2
1.
Појам и предмет пословног права
Под пословним правом, у најширем смислу речи, подразумева се самостална грана права која
обухвата скуп правних норми којима се уређују правни положај привредних субјеката, њихов
однос према држави, као и њихови међусобни правни послови које закључују у вези са прометом
роба, услуга, новца и хов... Међутим, упоредо са термином пословно право, у нашој правној науци
и пословној пракси врло често се користе и изрази „привредно право“, „трговачко право“ и
„трговинско право“. Оправданих разлога за прихватање ових тремина има, међутим има и низ
рационалних разлога који са пуно аргумената говоре против њихове употребе, односно указују на
неадекватност њиховог прихватања. Ради што потпунијег дефинисања предмета пословног права
неопходно је пословно право посматрати као самосталну грану позитивног права, али и као
посебну научну дисциплину. У првом случају, на основу анализе појма пословног права, може се
закључити да је предмет пословног права као гране позитивног права уређење статуса
привредних субјеката, правних односа ових субјеката са државом, као и њихових међусобних
пословних односа. С друге стране, предмет пословног права као научне дисциплине,
најопширније посматрано је проучавање правних норми којима се уређује правни положај
привредних субјеката, као и међусобни пословни односи који се реализују између њих. На овај
начин пословно право као научна дисциплина концепцијски се ослања на две крупне, међусобно
повезане целине и то: статусни и правно-динамички део.
4.
Однос пословног права и сродних грана права
Неспорна је чињеница да се пословно право развило из грађанског права, обзиром да обе гране
права уређују, у највећој мери, имовинске односе, пре свега промет роба, услуга, новца и других
имовинских вредности. Међутим, развој пословног права текао је много брже од развоја
грађанског права, што је и допринело стварању пословног права као посебне гране права, са
читавим низом нових правила која су намењена регулисању односа у привреди, а не
свакодневних односа између грана. Многи од ових тзв. пословно-правних правила и института
бивају константно преузимани од стране грађанског права, што је својеврсна потврда да посебна
грана права врши повратан утицај на општу, односно врши његову комерцијализацију.
У облигационо право улазе општа правила о свим врстама облигационих уговора, а нарочито
правила о уговорним односима општег типа који немају тзв. пословно-правну димензију. Правило
је, међутим, да опште регуле облигационог права важе и примењују се и када је реч о уговорним
односима у области пословног права, нарочито код закључења уговора, обезбеђења, правних
последица због неиспуњења... У пословно право, с друге стране, улазе правила која су од значаја
првенствено за уговорне односе који имају карактеристике привредно-правних послова, те се као
спецификум везују искључиво за материју ове гране права.
Пословно и управно право међусобно су повезани, упркос неспорним ставовима да пословно
право спада у приватно, а управно у јавно-правну област и да наш правни систем преферира
самосталност привредних субјеката. Апсолутна самосталност ових субјеката је само теоријско
правна перфекција, јер држава, са позиција свог империјума, преко сопствених управних органа и
других институција врши значајан надзор над овим субјектима, и примењује правила управног
поступка и управног спора.
4
Осим тога, на овоја начин се обезбеђује и поштовање становишта виших судова од стране нижих
судских инстанци, као и уједначавање схватања привредних субјеката у правном промету.
Правна наука, не представља формални извор права, с обзиром да се она не појављује као
креатор, односно стваралац пословног права. Међутим, правна наука се у највећем броју
случајева третира као посредан, интерпретативни извор права (анализира правне прописе и
заузима начелне ставове по спорним питањима, и упоређује домаћа и инострана правила).
У аутономне изворе пословног права се убрајају пословни обичаји, узансе, општи услови
пословања, формуларни уговори, трговачки термини и трговачке клаузуле.
Пословни или трговачки обичаји, представљају устаљена и прихваћена правила понашања која
настају у правном промету између субјеката привредног права. Ова правила се базирају на
убеђењу привредних субјеката у целисходност њиховог прихватањ и примене. Диспозитивног су
карактера, морају бити у складу са јавним поретком и моралом. Правило је да странка која се
позива на обичај мора доказати његово постојање. Разликују се по територијалном критеријуму
општи, регионални и локални, а по садржини општи и посебни. У недостатку законске регулативе,
нови пословни односи уређују се пословним обичајима, чиме се попуњавају правне празнине.
