗНАВАЊА ОКОЛИНЕ У

ПРЕДШКОЛСКОМ УЗРАСТУ

Упознавање околине у предшколском узрасту представља важан део

васпитно-образовног процеса јер пружа основу за целовит развој детета.
Теоријски основи ове области укорењени су у педагошким, психологијским
и дидактичким поставкама које признају дете као активног учесника у
процесу учења и истраживања.

Савремени приступи раном учењу, пре свега конструктивистички и

холистички,   истичу   значај   тога   да   дете   само   конструише   знање   кроз
директну   интеракцију   са   окружењем.   У   складу   са   Пијажеовом   теоријом
когнитивног   развоја,   деца   у   предшколском   узрасту   налазе   се   у
предоперационом стадијуму, што значи да свет доживљавају на конкретан
и   непосредан   начин,   те   да   учење   мора   бити   засновано   на   искуству   и
активној манипулацији предметима (Piaget, 1952; Митровић, 2017).

С друге стране, социокултурна теорија Лава Виготског указује на

улогу одраслих и културног контекста у развоју дечјег мишљења. Према
Виготском, учење претходи развоју, а кроз интеракцију са вршњацима и
одраслима, дете пролази кроз зону наредног развоја (Виготски, 1978;
Стојановић, 2016). Упознавање околине се, у том смислу, не може одвојити
од друштвених односа и комуникације у којој се стварају значења.

У теоријском смислу, упознавање околине обухвата не само стицање

појмова о природи и друштву већ и развој критичког мишљења,
радозналости, емоционалне осетљивости и одговорности. Оно је често