Узансе су кодификовани пословни обичаји чију је кодификацију извршило овлашћено тело. По
томе што су сакупљене и систематизоване узане се разликују од пословних обичаја. ЗОО
дозвољава примену узанси само ако су их учесници изричито уговорили. Разликују се опште и
посебне.
Општи услови пословања представљају збирке правила, односно услова пословања које
самостално утврђју поједни привредни субјекти. У њима је садржана генерална понуда за
закључење уговора. При томе, конкретно закључен уговор је самосталан правни акт, а општи
услови пословања саставни су део уговора. Морају бити доступни јавности и то тако што се или
штампају на послеђини формуларних уговора, или се посебно објављују.
Формуларни уговори су конкретни уговори, сачињени на унапред припремљеном формулару, и
садрже све потребне елементе и услове. Деле се на типске и атхезионе. Типски се закључују на
унапред састављеном формулару, и представљају генералну понуду упућену другој страни. При
том, друга страна има право да преговара о условима, а може и прихватити уговор у целини. Код
атхезионих уговора једна страна унапред формулише све елементе и услове у њима, без
могућности друге стране да о њима преговара или их мења.
Трговачке клаузуле и термине доносе овлашћене трговачке асоцијације, као што је нпр. Међ.
трговинска комора у Паризу донела Incoterms правила. Диспозитивног су карактера и постају
саставни део уговора кад их странке уграде или се позову на њих.
Евентуално непостојање одређеног правила позитивног пословног права намеће примену
одговарајућег правила грађанског права и то је принцип који увек важи код попуњавања правних
празнина.
6.
Субјекти привредног права
Су физичка и правна лица која су у привредноправном промету носиоци права и обавеза.
Субјекти привредног права могу бити организовани у индивидуалном организационоправном
5
облику – предузетници или у колетктивном организационоправном облику – привредна друштва,
банке, задруге...
7.
Појам, врсте и битна обележја привредних друштава
ЗОПД привредно друштво дефинише као правно лице које обавља делатност у циљу стицања
добити. Поред ове јединствене дефиниције појма привредног друштва, ЗОПД даје и дефиницију
сваког посебног облика привредног друштва. У правној литератури се јављају такође дефиниције
појма привредног друштва из разлога, пре свега његовог потпунијег одређења. Тако се
привредно друштво дефинише као техника организовања предузећа, на основу одређених улога,
од стране правних и/или физичких лица у циљу стицања добити или постизања одређених
неекономских циљева, са одређеном правном самосталношћу у односу на осниваче и касније
ортаке, чланове и акционаре и са одређеном одговорношћу за касније приступање других лица. У
земљма романског система, трговачко друштво се дефинише као уговор два или више лица,
правних и/или физичких, са циљем да уз обављање неке трговачке делатности под пресоналним
или реалним пословним именом, на основу улагања одређених углога и/или рада, остваре
одређену добит коју ће између себе поделити према критеријумима утврђеним тим уговором.
Сваки облик привредног друштва има своја специфична обележја по којима се разликује од
других облика привредних друштава. Међутим, сва привредна друштва имају и нека заједничка
обележја.
Правни субјективитет.
У нашем праву сваки облик привредног друштва има својство
правног лица. Правни субјективитет друштво стиче уписом у регистар привредних субјеката.
Значај правног субјективитита привредног друштва је вишеструк и има имавинска (имовинска
самосталност) и неимовинска (пословно име, рачун, матични број...) Привредно друштво је
правни субјект независтан од субјективитета оснивача/чланова. Као самосталан субјект у праву,
привредно друштво је у правном погледу самостално у односу на његове власнике. Правне
оквире границе самосталности одређује држава законом и ван тога она не може да ограничава
признати обим аутономије привредном друштву. Посматрано са аспекта унутрашњих односта,
самосталност привредног друштва значи значи да оно самостално иступа на тржишту, пласира
своје пословање и развој... Правни субјективитет престаје моментом брисања привредног
друштва из регистра привредних субјеката.
Оснивачки акт
привредног друштва је конститутивни
акт и има форму уговора о оснивању. Мора бити сачињен у писменом облику. Оснивачки акт
мора да садржи све битне елементе прописане законом. Непостојање, односно недостатак, неког
од битних елемената има за последицу ништавост оснивачког акта. Поред битних, може да
садржи и друге, факултативне елементе.
Делатност.
Привредно друштво обављањем
делатности остварује свој циљ – стицање добити. Делатност је производног карактера, одређује
се оснивачким актом и предмет је уписа у регистар привредних субјеката. Делатношћу се не
ограничава правни субјективитет привредног друштва.
Добит.
Привредно друштво се оснива и
постоји ради обављања делатности у циљу стицања добити. Члан привредног друштва има право
да учествује у добити друштва. Учешће у расподели добити, подразумева и учешће у сношењу
ризика, тј. губитка. Одређује се уговорм о оснивању, мора бити сразмерно уз ограничена
одступања али су забрањене лавовске клаузуле.
Улог
је ствар право, новац а код неких друштава
то могу бити рад и услуге, који оснивач преузима обавезу да стави на располагање друштву које
се оснива у циљу обављања неке привредне делатности. Оснивач стиче чланско право сразмерно
свом улогу. Вредност неновчаних улога утврђују споразумно оснивачи, односно чланови
привредног друштва. Ако не могу постићи концензус око вредности или не желе да врше
7
могу поделити у четири категорије: обавезни (назив, означење правне форме, означење седишта,
и означу у ликвидацији ако је друштво у ликвидацији), факултативи (цртежи, скице, слике...),
условно допуштени (назив РС, или територијалне једнице и АП, назив стране државе, грб, застава,
амблем, име физичког лица...) и забрањени (не сме вређати јавни морал, не сме изазивати
заблуду у погледу правне форме и претежне делатности). Пословно име се користи у пословању,
правном промету, свакодневним пословноправним комуникацијама... Мора се користити оанко
како је оно уписано у регистар. Може се пренети на друго лице, само заједно с преносом
привредног друштва које под тим именом послује. Први облик заштите пословног имена је по
службеној дужности, други по тужби, трећи по основу нелојалне утакмице.
34.
Седиште
Је место на територији РС из кога се управља пословањем друштва и које је као такво одређено
оснивачким актом или одлуком скупштине. Значајно је за одређивање надлежности судских и
управних органа, у стечају, за месну надлежност, за одређивање меродавног права... Ако друштво
трајно обавља делатност у месту различитом од свог седишта, трећа лица могу против друштва
засновати надлежност суда и према том месту. Седиште се може мењати на начин одређен
статутом, и та промена се мора пријавити за упис у регистар привредних субјеката. ПРомена
захтева и промену оснивачког акта.
33.
Делатност
Сви послови којима се бави привредно друштво представљају његову делатност, односно
предмет пословања. Одређују је оснивачи и уписује се у регистар. Привредно друштво има
претежну делатност, а може обављати и све друге делатности које нису законом забрањене, и
ако испуњава услове прописане за обављање тих делатности. Привредно друштво је слободно да
мења своју делатност. При том је дужно да поштује императивне норме везане за делатности чије
је обављање забрањено или органичено. Одлука о промени делатности доноси се на начин
утвређен оснивачким актом. Промена се уписује у регистар привредних субјеката.
36.
Заступање – појам, основ, облици
Правно лице не може да предузима правне радње као што то чини физичко лице, тј. не може да
својим сопственим изражајним средствима манифестује своју вољу, односно да непосредно
предузима правне радње. Нужно је да неко у име и за рачун привредног друштва даје релевантне
изјаве воље, како у правном премету, тако и у свим другим постпцима. Тај неко је одређени
субјект привредног друштва, односно физичко лице као орган или овлашћено лице. Под
заступањем привредног друштва подразумева се вршење правних послова у правном промету, и
обављање разних процесних радњи у поступку пред судовима и другим органима на основу
овлашћења за заступање, у име и за рачун привредног друштва. Заступањем се стварају неколико
група односа – између заступаног и заступника, заступника и тређег лица, и засупаног и трећег.
ЗОПД не уређује сва шитања о заступању, него само нека, а за остала се сходно примењују
одредбе ЗОО.
37.
Заступање – законско заступање и заступање на основу оснивачког акта
Овлашћење за заступање на основу самог закона зависи од правне форма привредног друштва и
структуре органа привредног друштва. У АД, законски заступници су извршни директори, осим ако
